Подвала после 21 године: Неко се сетио да су Срби „изгубили рат“ и да морају да предају Косово

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Сада, 21 годину после НАТО агресије на СР Југославију, појавио се „аргумент“ како су Срби изгубили рат, те је логична последица да због тога предају Косово. У таквом ставу све је спорно, нетачно и потпуно депласирано.

Година 1966. Дорси почињу снимање првог албума, једног од најбољих свих времена, са песмама Break On Through, Light My Fire и The End. Партизан стиже до великог финала Купа шампиона, у ком ће несретно изгубити од мадридског Реала на бриселском Хејселу. Енглези освајају титулу првака света у фудбалу, након што им је признат непостојећи гол у 101. минуту. Вратило им се две деценије касније у Аргентини Марадонином руком…

На политичком плану, такође, важна збивања. Индија и Пакистан потписују Ташкентску декларацију, рат је завршен. У Кини почиње културна револуција. Шеф совјетске дипломатије Громико у посети Италији, најављено отварање фабрике ФИАТ – а у комунистичкој држави. Де Гол у посети Москви захтева „распуштање блокова“ и успостављање „Европе држава“. Истовремено, Французи се повлаче из команде НАТО, седиште војне алијансе сели се из Париза у Брисел…

Југославија клизи ка дугој кризи, на Брионском пленуму смењен је Лека Ранковић. За њим и цела гарнитура „по дубини“. Ступа на снагу споразум са Аустријом о регулисању запошљавања радника, реч гастарбајтер од тада се у српско – хрватском језику „одомаћила“. Алберт Шпер, један од петорице највиших нацистичких званичника пуштен је на слободу.

Све се ово дешава 21 годину након капитулација Немачке и Јапана. За две деценије, у неком новом свету, ништа није остало исто. Немачка и Јапан су до тада постали ослонци САД за „ограничавање“ совјетског и кинеског утицаја, што се Де Голу није свидело, заљуљао се целокупан НАТО.

Где су у свему томе биле оне теме које су довеле до жестоког сукобљавања савезника и немачко – јапанске осовине?

Срби „изгубили рат“ после 21 године

Политички процеси имају своју динамику, једнако као и привредни токови и друштвени живот. Историјски догађаји дугорочно усмеравају политичке процесе, омеђе оквир у којем ће се кретати, али најчешће не могу успорити њихову динамику, нити спречити транзицију ка новој фази. На динамику и транзицију утиче толико велики број индикатора, да кључне ствари остају непредвидиве, упркос развоју науке.

Рат на Косову завршен је пре 21 године. Након агресије НАТО на СР Југославију, бруталном војном акцијом, која је започела због крајње сумњивог повода. Заправо, доста тога везаног за та дешавања на терену остаје до данас сумњиво и неразјашњен.

У међувремену, нестрпљивост је издала „лидерску државу“, па су подстакли косовске Албанце да једнострано прогласе независност. Тако су отворена бројна питања, а тражење праведног и функционалног решења учињено скоро па немогућом мисијом. Уместо договора за будућност и оквира за суживот, направљен је замрзнути конфликт.

И сада, 21 годину касније, појави се „аргумент“ како су Срби изгубили рат, те је логична последица да због тога предају Косово. У таквом ставу све је спорно. У одређеној мери излишно је и коментарисати га, али се ипак треба задржати на неколико ствари.

Плаћање цене – на рате

Прво, за изгубљени рат цена се плаћа „моментално“ и у целини. Нема накнадне памети и плаћања на рате. Ако је рат изгубљен 1999. године, а логична последица рата је губитак територије, Албанци су морали још тада прогласити независност. Па да их признаје ко хоће.

Друго, рат се губи капитулацијом једне од страна у сукобу. Југословенским (српским) властима у Рамбујеу је понуђен уговор који је суштински, са оним невероватним анексима, значио капитулацију. Није прихваћен, и током рата је преговарано, па је потписан Војно – технички споразум у Куманову, а затим донета Резолуција 1244. Разлика између текста било које капитулације и садржине документа Савета безбедности УН је огромна, те две ствари нису упоредиве.

Треће, добици од ратне победе постају коначни и неопозиви тек када су констатовани и широко прихваћени од стране убедљиве већине кључних актера међународних односа и у том контексту, када их легитимизују одређене међународне организације. НАТО је прогласио победу, САД као водећа држава обзнаниле „независност Косова“ као ратни добитак, али је апсурдност оваквог потеза и то што четири чланице Северноатлантске алијансе нису прихватиле такво решење. Ставове осталих, незападних актера и њихово виђење целокупне ситуације није потребно посебно објашњавати. То је добро познато.

Свет не личи на онај из 1999.

Четврто, за ове две деценије, захваљујући динамици политичких процеса, привредних токова и друштвеног живота, свет је постао сасвим другачији. Да, налази се у фази транзиције. Кина се уздигла, Русија вратила, ЕУ се дезинтегрише, хаотизација у САД поприма драматичне размере, укључује и „упад“ у скупштину.

Нема више једнополарности, хегемонистичке стабилности, једностраних одлука због којих ће други гунђати, али их на крају прихватити. Нема ни извесности, ни „глобалног оптимизма“, теза о „крају историје“ и убедљивих пројекција о светлој будућности. Нема „једне истине“ презентоване са проверених телевизија, одавно већ не пролази прича о „добрим момцима“ који шире демократију и спашавају свет, црне листе „диктатора“ и маркирање „осовина зла“ не завршавају посао.

Има зато планетарне економске кризе која траје дуже од деценије и крај јој се не види, прогресивног богаћења мањине науштрб већине, мигрантских таласа, „жутих прслука“, рушења споменика, све веће популарности радикалних покрета, наоружавања и ратова, Авганистана, Ирака, Сирије, Украјине. Има и пандемије и њених политичких, безбедносних и економских последица.

Где су Балкан и Косово?

Где је у свему томе Балкан? Коме је Косово важно? Како ће из постојеће перспективе уопште бити артикулисан став о дешавањима из 1999. године? Колико ће тај став бити подударан са историјском сликом политичког Запада?

Често се понавља да је Београд током 21 године изгубио могућност да утиче на политичке процесе у Приштини. Истовремено се пренебрегава чињеница да су у истом периоду „западни партнери“ изгубили „моментум“ да статусно питање реше онако како су замишљали. Време чини своје. А време се не може вратити уназад.

Данас је не само нетачно, већ апсолутно депласирано и ван сваког ширег контекста измештено прозивање Срба како су „изгубили рат“, па због тога морају предати Косово.

Ово више није 1999. година.

rs.sputniknews.com, Душан Пророковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.