ПРОМОЦИЈА ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈА НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА: НИЧИЈА ШЋЕР – Савва Радулович

Промоција збирке поезије “Ничија шћер” на 65. Међународном београдском сајму, 27. октобар 2022.

(Штанд – Штампар Макарије)

 

Писати о промоцији је немогуће. То вам дође као лични разговор са свецем, после кога вам се само ћути и било шта да се каже, поквариће сваки утисак. А мој пут за Београд, чинио се тако недостижан, као прави подвиг, коме морате дорасти и кога морате освојити. Јесам ли, показаће вријеме. Једно је сигурно, да сам дирнута љубављу и добротом два велика човјека, па и да нијесу ни једну једину ријеч рекли о мени, сваки њихов гест био би довољан да од тога живим цио свој мали живот.

 

Ничија шћер је својеврстан бунт против данашњег положаја свих младих људи који се нијесу снашли у овом времену, а поносни су на своју немаштину и свјесни колико је некада ништа све. Мислим да се ова одрична замјеница „ничија“ у наслову ничега не одриче, него је то најљубавнија и најњежнија ријеч у савременој поезији, јер кад се читањем пјесме свуче плашт хладноће са наслова, засија поносна и шћер привржена свом поријеклу, и у поезији и у животу. А такав неко не може постати сироче, док год је једног јединог читаоца гладног доброг стиха.

Иначе, како могу бити Ничија шћер, поред два оца српске књижевности. Мени само преостаје, ко свака шћер поезије да слиједим своје очеве стиха и покушам не издати њихово родитељско – поетско повјерење.

 

Матија Бећковић:

Колико је само промоција представљено на овом сајму, али ја мислим да се ниједна од њих не може мерити са овом овде коју ми видимо и да нема толиких песника, ниједан који је узбуђенији од ове Саве Радуловић. А ја сам само видео кад је стигла та књига да се она потписује са два „в“, и кад помислим шта су све песници измишљали да некако скрену пажњу на себе и каквих је све било гласовитих песника, али се нико тога није сетио. И она ништа више да не уради, ништа да не напише, она постаје јединствена, супер, а та јединственост је толико у вези са поезијом и са личношћу песника, да неко гори за поезију у време кад се говори да само се за поезију не гори, а за све друго се цркава и гине. И све што сам имао: икакав контакт, разговор, разменио неку ријеч са њом, то је све била чиста поезија. Она је тамо нека срна која дрхти, живи тамо у некој пустињи на једвите јаде. И сама та досетка, па и тај наслов, па и све ово што смо чули само доказује да она пише своје песме, исписује свој живот. Да замијените корице на тим књигама, ни пјесници не би примијетили да то нијесу њихове пјесме. Све су исте, све су из истога апарата. А оно што сам мислио, ја сам то већ написао као неку препоруку, и нема сумње – добили смо једну песникињу првога реда, изнијансирану, танку, даровиту, која трепери попут јасике, која и једино трепери у целој шуми. Дакле, то је нађено у заоставштини Милана Ракића, у пјесми „Јасика“, коју није објавио.

„Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.“

И једну такву јасику видимо овдје, из Никшића. Дивота да је могла да дође. То је био читав подвиг! Ту се наш Милутин показао, као у најславнија времена и они крећу у Београд да представе књигу као најважнији догађај на сајму и у њеном животу. Ко се не би томе клањао. Колико има још таквих примера у целоме човечанству. Ја јој се клањам! Не сумњам уопште да ће успети! Нема ко други да успе, а она хоће! Такве нема!

Милутин Мићовић:

Ја сам Саву назвао, наравно, читајући то што пише, а и гледајући је овако уживо – Срна међу звјеровима! Она тако живи у овом свијету, као срна међу звјеровима. Једина сигурност код ње је та да се дохвати пјесничке ријечи. Тада добија сигурност и тада, иако треперећи, осјећа да се налази у средишту овог нашег свијета. Дакле, једино с ријечју. Много је књига, много се пише поезије, тек понека књига песничка живи с оном тајном поезије која је једнака кроз сва времена. А кад кажем сва времена, то значи да се дотакла нечег што је дубље од времена, као што је и сваки човјек дубљи од времена и зато се бори јуначки или се  или се носи кукавички са изазовима времена. И без те искре дубинске, нема ни поезије, нажалост нема ни човјека. Ето, то повезивање које се деси са том дубљом, моћном, треперећом тајном, оно може да усправи човјека и да му да ријечи, које ће га изнутра остварити и дати му реално постојање, реалну моћ да постоји у овом чудесном, тајновитом свијету који најчешће ждере гладно, најгладније ништавило. У тим координатама остати, постати, бити жив, имати своју ријеч је чудо живота. Ето, наша Сава Радуловић, одскоро присутнија у нашој јавности, тај њен трепетни глас, умни глас, та њена рјечитост типично пјесничка, њена метафора, њене унутрашње противрјечности, све се то чита, не само као њено него као сваког читаоца који има пријемнике за ту поезију. Зато је она врло већ радо читана. И њена поезија се тако доживљава као мила, пријатна, дубока и с чежњом да се упозна једном такав пјесник, који је риједак у савременом свијету.