На вест о Андрићевој Нобеловој награди: Профилом окренут прошлости, лицем свету
Пре шездесет година, 26. октобра 1961, Шведска краљевска академија саопштила је да је добитник Нобелове награде за књижевност југословенски писац Иво Андрић и да му се награда додељује „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“, како је стајало у образложењу Нобеловог комитета. Истог дана, на вест о Нобеловој награди додељеној Иви Андрићу, Борислав Михајловић Михиз је написао за „Нин“ следећи текст
Како проводи ову ноћ, своју прву ноћ нобеловца, он који ће, ако ико, умети да поднесе заносни и страшни терет славе?
Мисли ли сада, попут Јусуфа везира, на свој вилајет “где у свакој кући има прича о његовој слави и успеху” и где се “драж радости душом плаћа”?
Пребира ли бројаницом сећања давни почетак и вапајне дане свога Понта када је све чега се дотицао био бол?
Јесу ли му можда ноћас сви у походе и на сан дошли, па шенлук чини Алија Ђерзелез, јадају се и самују травнички конзули, шапуће своју златну причу Ћамил ефендија, подстиче казанску ватру фра Марко Крнета и ко зна по који пут пред његовим очима гину Велетовци?
Да ли му је бар крајичком сећања проминуло оно његово писмо Српској књижевној задрузи из 1942. године, тај достојанствен пример грађанске храбрости, које још достојанственије никако не дозвољава да се објави?
Или га сећање ноћас одводи на “капију” Мехмедпашине ћуприје, оне исте коју је, трајнију од камена, он по други пут саградио и чијим је луковима спојио валовиту Дрину са свим обалама људске мисли?
Не знам.
Али бих волео да Иво Андрић сазна каквом је радошћу његова земља примила вест да му је свет за ревер заденуо розету славе и признања.
Волео бих да је видео људе у његовом граду како његову награду честитају један другоме.
Волео бих да зна да је сваки његов читалац данас одржао своју сопствену свечану академију.
Волео бих да зна да смо данас сви са њим поделили његов празник.
Као што је он поделио судбину ове земље.
Профилом окренут њеној прошлости, лицем окренут свету.
