Владимир Умељић:  СРПСКА СКУПШТИНА 02.02.2023. КОСОВО И МЕТОХИЈА

У четвртак 02.02.2023. на дневном реду Скупштине Србије је расправа о ултиматуму Запада, о захтеву да се српски народни посланици одрекну српске Свете земље, Косова и Метохије, и да накнадно рехабилитују противзаконити нападачки рат „НАТО-империје“ против Србије и Црне Горе 1999.

А ако се ултиматум не прихвати, тако претње, долази до повлачења тј, заустављања инвестиција, санкција, пораста незапослености, падања животног стандарда, ограничења мобилитета српских грађана у односу на путовања у иностранство  сл.

Да ли би то биле озбиљне и мучне последице, уколико се не би пало на колена, пљунуло на сопствене националне интересе и на образ? Да, несумњиво. Да ли би међутим те последице биле злокобне и трагичне, као нпр. после одбијања аустро-угарског ултиматума 1914? Када се претило разорним ратом? Не, ни случајно.

Подсетимо данашње српске народне посланике на то време.

 

„Краљевина Србија покушала је да избегне рат. На аустријску ноту која је имала чисто ултимативан карактер, она је одговорила у траженом року и пристала на извршење свих услова, које је поставила Аустро-Угарска, уколико ти услови нису задирали у најосетљивију тачку, у питање државног суверенитета

(…)

Ванредно заседање Народне скупштине одржано је 14. јула у Нишу (…) Српска влада је изашла у сусрет Царској и Краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ни једна независна држава

(…)

Искушење које је на нашу земљу наишло велико је. Непријатељ који на нас диже руку и рат нам објављује већи је и бројно јачи. Ипак, ми ћемо храбро и јуначки напред. Наша је ствар праведна. Сви су беспристраони фактори признали да је Србија била предусретљива и помирљива. A када човек брани праведну ствар, кад је неправедно нападнут у својој кући, кад се брани од понижења, срамоте и насиља, онда је његова снага двапут већа

(…)“

Скоро све у Скупштини заступљене политичке странке су се ујединиле по питању одбране државног суверенитета, па и по цену рата са далеко надмоћнијим нпријатељем а непосредно после два исцрпљујућа рата.

Тако је Стојан Рибарац испред Народне странке изјавио „да та странка, иако је била отказала даљу сарадњу на једном унутрашњем питању, услед изванредних прилика које су наступиле и необично тешког положаја у коме се Србија налази, хоће да се врати натраг у Скупштину да продужи рад. Позива све странке да сву своју силу и вољу ставе у службу своје звмље. Сем тога Рибарац је истакао и потребу да Народна скупштина о свему буде тачно обавештавана.“

Стојан Новаковић (Напредна странка) је заступао став, „да садашње време није подесно за критику; треба радити да се земља покаже уједињена и снажна, са што већом спремом, поуздана на пољу њене части и њеног јединства.“

Милан Драшковић (Самостална радикална странка) констатује, да је Србији рат наметнут, и да се она мора бранити. „Наше је тврдо уверење да ћемо се одбранити, јер бранимо праведну ствар. Непријатељ је на нас насрнуо за то што смо мали, само се он у тој вери преварио.”

Сигурно, увек има оних, којима се ропство сновиди као слобода, лаж као истина а мир као рат, то сведочи и наше време. Тако је предводник Социјалистичке странке, претече комунизма у нас, Драгиша Лапчевић критиковао владину политику, „изјаснио се против рата и тражио да се постигне мир.“

Но ипак је дошло до оснивања једне владе народног јединства, иако су Пашићеви радикали већ имали парламентарну већину у својим рукама, и заједнички садржалац тог јединства је било једно – не! Не ултиматуму, не сили, не губљењу државне суверености, не лажи, сили и ропству!

Сигурно, тај часни принципијелни став је имао стравичну цену, око милион српских живота током Првог светског рата, но то данас, још једном, Богу хвала не стоји на диспозицији.

Данас се не захтева јунаштво на бојном пољу, већ цивилна храброст, ситуација не захтева жртвовање живота, већ консеквентно заступање недељивих људских и неселективног међународног права, недискутабилног националног интереса и, истовремено, заиста најелементарнијих демократских принципа у међудржавним односима, који гарантују мирољубиву коегзистенцију.

Жалосно је заправо, да је тешко предвидети како ће се српски парламентарци понети 02.02.2023. при расправи о овом судбинском питању. Но чак ако они, не дао Господ, не би смогли снаге да се уједине око суштаственог националног интереса, најмањи заједнички садржалац би морао да буде – свенародни референдум.