МИЛАН РУЖИЋ: Две се у Теофилу побише силе…

Видим да је Теофил Панчић изнедрио неки текст којим напада Петера Хандкеа и „Велику награду Иво Андрић“. Барем њему то није тешко. Убаци речи „клика“, „парадржава“, „национализам“, па добро закува и онда доспе „парадним патриотизмом“, а затим дода пропржени „морал“ и поспе „десницом“. Гадно је хранити се таквим јелима. Па погледајте само Теофила шта су с њим учиниле те гозбе.

Елем, он је сада покушао да порекне Хандкеа тако што ће његово гостовање политизовати и тако скренути пажњу с чињенице да Хандке заправо и јесте неко ко је дотакао врхове уметности. У ову тезу ће поверовати оба његова читаоца. Теофил Панчић није навео ко су добитници „Велике награде Иво Андрић“, већ је само навео да је „финансијски врло издашна“ (ваљда је то за њега веома важно) и да се додељује „истакнутим и заслужним прегаоцима ’патриотске’ културе“. Морам признати да је Теофил опет успео да испадне необавештен (умало не написах глуп), јер не знам како су Захар Прилепин, Ју Хуа или Гузељ Јахина великосрпске патриоте и националисти. Не знам како су, млади француски писац Жозеф Понтис (нажалост упокојени), уз Јурија Пољакова, Пепеа Мухику и Ђанкарла де Каталда који су отварали Сајам књига у Андрићграду који је организовао и Андрићев институт, српски националисти.

Наравно, онда се Панчић запитао шта ли би Иво Андрић рекао на „овако бахату злоупотребу и апропријацију свог имена“, ваљда због града подигнутог у његову част и награде са његовим именом, иако је на почетку текста ова шепајућа контрадикторност написала да „писац ипак воли да буде вољен, уважаван, обожаван; по могућности због свог дела, а када то из било којег разлога није могуће, онда може и због било чега другог“.

Често помињући „парадржаву“, овај параписац, паракритичар и параинтелектуалац, написао је да је Хандкеу дата награда зато што је, ваљда и он, великосрпски националиста, а не због квалитетне литературе. Неколико пасуса касније, Панчић обесмишљава цео текст наводећи да заиста „Хандке јесте веома значајан прозаиста и драматичар, у том смислу Нобелова и остале награде нису дошле тек тако“. Две се у Теофилу побише силе…

Ваљда Хандке као врхунски писац и нобеловац није довољно добар према једном ничему названом Теофилом Панчићем.

Па добро, за крај текста ћу искористити прилику да се извиним што је „Велика награда Иво Андрић“ припала, поред осталих, и једном нобеловцу и признам да њен жири ипак није толико компетентан као онај који додељује НИН-ову награду некоме попут Басаре.

Да не испадне да ја имам нешто лично против Панчића, ево, желим му да живи у здрављу и срећи 120 година. Али каква је то срећа живети 120 година као Теофил Панчић?