ОДЛАЗАК ИВАНА ИВАНОВИЋА, ПИСЦА КОЈИ ЈЕ ИСПУНИО СВОЈУ СУДБИНУ

Фото: Породична архива

„Кад сам га ове, 1990. године, упознала на сајму књига у Београду, Иван Ивановић је својим патничким лицем личио на човека који је тек изишао из литературе Достојевског, или, још прецизније, личио ми је на апостола. Патња је оставила дубоке трагове: стамену мирноћу, одмереност у покретима и разборитост у говору….Да сам дуже разговарала са Иваном Ивановићем, вероватно бих дошла до закључка да га треба прогласити за свеца, мада је он од свега што ја замишљам само обичан мудрац, толико потребан данашњој литератури и духовном прочишћењу савременика…

Видите, убеђена сам да други југословенски народи, у овом тренутку, неће из својих редова изнедрити писца сличног калибра и књижевног домета. А знате зашто? Зато што немају таквих патника као што их има српска литература….

Нико ми до сада није боље и пластичније од Ивановића разјаснио две јасне паралелне тенденције у друштвено-политичком животу Србије: непрекидну борбу између полицијске и демократске, између рушилачке и градитељске Србије…

Писати са толико мудрости, мирноће, толеранције, душевне равнотеже, проницљивости и прецизности, заиста може само велики патник и уметника.“

Ове речи о Ивану Ивановићу исписала је 1990. године књижевница Флорика Штефан. Не верујем да би ико изрекао емотивније и тачније речи о Ивану и мислим да оне поново треба да се чују и сада, кад се од њега опраштамо.

Иван је у књижевности, како би рекао Црњански, испунио своју судбину. „Створио сам заокружено књижевно дело“, волео је да каже сам Иван за свој књижевни опус.

А његово књижевно дело је заиста огромно. Рекао бих да је Иван написао не колико је могао, него колико је хтео. Ја, међутим, сад помињем само она прозна дела која недвосмислено остају у српској књижевности: Црвеног краља, Аризане, Шопску амбасаду. Флорика Штефан је била одушевљена његовим Југовцем.

Као писац, Иван није остао дужан ни нама ни српској књижевности. Остали смо и ми и књижевност дужни њему, лишивши га признања која је заслужио.

И историја књижевног живота друге половине 20. века остала је дужна Ивану Ивановићу. То можда најбоЉе знам ја, који сам се дружио с њим пола века и који сам не само сведок, него и саучесник у покушају преобликовања тог октроисаног књижевног живота у титоистичкој Југославији.

Иван је био идејни творац и оснивач прве независне књижевне задруге у комунистичкој Југославији, Запис, која је објавила велик број књига пре но што је угушена. Потом смо основали нову независну издавачку заједницу, Алтеру, у којој је објављено више значајних књига, међу њима и одабрана дела Драгише Васића, Милтонов Изгзбљени рај у преводу дисидента Ђиласа, Антологију српске удворичке ппоезије. Онда су следили Рукописи, па часопис Херетикус и друштво Писци без адресе. Неке сам сигурно прескочио. У време једног тоталитарног режима то су били храбри и ризични подухвати, стално нападани и оспоравани од режимске штампе и припадника власти.

У њиховој основи била је реч побуна. Иван је не само у књижевности, него и у књижевном и политичком животу, био вечити бунтовник. И тај бунт ништа није могло да ублажи и угуши.

И управо захваљујући том бунтовништву, као и свом књижевном делу, Иван Ивановић је обележио једну епоху. Зато су писац и бунтовник две нераздвојне одреднице Ивана Ивановића.

Сигуран сам да се свако ко је прочитао Аризане сећа њихове последње реченице. Парафразом те реченице опраштам се од Ивана Ивановића: Може ли да се замисли српска књижевност без Ивана Ивановића?

Маринко Арсић Ивков