Ћелије код Лајковца: Емир Кустурица добитник награде “Радован Бели Марковић”

Књижевна награда „Радован Бели Марковић“, коју је установила Библиотека у Лајковцу, ове године припала је Емиру Кустурици за књигу прозе “Видиш ли да не видим”. На дан рођења Радована Белог Марковића, свечана додела награде организована је у манастиру Светог Георгија у Ћелијама.

У име лауреата који тренутно није у Србији, награду је примио његов пријатељ, академик Мартија Бећковић, и прочитао писмо Емира Кустурице:

«Захваљујем свима на овом значајном признању које носи име, како је већ давно примећено, најнеобичнијег српског писца наше савремености Радована Белог Марковића. Размишљајући како бих то могао најбоље учинити, одлучио сам да упутим једно писмо преплићући сопствене светове с пространствима уметничких светова овог писца, не устручавајући се да из њих позајмљујем, зато што их волим, зато што сам тако Радовану ближи и зато што ћемо се тако сви овде, као и у другим својим појавима, добро разумети.

Драги Радоване,

Плави сателит који сам још као младић у небесна пространства хитнуо, а који ми се јавља у свим невољама и вољама, залебдео је и изнад шина лајковачке пруге, узвинуте у небо, Путникове циглане и помесне црквице, и свих зиданица које си саградио, нарочито понад судбина твојих јунака који често ван сопствених духовних скривница и нису били своји, као што се ни ми немамо и „нисмо при себи“  тамо где „живот се вуче, полако, као између ровова“.

Ипак, загледаног у твоје листине „спрам срозане свеће“, мислим да ме је осветлила звезда за којом је трагао Михајло бунарџија, да сам омирисао багрење које се њихало понад главе инжинира Девечерског, а да су се пред ногама мојим уклањале пољане док сам за собом ходио, или према себи, док се у унутрашњости мојој одвртао и „неки сањалачки гвинт“.

Оно што сигурно знам, драги Радоване, јесте да ћемо се заувек имати „у краљевском језику српском“, у којем ћемо ходити пажљиво, а опет, одважно, знајући куда смо намерили, као анђели наши по жици – изнад Дрине или Колубаре, свеједно. У томе је ствар.

Стога, дубок наклон теби – за кога се сигурно чуло и пре но што си био!

Радован Бели Марковић, Задња пошта Небо».

“Књига „Видиш ли да не видим” Емира Кустурице одликује се тематском оригиналношћу, мозаичком композијом, језичким богатством и изразитом духовитошћу” – оцена је стручног жирија за доделу награде „Радован Бели Марковић”. Библиотека у Лајковцу доделила ју је други пут у његовим родним Ћелијама.

„Моћ књиге настаје док странице сугеришу слике које само ми видимо и звук који не постоји, а ми га чујемо” одломак из књиге Емира Кустурице, прочитала је Радмила Новаковић.

„У књизи Емира Кустурице, као код Радована Белог Марковића, како читајући и поредећи закључујемо, анђели мењају обличја и функције, и овај свет чине зачудним. То исто чине фантастички призори већ познатих књижевних јунака српске и светске прозе најчешће у новим или пак унеколико измењеним ролама у односу на „оригинал”, речи су др Слађане Илић, председнице жирија за доделу награде.

 

Библиотека у Лајковцу одневно носи име „Радован Бели Марковић” и приређује „Радована Белог Марковића” у оквиру којих је додела награде за књигу прозе најбитнији програм манифестације.