Владимир Умељић: НЕКОЛИКО РАЗМИШЉАЊА О НАЦИОНАЛНИМ ЕЛИТАМА
Када се о неком каже да је елитистички настројен, то није нити признање, нити комплимент, јер при овој ознаци се ради о једној врсти више/мање криптолошког и благог синонима за охолост, надменост, погорђеност, за самозаљубљено и сходно томе презриво третирање других.
Тиме се изражава мишљење да је дотични, уколико је ознака на месту, заборавио основну дужност припадника националних (политичких, научних, медијских, правних) елита, а то је да они морају да служе а не да теже да се наметну свом национу као господари.
Господари, који неприкосновено и ексклузивно одлучују шта ко сме да ради, говори и мисли, који су узурпирали право да дефинишу истину и лаж, морал и етику, да дефинишу стварност, и да то под претњом казне свима другима октроишу.
Тоталитаристима комунистичке провенијенције се много тога (и с правом) може пребацити, поред осталог и да су правовремено ликвидирали и оне првобитне идеалисте у својим редовима, као што је то била Роза Луксембург, која је ушла у историју својим исказом:
„Слобода, то је слобода оних других.“
Овде само један пример.
Коментаришући протесте због умањивања броја жртава Јасеновца и истицања да је реално говорити само о 100 или 120 хиљада убијених људи, др Дубравка Стојановић, професорка на Београдском универзитету, исказала је једном јавно „да онај коме је мало, може да додаје“.
Ту не помаже, не мења ништа ни додатак „То је ненаучна и идеолошка злоупотреба историје у политичке сврхе.“, што би претпостављено требало да образложи тј. докаже да је ово њено „да онај коме је мало, може да додаје“ исправно, да је дакле сваки другомишљеник заслужио само цинизам и презир, ниподаштавање и – казну.
То показује и нпр. дугогодишњи прогон проф. др Милоша Ковића, како у академској, тако и у правној области. Он закључно каже у својој завршној речи при изнуђеном му суђењу:
„Судски процеси којима сам годинама подвргнут по мом мишљењу представљају школски пример судског и политичког прогона. Четворо тужилаца, зато што сам износио мишљења и ставове потпуно различите од њихових, на основу четири кривичне и четири парничне тужбе, траже да им исплатим преко 4.000.000 динара. Јасно је да тиме покушавају да ме заплаше и ућуткају.
Да је овде реч о смишљеном и договореном прогону потврђује и чињеница да они нису тужили ни један од водећих српских медија у којима су објављиване моје инкриминисане изјаве. Коначно, 26 јавних личности, професора универзитета и чланова САНУ, ставове тужилаца (Николе Самарџића и Дубравке Стојановић) о геноциду над Србима у НДХ, логору смрти у Јасеновцу, о Анти Павелићу, Благоју Јововићу јавно су назвали «обновом и одбраном усташких злочина и идеја» (сајт Стање ствари, 29.7.2020), док их је њих 105 оптужило за «порицање геноцида над српским народом» (Исто, 20.8.2020). 263 професора универзитета и 8.852 грађана судске тужбе тужилаца и њихове истовремене покушаје да ме протерају са Филозофског факултета назвали су «дискриминацијом» и «прогоном» (Спутњик, 4.11.2021). Тужиоци, међутим, нису тужили никога од хиљада својих критичара. Тужили су само мене.“
Сигурно, пресуда се очекује са великим интересовањем и надом да ће бити ослобађајућа, но да ли ће се тиме прогон другомишљеника зауставити? Јер о ужаса! професор Ковић се усудио да закључи своје излагање реченицом:
„Лично, немам никакве сумње у то да ћу у овој борби, која је много већа од мене и мојих тужилаца, однети пуну победу. Јер, ми нисмо створени да бисмо служили лажи, ропству и безакоњу, него истини, слободи и правди.“
И – зар то није тешка увреда за др Дубравку Стојановић и њене саборце, који су измислили истину, слободу и правду? Зар то није више него довољан разлог за нову тужбу и захтев за још већу одштету?
Можда би требало да туже и Розу Луксембург? Али не само њу.
Могуће да то заслужује и преживели јасеновачки мученик, српски ратар Радослав Николић, који је у својој исповести, довршеној о Видовдану 1944, поред осталог, написао:
„Било нас је око 2.000 људи, док је раније, 41. и 42, бивало по 6.000 и 7.000. Јер је дотле побијено око 600-700.000, највише Србаља. Онда су убијали у масама, по 500-600 наједанпут. И на то су звали остале, да морају гледати њина зверства над својом браћом (…)“
Но пре него што се и он дифамира као неко, ко „ненаучно и идеолошки злоупотребљава историју у политичке сврхе“, односно да је онај „коме је мало, па додаје“, било би корисно да видимо шта о исказима преживелих очевидаца каже неко, ко није елитистички настројен, већ је један члан светске научне елите.
Био сам учесник Прве међународне конференције о Јасеновцу, коју је 1997. организовао Њујоршки универзитет. Један од референата је био је и проф. др Мајкл Беренбаум. Он је својевремено био директор „Музеја Холокауста САД“, потом директор његовог Истраживачког института, као и председник „Фондације за преживеле у оквиру Шоа визуелне историје“
Овде кратки извод из његовог излагања (стр. 44 Зборника Конференције):
„Марк Твен је једном рекао: „Постоји истина, лаж и статистика.“
Овог јутра имам осећај да статистика поседује једну другачију димензију а да шаликање Марка Твена поседује једну сопствену истину. Но у овом нашем пројекту желим да почнем управо са статистиком.
Ми смо направили преко 52.000 хиљаде интервјуа у 57 земаља и на 32 језика. Интервјуисали смо углавном преживеле, затим њихове ослободиоце, понеке сведоке-очевице и понекад, ретко и неке починиоце злочина. Наша идеја је била да створимо један архив живих сведочења, који ће за сва времена бити у стању да учини доступним свет смисла искуства оних, коју су тамо били.
Идеја је била, да смо ми прва генерација која је у стању да визуелизује памћење и да га преда будућим генерацијама и омогући им приступ онима, који су били тамо (…) И што више сведочанстава добијемо, то нам је већа доступност оригиналним искуствима оних, који су били тамо.
Усмена историја није универзални лек, који све лечи.
Све што је речено, мора да се чује или чита као и сви остали документи, дакле критички. Али усмена историја нам омогућава приступ живом памћењу. И ја искуствено сумњам, познавајући огромну историју Холокауста, да је ми заиста тако добро познајемо.
Ђаво се крије у детаљима, како каже пословица, а прави, стварни детаљи се траже и налазе у људским искуствима оних, који су били тамо.“
Но па и по цену да се тиме квалификујем за част стављања на листу потенцијалних тужених, желим да појасним свој став према овом питању и према свима онима, који се из било којих разлога пуристички заклињу у статистику.
Ауторски став по овом питању гласи:
Дефинитивни број жртава како логора смрти Јасеновац, тако и читавог Србоцида хрватске државе 1941-1945. није финално утврђен услед, различитим факторима условљеног недостатка неопходних података.
Свеукупност историјских извора, међутим, дозвољава разложно постављање у питање сингуларног и аксиоматског важења статистике, која данас инсистира на око 80.000 жртава Јасеновца, и говори о реду величине од стотина хиљада жртава, позивајући се при томе на свеукупност историјских извора и, сходно томе, на математичку теорију вероватноће, „сестру-близнакињу“ статистике, са којом заједно и равноправно чини област математичке стохастике.
Квантитет жртава уз то не утиче на стравични квалитет злочина геноцида.
Независно од тога, мртвим устима жртава се мора подарити живи глас и то не само из пијетета (Јован Дучић: „Заборав је најстрашнија одмазда смрти над животом.“), већ и у смислу дубоко хуманистичког принципа: „Никад више!“
Да ли је такав став заиста разлог за антихуманистичку дисквалификацију „да онај коме је мало, може да додаје“?
Чињеница, уз то, коју ни статистичари не могу да доведу у питање, и даље гласи да њихов број жртава Јасеновца из свих горе наведених и објективних разлога почива на непотпуним подацима, да се значи базира на само делимичном (не)познавању свих неопходних елемената и да стога може да важи само привремено, значи – условно.
Јер без иоле постављања метода статистике у питање, легитимно је сматрати њене резултате недовољним и само темпорарним, као што је оправдано не прихватити тврдњу једног фармаколошког концерна о изузетној делотворности и корисности једног новог медикамента за човечанство а на основу података, који се базирају на статистичком вредновању његове примене на само 100, 1.000 или 10.000 људи.
Ова констатација (недовољно података = недовољно сазнања) детерминише не само статистику, већ и читаву математику, односно читаву науку и сваки процес стицања нових знања.
У односу на овде тематизовану научно-историјску проблематику, то указује на императивност даљег мултидисциплинарног истраживања, које захваљујући очекиваном синергичном ефекту више обећава од било које сингуларне методологије. Јер статистика није нити надређена нити подређена научно-историјској методологији, што важи и за њен однос са математичком теоријом вероватноће.
Овде само још неколико речи о математици.
Недостатак података, елемената једне једначине може да отежа или да потпуно спречи њено решавање, да створи велике дилеме и (наизглед) потенцира супротности различитих и научно верификованих теза и теорија.
За поређење, данас важећа теорија релативитета и исто тако важећа квантна теорија, изгледају односно јесу апсолутно некомпатибилне, што исто тако само може да почива на непотпуним подацима, на само делимичном (не)познавању свих потребних елемената.
Та некомпатибилност и шта више међусобно искључивање, значи, може да важи само као привремено (и незадовољавајуће, неодрживо) стање ствари, које неминовно захтева даље истраживање, откривање скривеног.
Исти принцип важи и у односу на број жртава геноцида.
То би требало да да повода за размишљање свим оним историчарима, који се – искључиво и искључујуће – куну у математику као „најегзактнију науку“, као прво, јер је теорија вероватноће исто тако математичка категорија и као друго, јер тај појам „најегзактнија“ ни у ком случају не значи и „савршена“ односно „свемогућа“.
Само као теоретски допринос дискусији – познато је да и математика мора да живи са нерешеним и нерешивим једначинама, када има исувише мало познатих, односно исувише много непознатих величина/елемената у њима (класичан пример из првог семестра математичких студија: 3x + 3y + z = 1; x + 2y + 3z = 4; – 2x – 4y – 6z = 6, при коме је једноставно немогуће одредити који бројеви се крију иза x, y i z).
Овде предлог једног мултидисциплинарног прилаза, једне аналогне (вербалне) формуле у односу на проблем утврђивања броја жртава Јасеновца, односно покушаја (недогматског) приближавања тој непознатој величини.
Тај предлог, као модел размишљања, могао би да гласи:
Непотпуни, непрецизни и стога непоуздани пописи становништва пре и после геноцида + више пута научно-историјски веродостојно посведочен изостанак регистровања новодовођених у логор и убијање одмах по доласку + темељно, (претпостављено потпуно) уништене листе заточеника и девастирана гробна места + спаљивање, бацање у Саву и уграђивање у њене насипе мртвих и живих људи = нерешива једначина за статистику услед недостатка есенцијалних елемената, чиме се апсолутност њеног важења неизбежно релативизује, као неминовно мањкаво + постулирање приближног, вероватног броја жртава, индуковано и омогућено на основу свеукупности историјских извора а у оквиру математичке теорије вероватноће.
Темпорарни резултат мултидисциплинарног прилаза проблему гласи: научно-историјска методологија + теорија вероватноће +/- статистика = тренутно могуће/вероватно стање ствари.
Овај начин (теоретски модел) размишљања звучи вероватно прилично неортодоксно, могао би се међутим показати корисним и у односу на следећу проблематику, која перманентно прати, знатно утиче на читаву ову дискусију и непотребно је емоционализује, што је врло контрапродуктивно:
Олако и некритичко пристајање на стављање финалне тачке иза тренутног статистичког броја жртава поседује, наиме, и једну негативну јер само политичку димензију, коју нипошто не би требало занемарити.
А то је искуствено сазнање, да се умањивање броја жртава у свим случајевима геноцида ревносно (зло)употребљава, овде у сврху „деконструкције јасеновачког мита“, чиме оно подупире безочно и од краја Другог светског рата диахроно подметање, да је Јасеновац у суштини само један „српски мит“.
Само један корак даље је жељена и планирана „деконструкција мита Србоцида хрватске државе 1941-1945.“, геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945. се дакле уопште није догодио.
То значи да је при овој дискусији неопходно још једно диференцирање, и то између оних (у принципу добронамерних) историчара, који се догматски држе тренутних резултата статистике и тиме nolens volens врло непримерено занемарују свеукупност историјских извора и математичку теорију вероватноће с једне, и оних (у принципу и у пракси злонамерних) који не из научних, већ из политичких разлога следе науму порицања геноцида с друге стране.
Постоји, наиме, велика опасност да они први буду (не)приметно инструментализовани тј. да и без свог вољног и свесног учешћа буду стављени у службу ових других. Томе погодују и само банални фактори, поред осталог, и једна опште позната и класична људска слабост: „Не, инструментализовање и манипулисање? То је нешто, што се само другима дешава!“ А понекад и: „То је ненаучна и идеолошка злоупотреба историје у политичке сврхе.“
Проф. др Дубравка Стојановић и сви њени саборци имају дакле избор – у којој од ове две групе препознају себе, односно своје ставове? Можда им њихова, врло благо речено, елитистичка настројеност помогне при томе?
А ако су неодлучни, онда нека барем размисле о Макијавелијевом, за политику (а не за хуманистичку науку) диахроно важећем постулату: „Није важно шта ко каже или уради, већ коме то користи.“
