Владан Вукосављевић: Друго крваво лето 1941 и потискивана истина о геноцидима над Србима

Нека нас и ови врели дани подсете да је током лета 1941. геноцид тј. Велики покољ Срба на територији тзв. НДХ био у пуном замаху.

На Србе су у незапамћеном трансу испуњеном националном и религијском мржњом и шовинизмом насрнули Хрвати и босански муслимани, на начин који није забележен у европској историји осим можда када је у питању Холокауст.

Титова историографија покушавала је да геноцид припише мањим формацијама “усташа” али је истина да је та непојамна зла чинио велики број припадника хрватског и муслиманског народа и то свих слојева. Сељаци, радници, занатлије, трговци, образовани свет, омладина, римокатоличко и муслиманско свештенство. Света столица била је главни идејни инспиратор и покровитељ.

Срби су масакрирани по селима, варошима, градовима, на пољима, на обалама река, над безбројним јамама, у црквама…

Скоро да је немогуће замислити тај обим крволочности према деци, женама, старима, младима, свима који су носили српско име.

Све то се дешавало на огромној територији од Херцеговине и долине Неретве, преко Далмације, Лике, Кордуна, Славоније, па до Срема и читаве Босне. Од Јадрана до Дрине и од Гацка до Сремске Митровице и Ирига.

Посебна, прикривана и неиспричана прича је она о геноциду који су на Косову и Метохији над Србима починили Албанци. Они су, уместо да након рата за то буду кажњени, од србофоба, ратног злочинца и свог покровитеља Тита, за геноцид  били награђени и то двојако. Забраном повратка протераних Срба и аутономијом. Поклањање КиМ Албанији, само игром случаја изостало  је због сукоба са ИБ.

О масовном вишедеценијском злочиначком  протеривању преосталих Срба и насељавању Албанаца из Албаније на српску земљу, да и не говоримо.

Покољ и геноцид библијских размера догодили су се нашем намученом народу током рата у коме се, једини од свих народа на овом простору,, апсолутно већински и неизрециво храбро борио против нациста и њихових савезника на Балкану.

Данас, поносни на своја злодела, агресивни потомци кољача и један број  Срба, издајника и ревизиониста,  покушавају да смање број жртава у НДХ и да не користе појам геноцид већ “велики злочин” и сличне срамне језичке сурогате, док се ратни и послератни геноцид на КиМ скоро потпуно игнорише у науци, образовном систему и медијима.

На све то, тиха већина Срба, из незнања или отупелости, углавном ћути или о томе не жели да размишља.

Однос према геноциду једно је од кључних етичких и идентитетских питања и од њега зависи да ли ћемо кроз историју даље ступати као свесни народ или као наивна, избезумљена руља испраног мозга, без путоказа и без циља.

ЕУ нам неће дозвољавати неговање доличне културе сећања, делом званично а делом и кроз активности своје пете колоне коју је усадила у скоро све  државне и образовне институције и у већину медија. Ревизионизам је продро чак и у делове СПЦ.

Као и увек, мораћемо сами да се боримо за историјску истину, али када је о геноцидима реч, то је и обавеза према страдалим мученицима из прошлости и делимична превентива да се неумрло зло антисрпске мржње не разгоропади и поново нас сачека неспремне да му се одупремо.