Никола Н. Живковић: Једна послеподневна шетња Берлином новембра 2022. у речи и слици

Шта се у Берлину изменило? Јавно се пропагира LGBT. Моје унуке и унуци расту у свету у коме нису живели њихови родитељи

Ево ме поново у Берлину, у граду где проживих преко три деценије. Стигох пре месец дана. Природно да имам осећај као да сам стигао кући. Постоје два места где се тако осећам – Берлин и Београд, где живим последњих десет година. Пре сам овим улицама водио у обданиште своју децу, а сада, у касну јесен 2022, унуку. До обданишта имам да пешачим око један километар. Шта се у Берлину изменило? Кад стигнем до улице Рене и Холцендорф, унуку тешим да смо савладали равно пола пута.

Када прођемо улицом Холцендорф, пут нас води кроз дуги подвожњак. Пешаку се чини као да иде кроз тунел, јер изнад нас пролазе возови и то преко четири железничка моста. Испод тих мостова, по зидовима, налепљене су рекламе за свакојаке производе, или разна обавештења. Од постера запазих доњу фотографију: двојица младића се љубе, и то на начин како то обично чине заљубљени младић и девојка. Јавно се, дакле, пропагира LGBT (лезбејство, педерастија, бисексуалност и трансгендерност) идеологија. То је, ево, једна ствар коју нисам видео по берлинским улицама када сам у забавиште водио своју децу. Укратко, моје унуке и унуци расту у свету у коме нису живели њихови родитељи.

У истој тој улици може се видети кревет. Овде, дакле, испод моста, спавају бескућници. Овакве „смештаје“ становници Берлина могу да виде готово испод свакога моста, али у централним улицама Берлина. Сада, крајем новембра, ноћу су температуре и до минус седам степени. Када овакав смештај човек „ужива“ лети, то можда изгледа „кул“, но данас провести ноћ у оваквим условима, чини ми се, није нимало романтично.

На путу од обданишта обично свратимо у неку од бројних продавница. Родитељи строго пазе да „дека“ не купи унукама неке слаткише, тако да се избор ограничава на „здраву, еколошку“ храну. Пециво од ражи, рецимо, или колач од хељде. За себе узмем неки сир, на пример козји – килограм стоји 24 евра. Иначе цене немачких, француских или швајцарских сирева крећу се и до 40 евра. Говеђе или јагњеће месо кошта и до 50 евра, па и више.

Цена јабука креће се од три до четири евра по килограму, разне врста салама и кобасица отприлике исто толико. Немачка је позната по великом избору хлеба, од белога, рецимо француски багет, па до оних од ражи, јечма или интегралног брашна. Просечно хлеб стоји од пет до шест евра кило. Пиринач, разне  врста тестенина и шпагете су чак  нешто јефтиније него у Србији. Гориво, дизел и бензин, цена им је отприлике као код нас. Узевши у обзир да је просечна плата у Србији око 300 евра, а у Немачкој око осам пута више, испада, на пример, да је гориво у Србији осам пута скупље него у Немачкој. А таква, реална рачуница може се применити и на остале цене. Онда није чудо зашто млади из Србије и даље беже у Немачку. Живот је овде, у реалним релацијама, плата-потрошња, ипак знатно јефтинији него у Србији. Оно што је у Немачкој поскупело су кирије за станове. Познато је да у Немачкој веома мали број људи поседује станове и куће. Већина цео живот проведу плаћајући кирију. Али и тако, просечном Немцу ипак остане од плате да може да нешто остави по страни. Већина грађана Србије, међутим, ради тек да би преживели. Кад се зна да су Немци веома чуварни и да пазе на сваки евро, онда се не бојим много за тај народ. Они су, као и у прошлости, и данас дисциплиновани, те веома поштују препоруке и законе своје државе.

То што је у Немачкој толико поскупело гориво, грејање и кирија није резултат слабе економије, већ последица недостатка суверенитета. Немачка од 1945. није суверена земља. А ово, уосталом, важи за све државе Европске уније. Главне политичке одлуке не доносе се у Берлину, а ни у Бриселу, већ у Вашингтону. А те одлуке, као што су показали последњи догађаји у Украјини, често су штетне по економију Немачке и ЕУ. Но, ово је већ тема која прелази оквире „послеподневне шетње Берлином“.