Зоран Чворовић: Чланство у ЕУ без права гласа

Како се приближава одржавање још једног самита Европска унија-Западни Балкан, у Тивту 5. јуна (овде), у јавности се све чешће и са различитих адреса чују предлози о могућности другачијег приступања Европској унији, који би убрзали евроинтеграције Украјине, Молдавије и шест земаља са тзв. Западног Балкана (Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Албанија и тзв. Косово).

Тако је ових дана Еурактив објавио да је пет чланица Европске уније – Аустрија, Чешка, Италија, Словачка и Словенија – послало свим чланицама ЕУ предлог да се земљама тзв. Западног Балкана омогући да корак по корак, а сходно заслугама, приступе заједничком тржишту ЕУ. У овом документу се наводи да би „постепена интеграција требало активно и систематски да се спроводи када кандидат покаже висок ниво усклађености са правним тековинама ЕУ у релевантном сектору“. Такав приступ се назива „систематска секторска интеграција“, а оправдава се, пре свега, „као начин да се земље кандидати задрже ван сфере утицаја Русије“ (овде). Фински председник Александер Стуб је на конференцији „Европа као задатак“, у Прагу 5. маја, изјавио да би Украјини, Молдавији и земљама тзв. Западног Балкана требало омогућити „вишеслојну европску интеграцију, која би укључивала пуноправне чланице ЕУ, земље кандидате и шире партнерске оквире кроз европску политичку заједницу“ (овде).

Према писању британског Гардијана (овде), немачки канцелар Фридрих Мерц је прошле недеље упутио писмо лидерима ЕУ предлажући иновативна решења у циљу убрзања приступања Унији. У писму се проширење ЕУ назива „геополитичком нужношћу“, па је, с обзиром на такву мотивацију, Мерц пре свега имао у виду „придружено чланство за Украјину“, као „одлучујући корак на путу Украјине ка пуноправном чланству“, али је ставио до знања да и земље тзв. Западног Балкана не смеју трајно остати ван ЕУ. Према Гардијану, Мерцов предлог „придруженог чланства“ подразумевао би „учешће у састанцима ЕУ и заступљеност у институцијама Уније, али без права гласа“.

На први поглед се чини да су лидери појединих чланица Европске уније предлозима иновативног приступа евроинтеграцијама, заправо, изашли у сусрет понуди коју су почетком године Бриселу послали председник Србије и премијер Албаније. Наиме, у заједничком ауторском тексту који су у фебруару ове године објавили у Франкфуртер алгемајне цајтунгу, Александар Вучић и Еди Рама заложили су се „за убрзану интеграцију припремљених земаља кандидата у заједничко тржиште и Шенгенски простор“. Притом, таква интеграција не значи и пуноправно чланство у ЕУ, јер „не би било ни права на вето нити додатних комесара, посланика Европског парламента нити измена у структурама одлучивања“. Такву понуду Бриселу образложили су, с једне стране, намером да пронађу „реалистичан пут до пуноправног чланства“ земаља региона тзв. Западног Балкана, „који је географски окружен Европском унијом“, а с друге стране, да уваже чињеницу да „државе чланице (ЕУ, прим. аут) желе да сачувају способност да делују и јединство ЕУ“, због чега се многи унутар Уније противе проширењу пре њеног институционалног реформисања (овде). Једном речју, заједничка Вучићева и Рамина понуда чланства у ЕУ без права вета требало је да измири тежњу политичких елита тзв. Западног Балкана за што бржом интеграцијом у ЕУ и потребу Брисела да и након пријема нових чланица очува постојећи степен функционалности и јединства Европске уније.

Шта Вучић и Рама нуде ЕУ

Посматран из угла уређења Европске уније, Вучићев и Рамин предлог чланства без права гласа подразумева да би нове чланице ЕУ са тзв. Западног Балкана пренеле читав низ надлежности на органе ЕУ и преузеле бројне обавезе које проистичу из чланству у Унији, а да би се истовремено одрекле права да буду представљене, пропориционално броју становника (с тим да не могу имати мање од шест посланичких мандата) у Европском парламенту, те у Савету министара ЕУ (један представник из сваке чланице), као најважнијим законодавним, буџетским и политичким органима Уније, од којих овај други у најважнијим питањима одлучује консензусом (право вета). Из заједничке понуде председника Србије и премијера Албаније Бриселу може се, такође, закључити да она подразумева да се земље са тзв. Западног Балкана одричу могућности да имају свог комесара у Европској комисији, а по свему судећи и права да буду представљене преко шефа државе или владе у Европском савету, као политичком органу ЕУ (овде). Једном речју, Вучићева и Рамина понуда Бриселу значи прихватање другоразредног, обесправљеног статуса унутар Европске уније.

Вучићево и Рамино истицање да би Европска унија таквим проширењем „освојила тржишта, таленте, стратешку дубину и политичку стабилност“, указује на свесно прихватање статуса колонијалног подзиђа Уније, који неодољиво подсећа на статус Балкана у некадашњим геостратешким плановима Drang nach Osten и Mitteleuropa. Утисак свесног прихватања колонијалног статуса појачан је њиховом тврдњом да су током ранијих проширења Европске уније, „нове чланице освајале благостање, безбедност и давање гласа у обликовању Европе“, пошто се према Вучићевој и Раминој понуди земље тзв. Западног Балкана унапред неорочено одричу права „гласа у обликовању Европе“.

Међутим, Вучић и Рама нису први и оригинални предалгачи модела чланства у ЕУ без права гласа. Они су у престижном немачком медију само јасно артикулисали и кандидовали као своју идеју о којој се прошле године већ увелико говорило у бриселским круговима, као и у појединим државама чланицама ЕУ. Наиме, Политико (овде) је у октобру прошле године објавио да би нове чланице Европске уније могле да „приступе без права гласа“. Према писању овог престижног глобалистичког гласила „предлог за измену правила чланства у ЕУ налази се у почетној фази и требало би да га одобре све државе чланице“.

Политико је тада објаснио и мотиве за покретање новог таласа интересовања за проширење унутар Европске уније, које је у потпуној супротности са ставом који је 2019. године званично заузела Француска, да нових проширења Европске уније неће бити све док се Унија изнутра не реформише (овде). Према писању овог медија, Европска унија је након почетка руске Специјалне војне операције у Украјини променила став и проширење прогласила „стратешким приоритетом“. „Чланство у Европској унији“, пише Политико, „често се представља као кључни геополитички инструмент Уније против агресивне Русије“.

Неопходно усклађивање

Требало је, међутим, такав нови стратешки приоритет ускладити са потребом Европске уније да остане јединствена и функционална и у новим комликованим геополитичкикм околностима, које су на светлост дана изнеле бројне линије подела унутар Уније. Како би се спречило да ЕУ добије са новом чланицом и неког новог Виктора Орбана, који би ветом блокирао одлуке које убрзано трансформишу Унију из лабавог економског у високо централизовани и милитаризовани савез усмерен пре свега против Русије, већ тада се предлагало да нове чланице ЕУ буду лишене права вета. По речима председник Одбора за европска питања немачког Бундестага Антон Хофрајтер, „будуће чланице би требало да се обавежу да се одрекну права вета све док не буду спроведене кључне институционалне реформе“. А оне по њему пре свега подразумевају увођење у органима Уније, пре свих у Савету министара ЕУ, квалификоване већине у политичким питањима уместо садашњег консензуса, који је својствен правим конфедерацијама.

Oвих дана је и Ана Брнабић потврдила да Србија хоће чланство „без права вета и комесара“

Да су Вучић и Рама својим ауторским чланком само послали поруку да прихватају нови модел чланства без права гласа који се унутар Европске уније већ увелико разматрао, јасно се може закључити из писања немачких медија убрзо након објављивања ауторског текста председника Србије и премијера Албаније. Наиме, у детаљној анализи Франкфуртер алгемајне цајтунга, коју преноси Дојче веле (овде), истиче се да је „Европска унија већ сада често ограничена ветима или претњама ветом – често из Будимпеште, понекад из Братиславе, Никозије или других престоница“, а „замислимо ЕУ у којој би и Кишињев, Кијев, Тирана или Подгорица имали могућност блокаде, а да и не говоримо о Београду, Сарајеву или Тбилисију“. Да нова проширења, која се из угла Брисела сматрају геополитичком нужношћу, не би учинила Унију још неделотворнијом у новим заоштреним геополитичким околностима, а „пошто је укидање принципа једногласности у ЕУ већ самим тим мало вероватно, јер би за то била потребна једногласност која се не назире“, онда, према писању Франкфуртер алгемајне цајтунга, „већ неколико година кружи једна идеја која је у последње време добила знатно већу пажњу – ЕУ би могла да прими нове чланице, али да им ускрати право вета“. Управо са том идејом „се албански премијер Еди Рама већ сагласио“, а „и председник Србије Александар Вучић показује отвореност за условни пријем“.  Да би се отклонила сумња да само Албанија на свом челу има, Рамином речју, „фанатике Европске уније“ (овде), ових дана је и председник Народне скупштине Србије Ана Брнабић потврдила да Србија хоће чланство „без права вета и комесара“ (овде).

Немачка идеја

Према најновијој анализи Гардијана (овде) прави аутор идеје, коју су као своју присвојили Вучић и Рама, јесте заправо земља с чијим руководством председник Србије, по сопственом признању, одржава најтешње стратешке односе од свих чланица ЕУ. Реч је о Немачкој, која „предводи напоре за унутрашњу реформу ЕУ“, а која подразумева и укидање права вета за нове чланице. Недавно је, с тим у вези, немачки министар иностраних послова Јохан Вадефул изјавио, да „Унија са 33, 34 или 35 чланица не може да функционише по принципу који је развијен за много мању групу држава“ (овде). Имајући у виду да је Црна Гора, уз Албанију, први најозбиљнији кандидат за чланство у Европској унији, Гардијан управо њу наводи као пример нове чланице која би након приступања могла да „крене у радикално другачијем правцу“, тако што би била изабрана „проруска влада“. Управо да би се спречила таква ситуација, према писању Гардијана предлаже се чланство у ЕУ без права вета.

Тежња да што пре буду укључене у, по признању Мерца, примарно геополитички мотивисано проширење европске уније, упутила је власти у Београду на сарадњу у пословима евроинтеграција са кијевским режимом. Стога су ових дана ресорни министар Немања Старовић и заменик премијера Украјине за евроинтеграције Тарас Качка потписали „Меморандум о разумевању о сарадњи у области европских интеграција, којим је потврђена спремност две земље за јачање билатералне сарадње и размену искустава у процесу приступања Европској унији“ (овде). Качка је, иначе, био саговорник Политика (овде) у већ поненутом прошлогодишњем тексту у коме се на отворен и детаљан начин образлагала идеја чланства у ЕУ без права вета. Додуше, овај модел је према недавно писању Гардијана Зеленски одбио, тражећи за Украјину, која гине против Русије за Европску унију, пуноправно и равноправно место. За разлику од Зеленског, Вучић у предизборној години пристаје на било какав добитак од Европске уније и притом је свестан да тај добитак, због искључиво геополитички мотивисане нове фазе проширења, може добити само уколико Србија буде у истом пакету са Украјином.

Очигледно је да у тој предизборној манији тражења било каквог предизборног адута, изнутра ослабљена и споља уцењена власт, не хаје нарочито што чланство у ЕУ, нарочито без права вета, у садашњим околностима директно гура Србију у војну, економску и сваку другу конфронтацију са Русијом. У том случају Србија би сасвим извесно остала без јединог свог истинског савезника у Савету безбедности УН, па би Србија своје националне и државне интересе од тада морала да брани у оквиру оног савеза који јој тражи да се коначно одрекне Косова и Метохије, заштите Републике Српске и Срба у Црној Гори. Пошто према замисли твораца иновираног модела прикључења Европској унији земаља тзв. Западног Балкана, и тзв. Косово фигурира као један од кандидата за такво чланство, Србија би пре добијања новог статуса морала са тзв. Косовом да закључи и свеобухватни правнообавезујући споразум о нормализацији односа, након чега би оба ентитета добила чланство у ЕУ без права гласа. То би укратко био национални и државни биланс политике уласка Србије у Европску унију по сваку цену.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: European Union