Новакове сузе и лопта из Маниле, или: Како нам је Ескобар одржао лекцију из српског патриотизма

Ако је нормално да Срби буду искључени из политичког процеса, зашто им не би било забрањено и да певају о својој слободи

Габријелу Ескобару, заменику помоћника америчког државног секретара, скоро колико и нашим кошаркашима и Новаку Ђоковићу дугујемо искрену захвалност. Свако нам је од њих понаособ лепо показао где нам је место, што ће рећи, весели се, српски роде. Због слободе, како гласи наставак тог стиха и његова најважнија порука. Није ни чудо што су сузе радоснице потекле свима који нису заплакали од муке.Наиме, ”грађани који су били на дочеку (кошаркаша и Ђоковића овог уторка) или га пратили путем телевизије задојени су мржњом, деполитизовани и етнонационалистички подешени”.

Био је то тамо, на балкону Старог двора и око њега, ”крешендо етнонационалистичког кича. Нација, српски род, српски спортски дух, историјска страдања и истрајност… – ништа од ординарних етнонационалистичких матрица није прескочено”, све са ”новокомпонованим наци-шундом Данице Црногорчевић и са подигнута три прста. Певало се српском роду, Немањићима, Обилићима и осталим актерима и манастирима Средњег века. Петровићи, Обилићи, Немањићи тешко да и преко колективно несвесног могу имати икакве везе са Светским првенством у кошарци у Манили, 2023. године, али имају везе са легитимизовањем рата и ’српским преимућством’ над остатком света”…

Био је то ”политички и националистички кич”, јер, ”необично је трагично бити други на свету а онда код куће клицати Средњем веку уз националистичке поруке, и то на простору где још увек постоје људи који дословно и симболички крваре баш због национализма… Потпуни транс је остварен скандирањем ’Косово је срце Србије’”, и стога, ”да је жива, Лени Рифенштал би имала шта научити од редитеља дочека”, уосталом, ово је ненормално друштво а ненормални су и спортисти, јер, да су нормални, ”не би дозволили да се дочек претвори у обичну манипулацију грађанима”.

Овако је у једном од оних корпоративних медија на српском језику, који се лажно представљају као независни, описан дочек српских спортиста. Баш то они мисле о свима нама, који не мислимо као они.

Нормално да не мислимо као они, то јест, како да тако нешто помислимо кад смо видели онолике младе људе који се са својим спортистима од свег срца радују њиховим успесима. И, замислите тај веома необичан случај, док прослављају успехе представника своје земље, они певају о својој земљи и народу.

Штавише, ”весели се, српски роде” певали су, заједно са окупљеном омладином, и то уздигнутих руку, понајбољи на свету. И са њима најбољи на свету свих времена.

Оне сузе Новака Ђоковића представљају и најпрецизнију дефиницију скупа који је изазвао онакав говор мржње.

Или, као и Новакове сузе, кошаркашка лопта с потписима свих саиграча, коју је Алекса Аврамовић донео из Маниле хуманитарној организацији ”Срби за Србе” за донаторску вечеру за народне кухиње на Косову и Метохији.

Најбољи Срби на свету су српске патриоте. Каквим сличним успехом могу да се похвале они што им поручују да нису нормални због тога што су патриоте и што се радују са својим народом и оном децом?

Одувек је, уосталом, овде тако и било. Најбољи у овој земљи су ову земљу волели. Сетимо се 1.300 каплара. Ово је освета лоших ђака, они добри су дали крв за своју земљу кад је то било потребно, сада је довољна кошаркашка лопта с потписима, премда је Бориша Симанић дао и бубрег. И Бориша је био на балкону Старог двора.

Прослава наших спортских успеха, наравно, не би изазвала онакву провалу мржње да то истовремено није била и лекција из патриотизма коју су нам одржали најбољи на свету, спортисти и деца која су им клицала. Не би их тако (за)мрзели да нису хорски запевали ”весели се, српски роде”, и то, баш, ”због слободе”.

Другим речима, српском роду није предвиђено да буде слободан. И још мање да у таквом стању слободе и весеља буде ”од Призрена до Румије”.

На то нас је, те због тога њему хвала, подсетио поменути заменик помоћника секретара Ескобар. На питање ”Гласа Америке” о реакцији Америке на евентуални улазак (про)српске коалиције ”За будућност Црне Горе” у Владу Црне Горе он је отворено признао да су Црној Гори њени НАТО партнери то забранили.

Његовим речима, у којима се назире и тон претње, ”било је много препорука, не бих рекао захтева, већ препорука из САД, Европске уније, Велике Британије и чак и НАТО-а да би Црна Гора требало да избегне да у своју коалицију уведе анти-НАТО, антизападну политичку странку која је и против Европске уније. Ако Црна Гора то уради, онда бира да прихвати притисак друге земље у односу на препоруке трансатлантске заједнице. Не мислим да је сада потребно размишљати о томе шта би се после догодило. Црна Гора је веома чврста и добра НАТО чланица и савезница и очекујемо да то настави и даље.”

Два важна закључка могу да се извуку из ових неколико реченица.

Под један, НАТО није скуп демократија него диктатура; ко год тврди другачије или нема појма шта прича, или намерно лаже. Јер је Ескобар сад јако прецизно објаснио да уопште није важно како народ гласа, него, како му НАТО нареди да те гласове распореди. Ко не добије одобрење НАТО-а, не може у владу, тако се понаша свака добра НАТО чланица.

Док се други, и још важнији, закључак односи на положај Срба у оваквом НАТО поретку. Њих, наиме, треба да нема. Ето јединог исправног објашњења ”Олује” и прогона Срба с Косова и Метохије; у случају Црне Горе, будући да околности не допуштају ту врсту третмана, кад Срба већ мора да има, довољно је да их нема у политичком смислу. Па зато и не смеју у владу те добре НАТО чланице, да се тамо нешто на ту тему питају. Нема за њих права гласа.

Али баш то нам је још пре пет година објаснио амерички генерал Кертис Скапароти који је, сведочећи пред Одбором за оружане снаге америчког Сената у својству главног команданта НАТО снага у Европи, саопштио да је са становишта Америке, то јест, НАТО-а, проблематичан читав српски народ на Балкану.

А како и да не буде кад се онако весели својој слободи, уместо НАТО диктату, по читавом том симболичком кругу од Призрена до Румије. Ниједном окупатору, укључујући и сараднике окупатора, песма о слободи не може да буде по вољи. Поготово када је запевају најбољи на свету.