АЛИСТЕР КРУК: Четврти обрт који ће одредити наш век

Насловна фотографија: European Union 2023 – EP

Европска унија је била – и још увек јесте – превише дубоко уплетена у амерички „украјински пројекат” како би скренула са досадашње путање, упркос опасним ризицима по њу саму

Европске економије посрћу од инфлације и различитих видова деиндустријализације – што је све подстакнуто самонаметнутим штетним ограничењима на куповину свих видова јефтине руске енергије.

Збиг Бжежински, који је тада (1997) обављао дужност саветника америчког председника јасно је рекао: „Евроазија је највећи континент на планети; а Европа је незаменљиви амерички мостобран унутар тог континенталног пространства (Heartland). Сваким проширењем европског домашаја, стога, проширује се и америчка сфера утицаја”. А за доминацију над Евроазијом, рекао је – Украјина је кључна држава.

Данас, међутим, најзначајнији развој у наше време је струјање којe тече ка одбацивању западног инсистирања да је исправна и прихватљива једна „стварност” – односно да идеологија америчког „међународног поретка заснованог на правилима”, може сама и једина да однесе превагу. Ово – заједно са узмицањем ранијег колонијалног циклуса, те сада не-Запад може да потискује и на крају збацује своје западне господаре – јесте „четврти обрт” који ће дефинисати наш век.

Самозаваравање

Патрик Лоренс, ветеран међу америчким извештачима, запажа међутим да „слушајући говоре, обзнане и успутне опаске клике која располаже политичком моћи и утицајем у Вашингтону – могли бисте помислите да се ништа овако [као што је ова преломна тачка] уопште и не одиграва”.

Лоренс се записао: „Стога, питам: могу ли ја бити једини који се пита да ли су они који обликују и спроводе америчку спољну политику слепи пред овим огромним глобалним померањима, или су глуви на оно што не-Запад у последње време има да каже Западу, или су превише глупи да би разумели догађаје, или их не чују – или се самозаваравају, или је можда посреди све од набројаног?”

Храбре, афирмативне прокламације имају заводљиву моћ над публиком, и људи су често подсвесно склонији незналачким тврдњама које износи у јавност „акредитована” класа у односу на очигледне сирове „чињенице са терена”. Ово, заједно са тоталном контролом западних масовних медија коју има америчка „Перманентна држава”, ствара неку врсту моралистичке црне рупе у којој постоји врло мало одговорности за људе који пропагирају обмањивање и претеривање. Људи и институције могу несметано да делују, пошто знају да никада неће бити последица за учињено и изречено, чак ни за огољене лажи – а свакако много мање за непоштености и неискрене двосмислености у јавном дискурсу.

Сада, петнаест месеци од када је почео сукоб у Украјини (и када се обрнула ситуација) Европљани морају да се отворено и бучно сврставају у Бајденов борбени поредак како би обогаљили Русију те стога неповољан исход [ових настојања] не може да се види као ништа друго до цивилизацијски пораз Запада. Међутим, уопште није извесно да Бајденов тим – заједно са својим потуљеним посредницима – неће прибећи отвореној интервенцији у очајничком покушају да за Запад обезбеди још један „тријумф”.

Дуготраја ескалација

Државни секретар Блинкен, је у петак у Хелсинкију, изгледа наговестио велику и дуготрајну ескалацију када је одбацио сваку помисао на примирје, и уместо тога је говорио о дугорочном одбрамбеном савезу са Украјином који би се за стално осигурала будућа војна помоћ а можда би се формализовале узајамне одбрамбене обавезе.

Овај обрт се могао предвидети на основу Блинкенових тврдњи, што појачава Лоренсов аргумент да изгледа како су они који спроводе спољну политику или слепи или глуви или негирају догађаје који се пред њима одигравају – тако што заснивају „нову” америчку политику на Путиновом огромном „стратешком фијаску” у Украјини, „дебаклу” – како Блинкен инсистира, „који је изоловао Москву, ослабио њену економију и оголио слабости руске војске која је некада изазивала страховање”.

„Тужна реалност” је, наравно, сасвим другачија: на сваком фронту овога сукоба САД су жестоко подбациле у односу на очекивања: Русија их је надвисила у погледу распоређених снага (и то са великом разликом); у погледу софистицираности наоружања; у погледу непосредне доминације у ваздушном простору и електромагнетној сфери изнад Украјине.

Поврх тога, Русија побеђује у финансијском и дипломатском рату, где – на озлојеђеност Запада – остатак света, изузев земаља Групе седам (Г7) – одбија да се прикључи антируским санкцијама.

Без обзира на то, насловима у естаблишментском Вашингтон посту доминирају речи: „Бајден показује све већу спремност да пређе Путнове црвене линије”, уз поднаслов: „Упркос упозорењима да ће наоружавање Украјине изазвати светски рат – Бајден је наставио да притиска границе које је постављао руски лидер – што је стратегија која је колико ризична толико и плодотворна”.

Овде је суштина – једноставно речено – да Бајдену предстоје избори, и да можда мисли како би могао покушати да их добије као „ратни председник”.

Једини губитник

Европљани, насупрот томе, имају само избор да изгубе. Због чега би они наставили да се саглашавају са „вечним ратом” у Европи? Штета по Европу већ је била озбиљнија у односу на намеравани утицај на руску економију. Европске економије посрћу због инфлације и разних видова деиндустријализације – што је све подстакнуто самонаметнутим штетним ограничењима куповине свих облика јефтине руске енергије. Индустријски џинови попут Немачке су склизнули у рецесију – а великом делу остатка Европе такође прети рецесија.

Европа – што је јасно само по себи – је економски слабија него што је за себе мислила на почетку рата, када су европски лидери били одушевљени изгледима да Европска унија може да сломи велику силу – Русију – само уз помоћ финансијског пуча. (Велики део Европе, укључујући Немачку и остатак ЕУ, је прошао кроз „блекроковску финанцијализацију” почев од 2000-их, што је знатно ослабило реалне секторе економија ЕУ на рачун сервисне економије.)

Подсетимо се, такође, да је Меркелова, као „најмоћнија жена у Европи”, била она која је осигурала и „прикрила” стратегију Бжежинског против Русије – укључујући његово циљање на Украјину као на „кључни мостобран”:

„Фондација Конрад Аденауер… дубоко је укључена у дешавања у Украјини почев барем од пуча на Мајдану из 2014. године, иако у подређеном положају. Њено последње значајно деловање у корист ‘америчких националних интереса’ били су Мински споразуми – Меркелова као водећа фигура, омогућила је Украјини да се наоружа те да располаже највећом војском у Европи”.

Једноставно речено, Европска унија је била – и још увек јесте – превише дубоко уплетена у амерички „украјински пројекат” како би скренула са досадашње путање, упркос опасним ризицима по њу саму.

Превод М. М. Милојевић/Нови Стандард

Извор Almayadeen

Насловна фотографија: European Union 2023 – EP