Најопасније оружје у рукама Лондона: Шта је преостало од „глобалне Британије“

© Yui Mok

Након што га је председник Кине Си Ђинпинг на Самиту Г20 понизио тако што је одбио да се сретне с њим – Лондон је објаснио да није било места у распореду, али места је у свом распореду Си имао за све друге – премијер Велике Британије Риши Сунак у свом првом важном спољнополитичком говору прогласио је окончаним „златно доба” у односима двеју земаља.
Истина, Сунак није прецизирао које је „златно доба” њихових односа заправо имао на уму; можда је у подсвести имао опијумске ратове и онај кинески „век понижења” који је уследио, и кога Кина Западу неће заборавити ма колико да се од понижавања опоравила…

Британска правила

Састанак Сија и Сунака на Балију, елем, требало је да буде први сусрет кинеског и британског лидера после скоро пет година. Из Лондона је најављена намера да се међу њима успостави „отворен и конструктиван однос” али је истовремено, у духу енглески циничне конструктивности, оцењено да Кина представља „системски” и „дугорочан” изазов, те да је то „земља са фундаментално различитим вредностима од наших, са ауторитарним вођством чија је намера да преобликује међународни поредак”.
Агенцију Ројтерс навело је то на закључак да је Сунак планирао „изнијансиранији приступ” него његова претходница Лиз Трас која је рекла да „Кина мора да игра по правилима”, но, како год, није све то обећавало богзна какав састанак, те није ни чудо што на крају кинеска страна у томе није желела да учествује.
Најављујући после тог фијаска велики Сунаков спољнополитички говор овог понедељка, „Гардијан” је, без настојања да буде духовит или саркастичан, нашао за сходно да напомене како се, за разлику од „оба своја претходника, Бориса Џонсона и Лиз Трас који су били министри спољних послова пре но што су преузели Даунинг стрит, те су имали искуства у глобалним пословима”, за Сунака „у принципу сматра да му недостаје визија у спољној политици”.
Као да су искуство и визије Бориса Џонсона и Лиз Трас донеле ишта више од подсмеха и разарања; па су им мандати и окончани тако што је на крају на њихово место, као спасилац, дошао Сунак који је иначе био толико добар кандидат да је у претходној прилици успео да изгуби управо од Лиз Трас…

Еволуциони скок Ришија Сунака

А онда је, у понедељак увече на традиционалном банкету у Гилдхолу у лондонском Ситију, Сунак ступио на сцену и помпезно најавио „еволуциони скок” у приступу Велике Британије остатку света. Што заправо, без обзира на крупне речи и смелу формулацију, само значи још истог оног што су већ радили Борис Џонсон и Лиз Трас. Дакле, предвидљиво, још конфронтације, још подела.
У том смислу, примећује Сунак, „интензивира се темпо геополитичких промена. Наши противници и супарници планирају дугорочно… Русија доводи у питање фундаменталне принципе Повеље Уједињених нација, а Кина се упадљиво бори за глобални утицај користећи све полуге државне моћи. У суочавању са овим изазовима, краткорочно размишљање и лепе жеље неће бити довољни.”
Те стога британски премијер потврђује да ће Британија жестоко ратовати против Русије до последњег Украјинца: „Не сумњајте, бићемо уз Украјину колико год је потребно. Следеће године одржаћемо ниво, па чак и повећати нашу војну помоћ.”
А нека се припреми и Кина, јер, поручио је Сунак, „морамо да променимо свој приступ Кини. Хајде да будемо јасни, такозвано ’златно доба’ је окончано, заједно са наивном идејом да ће трговина аутоматски довести до друштвених и политичких реформи… Признајемо да Кина представља системски изазов нашим вредностима и интересима, изазов који постаје све акутнији како она иде ка све већој ауторитарности. Зато и окончавамо глобалну зависност од ауторитарних режима – почев од руског гаса.”
Наравно, читав свет може јасно да види како им то добро иде па се зато антируским санкцијама Запада и придружује тако што купује још више руских енергената него раније, но, Сунака то не обесхрабрује те он најављује стварање антируских и антикинеских савезништава широм света, од Блиског истока до Индопацифика. Сједињене Државе и Европа се подразумевају…
А све то, поентира Сунак, засновано је на „снажној економији код куће, као основи наше снаге у иностранству”, и уз „супротстављање супарницима робусним прагматизмом уместо крупним речима”.

Брод који тоне

И ето где лежи врло очигледна фалинка ових грандиозних планова.
Наиме, како указује „Гардијан”, „Риши Сунак мења своје приоритете на запушавање рупа у броду који тоне. Идеје о (привредном) расту гурнуте су у страну јер се премијер суочава са економском кризом (…) чија ће тежина обележити наредне две године његовог мандата.”
Док министар одбране Бен Валас јадикује да му је војска довољна само да „остане код куће и звиждуће”, што „Тајмс” појашњава податком да ће британска армија имати најмањи број припадника још откад је ратовала против Наполеона. А не искључују се ни даља смањења услед опште потребе за штедњом…
Што ће рећи да је Уједињено Краљевство ипак најуспешније у промоцији својих вредности широм света. У уторак је, на фудбалској утакмици Енглеске и Велса на Светском првенству у Катару, британски министар спорта Стјуарт Ендру носио кравату у дугиним бојама и око руке повез подршке ЛГБТ идеологији. Скоро очекивано: и сам министар је геј. А управо објављени резултат пописа у Енглеској и Велсу показао је да су, по први пут од 7. века, хришћани ту постали мањина…
Чије се „златно доба” сад окончава? Какве је намере исказао Риши Сунак у свом говору? И колика је моћ Велике Британије да настави да утиче на процесе широм света?

Сијева порука

„Си Ђинпинг је на Балију одбио да се сретне са Сунаком, не зато што за то није имао времена, већ стога што је желео да стави до знања какав је статус Велике Британије у овом тренутку. Тим пре што се Лондон већ истакао низом потеза против интереса Пекинга, од спречавања кинеских инвестиција у Уједињеном Краљевству до подршке демонстрантима у Хонг Конгу”, истиче Синиша Љепојевић. ”Зато и не чуди што је чак и агенција ’Блумберг’, која је блиска америчком естаблишменту, после ове епизоде оценила да Велика Британија више нема никакав утицај у свету.”
„Кина се, а не Велика Британија, сад представила као она сила која може да одређује приоритете у савременом свету”, напомиње Срђан Перишић. ”Велика Британија, наравно, то не жели да прихвати. Као што то не желе да прихвате ни Сједињене Државе које су после Другог светског рата наследиле британску империју. Но, без обзира на то, онај поредак њихове свемоћи је завршен, шта год о томе мислили Риши Сунак или Џозеф Бајден. И на то нема повратка – тако нешто није се догодило никада у историји. А покушаји да се точак историје окрене уназад могу само да доведу до ратова.”

Колапс система

„Управо то је и најопаснији део спољнополитичког говора Ришија Сунака – његова најава даљег заоштравања односа са Кином употребом Тајвана, у складу са захтевима Вашингтона”, наглашава Синиша Љепојевић, опомињући да ће раздвајање од Кине довести до суноврата британске економије по моделу који се сад догађа континенталној Европи. „А управо је именовање Ришија Сунака, за кога нико није гласао да постане премијер – то су учинили само посланици Конзервативне партије – симбол тог колапса њиховог система… Читава државна управа, којом су се некада с правом поносили, жестоко је ослабљена лошом кадровском политиком, а то је ослабило и њихову спољнополитичку службу и обавештајне структуре које су традиционално биле најважнији, па и најопаснији, део њиховог државног апарата. Ова чињеница и те како додатно доприноси опадању укупне моћи Велике Британије, којој на располагању преостаје само пропаганда, то јест, покушај контроле наратива. Уосталом, ондашњи премијер Џон Мејџор још пре 30 година је признао да је Британија само трећеразредна сила у Европи, тако да јој је остало само одржавање привида моћи. А да би то било успешно, она мора да учествује у свакој кризи – не зато што може да утиче, већ зато што мора да покаже да је и даље утицајна.”
„Британија нема снаге да спроведе своју геополитичку стратегију која се, уз ослањање на САД које се појавило у међувремену, у основи није променила још од давно прошлог времена у коме је то заиста била империја у којој не залази Сунце… Зато је крајње време и да на нашим просторима престанемо да је третирамо као силу каквом се лажно представља да и даље јесте. Британија жели да се и на нашим просторима обрачуна с Русијом и Кином, али, само од наше чврстине зависи колико ће успешна у томе заиста и бити”, закључује Срђан Перишић.
sputnikportal.rs, Никола Врзић
?>