МИЛАН ГАЈОВИЋ: СВЈЕТСКИ ЕКОНОМСКИ ФОРУМ, ГЛОБАЛИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА „ГДЈЕ КРУПНЕ ЗВЈЕРКЕ ИДУ“         

 

„Када једна власт зависи од банкара за новац, она више не     контролише ситуацију у земљи, јер рука која даје је увијек                          

изнад оне која узима…Новац нема отаџбину; финансијери                                

не посједују ни патриотизам ни пристојност;                                                    

њихов једини циљ је добит.“

(Наполеон Први Бонапарта, 1769-1821)

„… нека банкарски сектор у свему битном буде националан.“

(Џон Мајнард Кејнс (John Maynard  Keynes, 1883-1946,британски (енглески) научник и универзитетски професор политичке економије)

„…Биће произведени својеврсни безболни концентрациони логори за читава друштва, у којима ће људи, иако су им одузете све слободе, заправо уживати у томе, јер ће пропагандом и испирањем мозга бити тако растројени да неће имати никакве жеље за побуном. Контрола ума фармаколошким средствима представљаће коначну револуцију.“ (Олдос Хаксли (Aldous Huxley), 1894-1963                                                 енглески писац и есејиста; 1961.године)

„Ако контролишете нафту – контролисаћете читаве земље. Ако контролишете храну – контролисаћете људе (становништво). Ако контролишете новац – контролисаћете читав свијет.“

(„Сива еминенција“ спољне политике САД Хенри Кисинџер (Heinz Alfred Kissinger, рођен 1923), који је још 1954.године постао политички савјетник Дејвида Рокфелера)

Свјетски економски форум (СЕФ) (енг. World Economic Forum) званично је непрофитна организација, чији је прокламовани циљ да „помогне економијама и унаприједи свијет“. Али, његови стварни циљеви су „врли нови свијет“ (Олдос Хаксли), без националних држава, приватног власништва и без права људи да „владају својом душом и тијелом“. Основан је 1971.године, са сједиштем у Женеви. Годишњи састанци СЕФ-а се одржавају у швајцарском градићу Давосу. Ту се окупљају „елитисти, глобалисти и технократе“, односно водећи, глобалистички оријентисани, пословни људи, политичари, интелектуалци и новинари да би расправљали о најважнијим текућим свјетским проблемима. Највише тијело СЕФ-а је Оснивачки одбор од 22 члана, међу којима је и бивши британски премијер Тони Блер.

(СЕФ) је једна од најмоћнијих свјетских организација романо-германске „универзалне цивилизације“, односно организација „глобалне елите“, групе богатих и моћних појединаца који дјелују наддржавно, не поштујући државне границе. То је још једна од полутајних организација западних „владара из сјенке“, која окупља неизабране појединце, како би одлучили о политици коју желе да спроведу на планетарном нивоу. Иначе, полутајне организације раде на принципу да нико од учесника не смије да поставља питања, нити да открије никакве информације. Детаљи са састанака су скривени од јавности.

Ради се о организацији која покушава да легализује свој утицај на глобалном нивоу. Званично, на састанцима у Давосу разговара се о питањима као што су  „неједнакост, климатске промјене, међународна сарадња…“ У СЕФ-у су заступљене најутицајније особе у медијима, политици, бизнису, науци, технологији, финансијама… Али, његов  стварни циљ је потпуна контрола човјечанства путем медија, науке и технологије и преобликовање демократије ради формирања свјетске владе.

Демократија се доживљава као препрека потпуној глобализацији. Наиме, глобалисти су свјесни да не могу у потпуности управљати планетом ако „постоје демократске процедуре које могу на власт довести оне који им се не потчињавају“ (примјер Доналда Трампа).

Свјетску врхушку, „тајну западну владу“, чине „господари историје“ и „господари свјетске игре“, „свјетска закулиса“, односно скуп одређених монархистичких породица (прије свега, британски Виндзори) и старих европских племићких породица Италије, Њемачке и Аустрије, те Ватикан, мегабанкари и индустријалци (потомци „барона пљачкаша“). Они су међусобно повезани пословним, породичним и окултним везама и организовани у затворене ложе, клубове и комисије. Предсједници држава и премијери на Западу су њихове марионете које су унајмљене да остварују њихове интересе.

„Нужност“ двоструких стандарда „цивилизованог“ Запада, тачније западних „владара из сјенке“, неувијено је разоткрио Роберт Купер (Robert Cooper, 1947, британски дипломата), у својој књизи „Распад нација“:

„…Постмодерна држава има потешкоћу да се навикне на примјену двоструких стандарда. Међусобно, те државе (Запада – М.Г.) функционишу на основу закона и сарадње, али када су у питању државе изван њихових граница, Европљани морају да се врате грубљим методама – сили, првом удару, превари и свему што је потребно за оне који живе у свијету националних држава 19.вијека. У џунгли треба користити законе џунгле…“

Још 1950. године, у свједочењу пред Комитетом Сената за међународне односе, амерички мегабанкар њемачког поријекла  Џејмс Варбург (James Paul Warburg, 1896-1969)  је запријетио:

„Имаћемо свјетску владу, жељели ми то или не. Питање је само да ли ће свјетска влада бити формирана сагласношћу или принудом“!

Интересантно је да је његов отац Пол Варбург „отац“ централне банке САД – Система федералних резерви (Federal Reserve System – FED).

Неолиберална глобализација у основи подразумијева деетатизацију (раздржављење) и денационализацију (однарођавање). Негира постојање националне државе и њеног суверенитета, традиционалну религију и породицу, као и националну културу. Залаже се за, тајним споразумима, стварање нових транснационалних, државоликих или економских идентитета. Држава је сувишна као чувар претјеране разноликости интереса и потреба, а унутрашња тржишта треба либерализовати и суспендовати важење домаћег законодавства. Подразумијева се да ће државни суверенитет бити подређен интересима транснационалних корпорација.

Неолиберализам, нажалост, претежно, уобличава савремени живот. Недовољно ограничено тржиште (од стране јавне власти у општем интересу) и наддржавне корпоративне структуре се намећу у свим сегментима друштвеног живота. Британска премијерка Маргарет Тачер је својевремено изјавила да „не постоји друштво“, што значи да егзистира само појединац, односно групе појединаца и њихови интереси. А један од родоначелника либерализма, Фридрих фон Хајек (Friedrich August von Hayek, 1899-1992, аустријски економиста и политички филозоф) је говорио:

„Ја јесам за демократски изабране владе које ће бити потпуно слободне да не спроводе оно због чега су их бирачи изабрали. Лично, више сам склон либералној диктатури него демократској влади без либерализма…Не знам шта је то социјална држава.“

Ноам Чомски (Avram Noam Chomsky, 1928, амерички лингвиста, филозоф и писац) је казао да „неолиберални режим поткопава јавни суверенитет помјерањем моћи одлучивања од националних парламената на виртуелни парламент кредитора и инвеститора, примарно организованих у корпоративним институцијама“.

Александар Александрович Зиновјев (1922-2006, руски филозоф и социолог) је писао и говорио да водећи западни медији „функционишу дисциплинованије него да имају (комунистички – М.Г.) Централни комитет“.

Амерички политички филозоф Френсис Фукујама (Francis Fukuyama, 1952) је погрешно означио „крај историје“ који, по њему, произилази из тумачења да је „либерална демократија крајња тачка идеолошког развоја и највиша форма власти коју је немогуће превазићи“. По њему, либерална демократија нема алтернaтиву као „начело свјетског поретка у будућности“. А то је доживљавање (нео)либерализма као политичке теологије и универзалне (атеистичке) религије.

Према Олги Николајевној Четвериковој (1959, руска научница, стручњак за религију и међународне односе и директорка Центра за истраживање духовне културе у Москви)  и „Ватикан покушава да оствари моралне и тржишне императиве за достизање инклузивности и стабилности капитализма…папа Франсиско…активно разара католички морал и моралност, да би католичку цркву потпуно уградио у дигиталну цивилизацију…“

Клаус Шваб (Klaus Schwab,1938, њемачки машински инжењер и економиста) оснивач је и вјечити извршни директор СЕФ-а. У извјештају СЕФ-а за 2010.годину, под називом „Глобални редизајн“, он наводи да глобализованим свијетом најбоље може управљати „самоизабрана коалиција мултинационалних компанија, влада (укључујући и систем УН-а) и одабраних организација цивилног друштва“. Сматра  да владе више нијесу „претежно доминантни актери на свјетској позорници“ и да је „дошло вријеме за нову парадигму актера међународног управљања“.

А у свом говору на Харварду, 2017.године, Шваб је казао:

„Оно на што смо јако поносни је да продиремо у глобалне кабинете влада земаља с нашим младим лидерима СЕФ-а…попут канадског премијера (Жистена) Тридоа (Justin Trudeau, 1971)…Знам да су половина његовог кабинета, или чак више од половине… заправо млади глобални лидери СЕФ-а…То је истина у Аргентини и истина је у Француској, с предсједником – младим глобалним вођом (Емануел Макрон – М.Г.)…“

Српски филозоф Мишо Кулић (1951), према порталу „Novi standard“, то овако објашњава:

„…корпорације огромном финансијском и медијском моћи директно утичу на избор политичких елита, углавном скромно образованим, али зато беспоговорно послушних премијера, министара, шефова држава. Већина западноевропских лидера последње три деценије су било полазници школе „Глобалне вође будућности“, касније преименоване у „Младе глобалне вође“ унутар Свјетског економског форума Клауса Шваба…“

У својој књизи „COVID – 19: The Great Reset“ („Велико преуређење“), (2020), Шваб је изнио планове закулисних владара из сјенке  за прелазак садашњег у тзв. инклузивни капитализам („inclusive capitalism“, од енг. include – обухватити, укључити…). и за ослобађање човјека од приватне својине. „Велики ресет“  је план реорганизације свјетске економије,  у складу са дистопијском „Агендом 2030“. Подразумијева да власник капитала, тобоже, узима у обзир, не само профит, него и интересе свих чланова друштва и свих социјалних група. Стварни циљ је да „господари новца“ постану господари свијета, те нови робовласнички поредак, без својине, без папирног новца, са принудном евиденцијом грађана и контролом Великог брата.

Шваб пише и: „…највеће мултинационалне компаније ће преузети већу друштвену одговорност, активније ће се укључити у јавни живот и биће одговорне за опште добро.“ Јер, залагање западне мегакапиталистичке „елите“ је и да ресурси неке државе припадају цијелом човјечанству (читај: наднационалним корпорацијама).

Норвешки политичар и публициста Пол Стејган (Pal Steigan, 1949) је написао да Швабов план значи „поновно рађање фашизма, али у новом облику“. То је, по њему, неограничена диктатура финансијског капитала и рат за пренос моћи и богатства.

Инклузивни капитализам је, званично, свјетски покрет усмјерен ка стварању праведнијег и равномјернијег система расподјеле друштвеног богатства, односно ка решењу проблема растуће неравномјерности у расподјели доходака (благостања). Али, суштински, „Велики ресет“, односно „инклузивни капитализам су „димне завјесе“ иза којих се скривају планови глобалне елите за креирање посткапитализма – новог феудализма, у  циљу очувања и јачања власти постојеће глобалне елите. То би био робовласнички систем (друштво) свеопште контроле информација, токова електронског новца и понашања појединаца помоћу аудио – визуелних средстава и друштвених мрежа.

Надаље, у својој књизи „Четврта индустријска револуција“, Шваб пише:

„Владе морају да се прилагоде на то да ће, путем ове индустријске револуције, власт често прелазити са државе на недржавне субјекте, као и од организованих установа на слободне организоване мреже цјелине…Овлашћења влада бивају ограничена дјеловањем конкурентних центара моћи, који имају транснационални, регионални и локални, па и лични карактер. Структуре микровласти могу да имају ограничавајуће дејство на структуре макровласти, какве су владе савремених држава.“

И Дејвид Рокфелер (David Rockefeller, 1915-2017,амерички мегабанкар)  је, 1999.године, казао да „нешто мора да замијени владе, као такве, и мислим да то најбоље може да обави приватна власт“.

Кенет Рогоф (Kenneth Rogoff, 1953, амерички економиста и шаховски велемајстор), бивши високи функционер ММФ-а и Савјета за спољне послове САД је, у свом раду „Трошкови и користи од постепеног укидања папирног новца“, написао да је „…(папирни) новац извор зла и мора бити уништен јер власти не могу да испрате сваки његов корак“. А савјетник и америчке банке „Goldman Sachs“, Гиљермо де ла Дехеза (Giullermo de la Dehesa Romero, 1941, шпански правник, економиста и политичар) је, још 2007.године, написао да „…новац треба замијенити електронским плаћањем да би се сваки корак могао испратити“.

Садашња инфлациона криза је „произведена“ и да би се свијет натјерао да прихвати нову дигиталну валуту централних банака. Крајњи циљ јесте стварање глобалног друштва у коме се „сав новац централно издаје и контролише“.

Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzezinski, 1928-2017, пољско-амерички политиколог и геополитичар) је, још 1995.године, писао:

„Регионализација (доводи)…до остварења циља и стварања једне свјетске владе. Национални суверенитет није више одржив концепт.“

Значи, регионализација је средство глобалистичких неформалних центара моћи за укидање суверених националних држава и националних законодавних оквира. Супранационално право треба да има доминацију над домаћим правом. Планирана је и „принудна политичка унификација у оквиру универзалне државе“. (Арнолд Тојнби (Arnold Joseph Toynbee), 1889-1975, енглески историчар, филозоф историје и социолог).

У септембру 2015.године, 193 чланице УН једногласно су усвојиле, у суштини, дистопијску „Агенду одрживог развоја 2030“, којом су дефинисале правац усмјеравања човјечанства, уз обавезу да прокламоване циљеве укључе у своје јавне политике. Темељни стубови „Агенде 2030“ су „3 Е“ (economy, ecology, equity – економија, екологија, једнакост). Посебно је наглашена важност регионалног територијалног организовања којим треба да се превазиђе превелика „државоликост међународног поретка“.

Иначе, дистопија је облик тоталитарног друштва у коме су „сабране све негативне тековине савремене цивилизације“. Такво друштво, прије свега, карактерише свеопшта контрола јавних власти  и непоштовање права и слобода грађана.

Дистопијски карактер намјера СЕФ-а и „Агенде 2030“ јасно се разоткрива из ријечи  Ajде Oкен (Ida Auken, 1978) посланице у данском парламенту, исказане 2016.године: „Добро дошли у 2030. Не посједујем ништа, немам приватност и живот никада није био бољи“?!

Она је написала и да је „куповина далека успомена у граду 2030, чији су становници открили чисту енергију и позајмљују оно што им треба на захтјев…“ Рекло би се, чист комунизам на дјелу!

„По плановима ултраглобалиста, људи без посла, који сједе кући, добиће базни приход да се не би бунили и биће потопљени у виртуелну реалност…“ (Андреј Иљич Фурсов, 1951, руски историчар).

Један од гласноговорника и идеолога глобалистичке агенде Жак Атали (Jacques Attali, 1943, француски економиста и политичар и бивши предсједник Европске банке за обнову и развој (ЕBRD)) је, још 1992.године, у својој књизи „Линија хоризонта“, написао:

„С једне стране, постојаће привилеговане елите које ће моћи да живе и да се крећу гдје желе…Називам их „хиперномади“. С друге стране, на дну љествице, биће „инфраномади“, који ће бити принуђени да се непрестано крећу како би дошли до хране и крова над главом у подношљивим климатским условима…Људи ће изгубити традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу…“

Значи, становници би били под сталним електронским надзором, без осјећања за домовину, вјеру, претке и, живјели би, искључиво, као потрошачи.

Треба се подсјетити да је и Бжежински говорио и писао о „контроли маса путем „атеизације“ религије, масовних спортских догађаја, необузданих сексуалних побуда, рок музике и наркотика На дјелу је, значи, масовна дебилизација људи, прије свега, преко система образовања и масовне културе и професионалног спорта у коме главну улогу игра новац, а спортисти су тржишна роба. Такође, свједоци смо разарања личног и колективног морала путем тзв. политичког хомосексуализма.

Глобалисти се залажу и за „поновну калибрацију (ново подешавање, преиспитивање – М.Г.) слободе говора“, односно „калибрацију читавог низа људских права која се одвијају на интернету…“ под видом тобожње заштите „слободе од насиља“. То подразумијева непрестана ограничавања слободе говора путем цензуре и строге контроле интернета и друштвених мрежа, прије свега.

Према Швабовој теорији „инклузивног капитализма“, требало би да се створе „људи – слуге“ који служе „власницима“ планете. Ово се постиже и генетским инжењерингом, односно индукованим негативним  мутацијама гена. Електромагнетним зрачењем, звучним вибрацијама које изазивају несносни бол и патњу и дејством халуциногених супстанци стварају се ропски послушне особе разореног идентитета.  Људски мозак се програмира принудним или добровољним техникама „контроле ума (свијести)“ – оног што особа „види“ у свом уму, или техникама појединачног или колективног „гушења савјести“.

Планирано је, такође, и микро управљање људским понашањем, односно контрола оног што мислимо, куда идемо, што говоримо, што једемо и што носимо путем „индивидуалног праћења угљениковог отиска“, пилулама које садрже микрочипове и опасне вакцине, те путем цензуре, пропаганде (реклама) и контроле друштвених мрежа.

СЕФ  планира и контролу  влада, а тиме и држава, користећи државнике као зомбије, контролом њиховог ума (тзв. „манџуријски кандидати“).

Четврта индустријска револуција подразумијева промјену човјековог генома, односно трансхуманизацију човјека. Према Олги Четвериковој, трансхуманизам је постао најновији облик „еволуционог хуманизма“ и еугенике. Циљ је стварање „постчовјека“ који има „тијело побољшано имплантатима, бесполан је, вјештачки се размножава и има мултипликовану индивидуу (двоструку свијест), биолошку и технолошку. Постхумано чиповано биће, са киборг свијешћу, било би интегрисано у свјетску информациону мрежу за контролу човјечанства. Човјек ће једноставно постати биолошки објекат којим управљају.“

Ради се и на стварању софистицираног биохемијског оружја против „непријатеља“, користећи његов ДНК.

Демократски конгресмен из Колорада (САД)  Џејсон Кроу (Jason Crow, 1979) је, на „Аспен безбједносном форуму“ (Aspen Security Forum), у јулу 2022. године, обзнанио:

„Постоји сада оружје које се развија или које се већ развило, пројектовано да циља специфичне појединце…Можете да узмете нечији ДНК…његов медицински профил, и да усмјерите биолошко оружје које може да убије ту особу, или да је уклони с бојног поља, или да је учини неупотребљивом…“

Лари Пејџ (Lawrence Larry Page, 1973, амерички информатичар, саоснивач компаније „Гугл“), је казао:

„Људи стварају и остављају огроман број података о себи својом претрагом и то се може искористити.“

Једном ријечју, у „глобалистичком рају“ човјек би се претворио у примитивног потрошача, лишеног људске свијести и савјести, личног (и полног) и националног идентитета. „Бивство се редукује на квантитет“ (Данило Н. Баста, 1945, правник, филозоф и академик САНУ).

План ултраглобалиста, у процесу „великог ресетовања“, јесте и брзо смањивање броја становника планете на „златну милијарду“ или, бар, на „програмски минимум“ – 3 милијарде људи. Године 2021, Роберто Чинголани (Roberto Cingolani, 1963, италијански физичар и академик), министар за еколошку трансформацију у влади ултраглобалисте Марија Драгија (Mario Draghi, 1947, италијански економиста и банкар) је изјавио:

„Планета је планирана за 3 милијарде људи. Нас је сувише, ми смо паразити.“

И Хенри Кисинџер је још, као државни секретар, за мандата предсједника Ричарда Никсона, сачинио „Меморандум за националну безбједност 200“. У њему се, између осталог, наводи:

„…Смањење становништва, почевши од земаља тзв. Трећег свијета, мора да буде примарни циљ америчке спољне политике…“.

Постоје и планови да до 2050.године, најмање 4 милијарде „бескорисних изјелица“ нестане са Земље. То би се постигло ограничавањем рађања, инсценирањем епидемија заразних болести и вакцинацијама са смртоносним контраиндикацијама, расељавањем становништва (програмираним миграцијама), изазивањем вјештачких несташица воде, хране и љекова путем „климатског оружја“, генетски модификованом исхраном (ГМО)… Преживјели би били „навикнути на послушност“. Средња класа би нестала, постојали би само господари и потчињени. Природна породица, национални понос и државни идентитет били би разорени.

У том циљу је (као и ради богаћења мегакапиталиста путем тзв. фармацеутске мафије) изазвана и пандемија ковид вирусом. Године 2020. и 2021. градови широм свијета су били подвргнути масовним и драстичним затварањима (енг. lockdown). СЕФ је ковид пандемију доживљавао као „прилику“, за преобликовање човјечанства, односно за преуређење цјелокупне структуре свијета, ради остварења друштвених и политичких интереса глобалистичке „елите“.

х х х

Да је тзв. инклузивни капитализам само параван за обману домаће и свјетске јавности доказ је и контролисано преусмјеравање свјетских токова капитала и новца ка одабраној групи мегакорпорација (банке и инвестициони фондови – „господари новца“) и њиховим финансијско – менаџерским структурама и акционарима.  То је довело и до повећања јаза између богатих и сиромашних. Према подацима из 2021.године, 2.153 милијардера посједује богатство колико и 60 одсто Земљана.

А како функционише приватизовани, западни финансијски систем под контролом мегакапиталиста, са глобалним дејством?

Америчке федералне резерве (Federal Reserve System – FED),које врше функцију централне банке САД, највећа је приватна корпорација затвореног типа на свијету! Предсједник САД, Вудро Вилсон (Thomas Woodrow Wilson, 1856-1924) је, 1916.године, три године након потписивања акта о оснивању FED-a, изјавио:

„…ненамјерно сам уништио сопствену државу! Стање нације и све наше активности су у рукама неколико људи. Не постоји влада слободног мишљења и владавина већине, већ влада по вољи и интересу мале групе доминантних људи…“

Интересантно је да је и Абрахам Линколн (Abraham Lincoln, 1809-1865, предсједник САД, који је убијен у атентату), још за вријеме америчког грађанског рата, казао:

„Имам два велика непријатеља: јужњачку војску испред себе и финансијске институције у позадини. Од та два, онај у позадини је највећи непријатељ.“

Акционари FED-a су искључиво приватне банке мегакапиталиста. Монетарну политику САД (емисију долара као свјетског новца односно свјетске резервне валуте, куповину доларских хартија од вриједности, те камате и друге услове под којима FED кредитира банке…) утврђују и воде представници акционара приватних банака. Систем FED-a није дио државног апарата САД.

Власничка структура над FED-ом је и даље тајна. Преко повезаних финансијских институција (инвестиционих фондова и мегабанака, прије свега), пресудан утицај на FED имају породице Рокфеклер, Морган, Варбург…, британске (Ротшилд) банке и британска краљевска кућа Виндзор.

Послије оснивања FED као приватног акционарског друштва, 1913.године, САД не могу да издају сопствени новац, већ су принуђене да се код FED задужују за сваки долар и да за ту услугу плаћају камату. Нико нема право  увида (нити право на ревизију) у трансакције FED-а!

Према подацима из 2013.године, просјечан становник САД је био принуђен да ради три мјесеца у години само за отплату државног дуга САД према FED. Tада је државни дуг САД износио преко 17.000 милијарди долара, а сада је премашио 31.000 милијарди?!

Количина новца у оптицају, у САД је десетак пута већа од вриједности БДП. Вишак је пласиран у тзв. виртуелну економију, односно у  вриједносно мултипликована финансијска тржишта и ризичне вредносне папире.

Једном ријечју, без јавне (државне) контроле, приватно се располаже огромним финансијским средствима. Тиме, приватни господари свјетских финансија креирају глобално (не)право и глобалну (кризну) стварност.

Циљ мегакапиталиста је да, преко транснационалних компанија и гигантских инвестиционих фондова и банака, владају свијетом. Они производе кризе, а онда управљају њима, уклањајући непослушне државнике и политичаре и повећавајући јаз између богатих и сиромашних.

Политиком тзв. „лаког новца“ (штампањем долара и куповањем вриједносних хартија на секундарним тржиштима (берзама), без ограничења и уз камату која је близу нулте стопе), FED у оптицај „упумпава“ хиљаде милијарди долара. Та средства се, прије свега, дијеле највећим банкама и инвестиционим фондовима, који су главни „произвођачи“ криза, али и управљачи кризама ради остваривања глобалистичких циљева планетарног управљања и контроле.

Како је долар свјетска резервна валута, друге земље и привредни субјекти стицањем долара и куповином доларских хартија од вриједности кредитирају акционаре FED-a и САД.

Према подацима које јавно саопштио, већ поменути, руски историчар Фурсов, вриједност имовине (богатство) породице Ротшилд (Ротсчајлд) је, 2017.године, износила око 3,6 хиљада милијарди долара, што је било само неколико стотина хиљада долара мање од БДП-а Њемачке, четврте економске силе свијета?!

Колико је богатство мегакапиталиста, којих нема на листи најбогатијих часописа „Форбс“, може се сагледати и из података (за 2020.годину) да су њихових првих десет највећих приватних банака у САД имале имовину од око 12 хиљада милијарди долара, што је било далеко више од збира БДП-а Јапана (око 5 хиљада милијарди) и Њемачке (око 3,8 хиљада милијарди), треће и четврте економске силе свијета?! Само прва банка на америчкој листи, „JP Morgan Chase“, располагала је имовином од преко 2,5 хиљада милијарди долара! Највећи инвестициони фонд на свијету, амерички „Black Rock“, посједовао је активу од преко 7 хиљада милијарди долара!

У односу на мегакапиталисте, најбогатији на Форбсовој листи (Џеф Безос, Илон Маск…) су „сиротиња“.

Глобалистички политички мотивисаним одлукама, од кризе из 2008.године до дана данашњег, Федералне резерве САД (FED), Банка Енглеске, Европска централна банка (ЕЦБ) и Банка Јапана и друге централне банке држава Запада креирале су енормне кредите („хеликоптерски новац“), како би спасавале мега финансијске институције. Према процјенама економских стручњака, до 2022.године, у банкарске системе је (без покрића у реалној економији) „упумпано“ око 25.000 милијарди долара, куповином обвезница (путем тзв. „квантитативних олакшања“), и откупом сумњивих (контаминираних) актива, попут хипотекарних хартија од вриједности.

Највеће западне банке су, тако стечени новац (милијарде долара), позајмљивале својим водећим корпоративним клијентима- компанијама. Тај новац није коришћен за инвестирање у нове производне технологије, него за  „надувавање“ вриједности акција тих компанија. То је тзв. „откуп акција“ (енг. „stock buy backs“), ради максимализације њихове вриједности, што је довело до огромног раста тржишне капитализације (број акција помножен са њиховом вриједношћу) и компанија које нијесу оствариле никакав профит.

Од јануара 2020.године, FED су унијеле у свјетски банкарски систем још око девет билиона долара, по готово нултим каматним стопама.  Тиме је амерички федерални дуг порастао са 35 одсто БДП-а на данашњих око 129 одсто БДП-а.

Међутим, сада је циљ FED и других водећих централних банака Запада  да, по задатку мегакапиталиста, „квантитативним затезањем“ и растом каматних стопа драстично смање ликвидност економских субјеката.

Циљ није спречавање инфлације, него наметање глобалне контроле и, драстичним растом државног дуга земаља које не припадају интересној сфери Запада, прелазак у власништво глобалиста  „имовине и богатства, било да се ради о некретнинама, пољопривредним газдинствима, сировинама, индустрији, па чак и храни и води“. Долази до драматичног раста цијена хране и горива и њихових програмираних несташица.

И лажни „научни“ мит о „глобалном загријавању“ и диктат глобалиста за увођење „зелене енергије“ имају за циљ подстицање  инфлационе спирале, односно погоршање економског положаја грађана и држава које не припадају „западном свијету“, те преузимање њихових ресурса и успоставу контроле над природном и друштвеним богатством на планетарном нивоу.

Највећа брана глобализму јесте мултиполарна активност Русије и Кине   (које су за Запад највећи непријатељи), али и осталих чланица BRIKS-a, уз подршку националних влада које воде рачуна о интересима својих држава и грађана. Зато је западна „дубока држава“ , још од распада СССР-а, „припремала“ Украјину, тако  да Русија није имала другог избора него да војно интервенише

Милан Гајовић