Владимир Димитријевић: На капијама Андрићграда / Покушај пентаптиха 1

ИСКРА на Фејсбуку

Да су нам дозволили. Да смо имали мудрости. Да нисмо, како рече Владика Николај, народ многих почетака. И Андрићград је својеврсни почетак

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Са вером у уметност

Пре Андрићграда, био је Дрвенград.

„Дрвене куће које су ухваћене у тренутку распадања, демонтиране су и однесене, добиле су у Дрвенграду још један живот“.[1]

Емир Кустурица је прегао да сагради место предаха у апокалиптичним ритмовима садашњице. Када се, на Мећавнику, појавио Дрвенград, изгледало је да смо добили квинтесенцију наших старих добрих вароши, чије су размере биле, во времја оно, непорециво људске. (Као код Платона – полис не треба да има више од пет хиљада становника. Јер морал је могућ само као, по Жарку Видовићу, завичајна обичајност; а још у 19. веку Бодлер је уочио да месец дана можеш да луташ Паризом, и да не сретнеш познато лице – ту морал више не станује).

Оне кућице, прагови давно несталих пруга који су постали степеништа, стари аутомобили, револуционарно – еколошки сокови, дрво прекривено књигама, биоскоп под земљом… Била је то, кад се Мећавник појавио, насушна доза суптилног, „надреалистичког“, померања стварности заснованог на искуству балканског мултиперспективизма. Плус Шарганска осмица и заврнути Кустуричини рукави као знак да је пред нама човек спреман да ради својим рукама, али и да се туче са онима који желе да мокрогорску чедност униште рудником никла. И црква Светог Саве, да се зна почетак; и вера у уметност као слободу, у уметност која се не клања Мамону… Мећавник, са својим фестивалима, није квазиестетска обмана која, маскирана у постмодернизам, тврди да је све бесмислено и да је побуна немогућа. Фестивали на Мећавнику и даље показују да је истинска уметност живља од живота, који нас, овакав каквим је постао, затупљује потрошачком репетитивношћу, и мири нас са потоњим сивилом неолибералног капитализма.

Дрвенград (Извор: mecavnik.info)

А ко, иоле нормалан, може да са тако нечим да помири? Ко жели да утоне у потоње сивило?

Пасионираност на делу: Дрвенград као модел

Мећавник је, сматра угледни научник Миломир Степић, модел који нам поручује како би се могла оживети, све напуштенија, унутрашњост Србије. Тај модел проговара и о Кустуричиној пасионираности као путу обнове који нам се, ако и даље желимо самосвојност, нуди.[2]

Али, шта је пасионираност?

По чувеном руском научнику, Лаву Гумиљову, етногенеза (настанак једног народа) се дефинише као локална варијанта унутрашњег обликовања условљеног утицајем историјског и пејзажног чиниоца. Као елементи природе, етноси улазе у састав динамичних система у којима се налазе домаће животиње, биљне културе, природни и вештачки предели, рудна богатства и предмети културе. То су, аналогно биоценозама, тзв. етноценозе. Етничност је природна особина човекова, а етничка припадност се осећа као природна чињеница. У непоновљивом склопу одређеног пејзажа настају извесни етноси, а предели утичу на духовност и обичаје народа (планине, степе, реке, језера, шуме обликују етносе ништа мање од њихове религиозности). Етноси настају од разних народа (Руси су, по Гумиљову, словенско-угрофинска мешавина, са извесним елементима татарске генетике). Етноси имају субетничке формације („горштаци“ и „долинари“ код Шкота, на пример), али се укључују и у суперетносе (какви су, рецимо, „Запад“,“Исламски свет“, итд.). Да би настао нови „етнос“, потребан је нарочити чинилац, који Гумиљов назива „пасионираност“ (А. Л. Андрејев га дефинише као „посебан ефекат вишка биохемијске енергије, који се испољава у појачаном нагону људи за акцијом“). Пасионирани људи су тзв. „пасионари“, који, желећи да промене свет, стварају и проповедају нове религије и научне теорије, крећу у освајања или, пак, неодступно бране отаџбину. Само пасионари су кадри да стварају нове етносе и да одржавају постојеће.[3]

Емир Кустурица и Никита Михалков у Дрвенграду (Кустендорф 2015. године). Извор: mecavnik.info

После Дрвенграда, насеља од чисте пасионираности, бајковитог одморишта и „временске машине“ која нас враћа у доба напуштених људских премера, на ред је дошао Андрићград, покушај да се сазда трајна тврђава наше културе.

Пут у Замак

Један од највећих српских сликара, који је, у исти мах, био и мислилац, заточник „Медиале“ Леонид Шејка, веровао је да се мора прећи пут који је сам дефинисао као кретање од Града (плода отпадије од Алфе и Омеге, Града као симбола самозатворености и самодовољности), преко Ђубришта, својеврсног пакла, до Замка, раја поново стеченог.

Док се праве планови за освајање свемира, а прогресу нема граница, велика машина ради беспрекорно, иако јој непрестано прети Ђубриште. Реч је о ономе што Шејка зове „mundus discontinuo“: „Сок у стабљици не допире до огранка. Покрет руке, који је намењен да изврши радњу, застаје на једном делу пута, без видљиве препреке, и губи из вида свој циљ“.[4] На Ђубришту, предмети губе битијност, и све се маске скидају. Њиме господари Шејкин Групулекс, сами ђаво.

Шејка верује да ово умножавање предмета саздаје пустињу у којој ће ипак бити могуће откровење, и да ће мрачна посуда, бар у будућности, у себе примити светлост.

Леонид Шејка: Ђубриште, цртеж, 17×18 цм, 1966/67. (Извор: arte.rs)

Савремени град је Некрополис, а Ђубриште његова логична последица, сматрао је Шејка. Ипак, веровао је – и то је хаос из кога може настати космос.

Кустурица, који је, чезнући за неоствареном нашом ренесансом, кренуо ка Андрићграду, не пристаје на свет као на ђубриште, о чему је причао најављујући свој филм „На Млечном путу“:“/…/Цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.“[5]

Не пристајући на идеју краја народа и краја људских бића, Кустурица се определио за изградњу места посвећеног књижевнику – посвећенику калокагатијског идеала, јединства Добра, Лепоте и Истине.

Покушај Замка

У том смислу, Андрићград је својеврсни покушај Замка као, по Шејки, предела благости, озареног уточишта логонаутике. Пред његовим капијама нема видљивог моста који се подиже да би заштитио оне који тамо обитавају. Немогуће је то у Вишеграду, граду ћуприје на Дрини. Ћуприја позива да се река пређе. Андрићград позива да се у њега уђе.

Снага призива је, овде, недвосмислена: креће се од храма Светог кнеза Лазара, који нам Видовдан нуди као основу постојања народа на размеђи светова.

Одмах испред храма је споменик заветном песнику Његошу, који нам поставља питање шта је човек, истичући да се, и пре одговора на кључно питање православне (дакле апофатичке) антропологије, мора бити – управо човек. Док тражиш одговор, буди човек.

Емир Кустурица у Андрићграду (Извор: Искра)

Кад се изађе са храмовног трга, сачекује нас замишљени Андрић, човек узнемирене свести и савести, вулкан покривен велом непрозирног стоицизма. И, пре свега и изнад свега, човек Европе које више нема, а коју је тако потресно описао Штефан Цвајг у „Јучерашњем свету“. Ту је и незаобилазник Никола Тесла, који је доказао да је и међу нама могућ Леонардо, иако нисмо имали ренесансу.

А онда, испред капије, патријарх Макарије Соколовић, са својим братом Мехмед – пашом, покрај чијег моста се диже Андрићград; они су својеврсни подсетник, између осталог и на то шта смо могли бити.

Да су нам дозволили. Да смо имали мудрости. Да нисмо, како рече Владика Николај, народ многих почетака.

И Андрићград је својеврсни почетак.

„Овде се камен враћа тамо гдје никада није био. Ипак, могао је да буде или је био у литератури Иве Андрића.“[6]

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 3. 12. 2019. године)

[1] Емир Кустурица: Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018, стр. 194.

[2] http://adattar.vmmi.org/sajtok/27799/pecat_2019.06.28_26.pdf

[3] http://kpolisa.com/KP23/kp23-I-2-Djurkovic.pdf

[4] Леонид Шејка: Град – Ђубриште – Замак 1, Књижевне новине, Београд 1982, стр. 64

[5] https://iskra.co/reporteri/kusturica-srbi-su-svetu-dali-najvece-sinove-i-kceri/

[6] Емир Кустурица: Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018, стр. 195.

извор:  

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.