Владимир Умељић: СЛАВА ТИ, ГЕНЕРАЛЕ, ЗА ЖИВОТА И ЗА СВА ВРЕМЕНА!

Срби никада нису оскудевали у великим и часним војсковођама, као ни у одговарајућим војницима, jер српски народ никада није оскудевао ни у моћним, бескрупулозним и лажљивим непријатељима.

Aли не ретко је усуд његових предводника био да у име свог народа на крају пута понесу крст Христа Спаситеља, искапе пехар мучеништва.

То је голготни усуд и генерала Ратка Младића, већ годинама зазиданог у казамату Запада. Слава му, за живота и за сва времена!

Подсетимо се, претходно, последњих година живота и мученичке смрти генерала Драже Михајловића, који је повео „прву легендарну герилу против Хитлера у поробљеној Европи“, тако пољски историчар Јануш Пијекалкијевич, да би потом доживео прогањање, хапшење, понижавајућу фарсу од „судског поступка“ и егзекуцију од стране Титовог комунистичког режима.

И то због апсурдне оптужбе „сарадње са нацистима“, против којих се борио. Он, који је управо због сарадње са окупатором осудио Димитрија Љотића и четничког војводу Косту Пећанца на смрт (последња пресуда је била и извршена).

Прво безмерно хваљен и слављен, потом глатко издат од стране Запада.

Фронтови на Балкану у светским ратовима и у време противправне НАТО-агресије при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века указују на тачност изреке да се историја понавља (некада као фарса, на Балкану увек као трагедија), јер сваки пут се исто десило – на једној страни моћне армије Запада заједно са својом локалном хрватском, босанско-муслиманском и косметско-албанском пешадијом на једној а Срби на другој страни.

Односно – на правој страни историје.

Генерал Ратко Младић није био оптужен и осуђен због сарадње са нападачким НАТО-пактом, већ због борбе против те његове локалне пешадије, на првом месту против босанско-херцеговачких муслимана и њихових најближих савезника и доказаних главосеча, са свих страна света надошлих исламистичких муџахедина.

Јер њему је, како би могло другачије да буде, био познат како феномен понављања историје, тако и страшни Србоцид хрватске државе 1941-1945, при коме је босанско-муслиманско „цвијеће хрватског народа“ играло једну врло значајну и врло активну џелатску улогу у току четворогодишњег помора Срба.

Али суд победника ICTY (Хашки трибунал) је његово командовање назвао – геноцид.

А шта друго, када су западни политичари и медији већ пре почетка грађанских ратова у другој Југославији започели масивну кампању концертиране демонизације Срба, обелодањујући врло професионални и очигледно већ одавно припремљени сценарио долазећих збивања, са јасно детерминисаним улогама победника и губитника.

Аутори, сценаристи, режисери, продуценти, статисти, као и иницијатори и финансијери, реализовали су свој глобални пројекат виртуализације стварности на скоро маестрални начин а изманипулисана поданичка публика је спремно аплаудирала форсираном униформисању своје свести.

Заслужни узор и путоказ за делање данашње вештачке интелигенције, програмиране искључиво на успех сопствених пројеката и лишене сваке емпатије, етике и морала, људскости.

У Немачкој је то свеобухватно испирање мозга домаће и светске јавности започео један хрватски римокатолички свештеник, Јосип Дубовечак из Вараждина, већ у августу 1991, дакле месецима пре почетка ратних збивања и свих њихових, по правилу сурових пратећих појава:

„У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено!”¹

Трошни насип на обали истине и основне хуманости је тиме био проваљен, дошла је поплава, стампедо латентног и коначно разулареног расизма. Опет једном био је пуштен зли дух из боце, отворена Пандорина кутија, јер ах! тај српски Прометеј је не само украо ватру боговима (Запада), већ се усудио и да преживи светске ратове и оно Кајтелово наређење у време нацистичке окупације: „За сваког убијеног Немца, стрељати сто Срба!“, па шта више и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Тако да се само орило:

„Цивилизовани хришћански свет треба да стане на пут оријенталном варварском деспотизму и југосрпском необољшевичком милитаризму!“² (…)

„Гнусна неман великосрпског експанзионизма, као и пангерманских амбиција Трећег Рајха, храни се истим еугенистичким теоријама!“³ (…)

„Крајности српске бестијалности… силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега… Српска варварства (…) и закључно

„Босна 1992-1995: Геноцид над преко 300.000 Муслимана и систематско силовање преко 100.000 Муслиманки од стране хришћанских Срба!“⁴

Све ове бескрупулозне лажи и бесрамне клевете су се потом наравно показале беспредметним, но шта кажу чињенице, шта је истина? Јер Младић (и не само он) био је осуђен поред осталог тј. на првом месту због злочина геноцида.

Само неколико проверених и проверљивих података о том контексту:

ICTY (Хашки трибунал) потврђује и сам да је он, тадашњи српски главнокомандујући генерал, наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце.

То су, иначе, непосредно по заузимању Сребренице од стране војске РС а после наврат нанос бекства Насера Орића и хиљада његових војника претходног дана ка Тузли, недвосмислено и у писаној форми потврдиле и холандске УН-јединице са лица места, заједно са представницима српске и босанско-муслиманске стране:

„Евакуација муслиманског становништва је у кооперацији са српским војницима под командом генерала Ратка Младића протекла мирно и без инцидената а на сопствену жељу становника (…)“ а од значаја је сигурно да првобитно ниједна од присутних организација Запада (UNHCR, THW, IRK, организација „Лекари без граница“, итд.) није извештавала о масовним убиствима. То чињенично стање је подвукао и холандски командант са лица места Tom Karremans у једном интервјуу 24. VII 1995. и – тада му још увек нико није противуречио.⁵

Да ли је то масовно и логистички захтевно збрињавање становништва противничке стране у ратним условима дакле био један геноцидни или један дубоко хумани чин генерала Ратка Младића?

Без икакве тежње да се у Сребреници очигледно почињени ратни злочини релативизују, мора се констатовати да се већ ова чињеница масовне евакуације босанско-муслиманских цивила дијаметрално супротставља суштини дефиниције злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању једне људске популације, без обзира на пол и узраст жртава“.

Јер – какав то геноцид, дакле народоубиство може да буде, када апострофирани „геноцидни злочинци“ прво пуштају на слободу највећи део чланова „циљне групе жртава“, коју пак већински чине жене и деца, значи – они делови популације, који превасходно осигуравају биолошко преживљавање дотичне људске групације?

Говори ли то за намеру уништења, искорењивања једног народа?

За промислити је и још једна значајна негативна димензија ове конструкције Хашког трибунала (ICTY), наиме, да ако би сваки ратни злочин, који наравно захтева правно и морално санкционисање, био тако олако (и неодговорно) проглашен геноцидом, онда је неминовно инфлационирање (= обезвређивање) и банализовање овог „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин).

Аушвиц и Јасеновац, који се увек, свуда и на свакој страни понављају? Банално, зар не?

Чему значи толика хука и халабука, шта је ту изузетно, па то су кроз историју сви могући чинили и чине… Зашто онда не и Адолф Хитлер, Хајнрих Химлер, Анте Павелић и Фра Сотона Филиповић-Мајсторовић?

Шта би боље себи могли да пожеле сви ти нељуди, који су били одговорни за велике геноциде у Европи средином 20. века, за Холокауст над Јеврејима, Самударипен над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945?

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff) коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида.

Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“⁶

Када је, међутим, тадашњи холандски Главнокомандујући генерал Hans Couzy годину дана касније у својим мемоарима одлучно тврдио да се „у Сребреници није догодио никакав геноцид босанско-српске војске над муслиманима и да је зато командујући официр Tom Karremans 17. VII 1996. шта више унапређен“, онда се на њега већ сручила маса приговора и увреда, поруга и оптужби а уз образложење „да је та тврдња од стране ICTY једним убедљивим једнонедељним доказним поступком у међувремену оповргнута“.⁷

Тиме је нпр. и сведочење холандског капетана Shoutena, који се у то време налазио на лицу места, значи постало беспредметно:

„Свако оптужује сваког а нико не износи никакве доказе. Ја управо поимам, да одређени кругови у Холандији по сваку цену желе да докажу извршење некаквог геноцида.

Ако су се масовна стрељања заиста одиграла, онда би Срби морали да су их невероватно добро сакрили. Ја лично не верујем ни у шта од тога. Само један дан после „Случаја Сребреница“ стигао сам, наиме, у Братунац и остао тамо пуних осам дана. Могао сам да идем куда год сам хтео, добијао од Срба сваку могућу подршку и нико ме никада и нигде није заустављао.“⁸

Али и свако дете (на Западу) зна да: „Срби су прљаве убилачке животиње… Они… крше споразуме… силоватељи … обично су пијани од ракије… хладни су и сурови окупатори… имају чудне навике, налик на животињске…“⁹, као и: „Срби, пси и творови са балканског ђубришта!”¹⁰, тј. да су они: „Раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”¹¹ односно да „То нису људи, то су људождери!”¹²

Хуманисти, који 1999. говоре о „раси парија“, која мора да буде ликвидирана? Не 1933, не 1941, не 1944 и 1945.

Тако да се (на Западу) вероватно нико није изненадио, када се и тадашњи амерички председник Бил Клинтон окушао као историчар: „Срби нису изазвали само Први светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!”¹³

Епохално откриће Епстиновог пријатеља, које мирише на Нобелову награду!

За врлог Била Клинтона, врховног команданта америчке војске на крајње хуманом задатку међу Србима. Овде сведочанство једног шпанског очевица са лица места о тој племенитој мисији спасавања цивилизације:

„Више пута протествовао је наш пуковник код НАТО-команданата, јер су бирали мете које нису биле војне. Избацили су га из канцеларије са псовкама (…) Једном приликом дошла је кодирана наредба северноамеричких официра, да би требало да бацимо анти-персоналне бомбе на локалитете Приштине и Ниша. Пуковник је одбио све то заједно и, неколико дана касније, стигло је наређење за његов премештај (…)

Још откад смо стигли у Италију, није било краја понижавањима и увредама. Даваоци наређења су само северноамерички генерали, и нико више (…) Они разарају земљу бомбардују је новим оружјима, отровним нервним гасовима, површинске мине се бацају падобранима, бомбе садрже уранијум, црни напалм, стерилизујуће хемикалије, које се расипају да би затровале усеве и употребљавају оружја, о којима чак ни ми још увек ништа не знамо.

Северноамериканци чине једно од највећих варварстава, која се могу починити против човечанства.“¹⁴

Тако је ето и „људождер из расе парија, балкански твор и прљава убилачка животиња“ Ратко Младић био осуђен због – геноцида. Док босанско-муслимански командант Сребренице Насер Орић није, напротив, био је апсолутно рехабилитован.

Иако су његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“) доказано и претходно уништиле око педесетак (тј. много више, ако се свако настањено место, засеок, итд. посматра као засебна целина¹⁵) српских села у околини Сребренице и убиле преко 2.500, по неким изворима око 3.300 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН-Резолуцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава). А чак и према самовољној ревизији ове Резолуције од стране Хага („покушај елиминисања дела циљне групе жртава“), то је било педесетак или више геноцида – како нда ослобађање од сваке кривице?

Јер то је било добро познато јавности Запада и наравно Хашком трибуналу (ICTY).

Један амерички новинар је нпр. посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га: „Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака. Орић коментарише, заваљен у меку софу: „Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје“. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен „заштићеном и демилитаризованом зоном.“¹⁶

Примедба: Холандска УН-јединица из Сребренице је потврдила да су Орићеве снаге у јачини од око 4.800 људи њима 1993. предале само „око 300 комада, највећим делом застарелог тј. неисправног оружја“,¹⁷ тако да се ознака „демилитаризована“ зона тешко може сматрати примереном.

Један канадски новинар је Орића такође посетио у јануару 1994. исто тако у Сребреници и добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“: „Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме „делу“.

Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: „Ове смо испалили на месец.“ а када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: „Само овде смо побили 114 Срба“.¹⁸

То место је село Кравице а дотични масакар су Орићеве трупе извршиле на православни Божић, 07. јануара 1993. И не, овај „часни бранилац Сребренице од великосрпских агресора“ није претходно издвојио старце, жене и децу и евакуисао их на територију под српском контролом, те стрељао рецимо 14 Срба дораслих оружју, јер их је ето сматрао у цивилна одела преобученим војницима, диверзантима, шпијунима, он их је све „испалио на месец“!

Колико је међу тим невиним и беспомоћним цивилним жртвама било чланова фамилија оних српских војника, који су потом заузели Сребреницу и били толико обрхвани жељом за осветом, да су потпуно занемарили речи Светог Николаја Српског:

„Ко се освети, тај се не посвети!“

Јер генерал Ратко Младић сасвим сигурно није наредио никакав масакар, то би наиме Хашки трибунал (ICTY) исто тако сигурно обзнанио и увео у доказни поступак, као крунски доказ постојања геноцидног плана, дакле „специјалне намере“ (dolus specialis), без коje по одговарајућој УН-Резолуцији не постоји злочин геноцида.

Разлог је врло прост, такво наређење, намера и план никад нису постојали.

У случају Насера Орића, међутим, та „специјална намера“ се не да превидети, он је наиме лично предводио своје бојовнике при убилачким походима и масакрирању српске нејачи у околним селима. И хвалио се тиме северноамеричким репортерима, као што смо горе видели.

Ако ништа друго, то је био иницијални злочин геноцидног карактера.

Али Орић није ето припадао оним „злима“ и „варварима“, како је то тадашњи британски премијер Тони Блер надмоћно, самоуверено, управо гебелсовски констатовао:

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства!”¹⁹

Професор политичких наука на универзитету у Бечу др Walter Manoschek коментарише: „Ова скандалозна пресуда баца светло на политички тенденциозну страну ICTY и уопште није неопходно бити пријатељски расположен према Србима, да би се пресуда означила као скандал (…)

Поред благе пресуде упада у очи да је већ оптужница, која је занемарила Орићеве очигледне тешке злочине пре јула 1995, требало да спречи сагледавање њихове повезаности са догађањима после заузимања града од стране босанско-српске војске.

Да систематски покољ српског цивилног становништва од стране Орићевих трупа у околини Сребренице од стране ICTY није био квалификован као „Злочин против човечности“, говори дакле за политичку агенду овог трибунала.

Тиме је наиме постало могуће да се масакар босанско-српске војске у јулу 1995. лиши контекста, да се Сребреница инструментализује у смислу „српског зла“ а босанско-муслиманска страна представи као „једина жртва“.

Рехабилитација Насера Орића од стране ICTY представља још један врхунац овог циничног поигравања са жалосном, крвавом и комплексном историјом распада бивше Југославије. Оправдана је бојазан, да ће и процес против Караџића исто тако одговарати политичким тенденцијама ICTY.“²⁰

Аутор је био у праву, но очекиваном осудом Радована Караџића на доживотну робију, наравно због „српског геноцида у Сребреници“, уклоњена је само још једна српска „трула јабука из бурета Европе“, зар не?

Отровни плодови систематске и бесомучне дехуманизације једне циљне групе, овог пута Срба на Западу, за које се веровало да су заувек нестали после Другог светског рата и пораза нацизма, поменимо још и то, нису заобишли, поштедели ни децу и још једном су демонстрирали, да онечовечење никада не остаје ограничено на предвиђене жртве.

Овде само један пример:

Једна косовско-албанска девојчица је после НАТО-напада 1999. на остатак Југославије и војног запоседања јужне српске провинције Косово и Метохија била привремено ухапшена од стране америчких УН-полицајаца Charlie Gortano и Tom Pellegrini због убиства једног Србина.

Њихова изјава о том хапшењу гласи:

„Та мала, једва четрнаестогодишња Албанка је управо убила, буквално умлатила једног средовечног Србина, разбила му главу на улици препуној људи, усред белог дана. На сва наша питања, она је само с чуђењем тресла главом и питала са своје стране нас:

„Шта је вама, па то је био само један Србин?!“²¹

Закључно, ословимо једно врло мучно и болно, али неизбежно питање – како се поставити према чињеници, да су Срби изручили Ратка Младића, Радована Караџића и још многе друге браниоце свог народа овим модерним инквизиторима?

Немоћ малих, кукавичлук, опортунизам или политички прагматизам, државнички резон, жртвовање појединаца у име општег интереса? Малодушност бескичмењака или храброст далековидог заступања виших националних интереса, па и по цену каљања сопственог образа?

Љут, ускисли, горак, натрули укус у устима међутим остаје.

Јер, за подсећање, и Милош Обреновић је несумњиво био истакнута историјска личност, заслужан државник, али ништа не може да га опере од греха и срамоте у односу на великог Карађорђа.

У ноћи између 24. и 25. јула 1817. године, наиме, убијен је вожд Ђорђе Петровић Карађорђе, заједно са својим пратиоцем Наумом Крнаром, на трлу Драгића Војкића у селу Радовање код Велике Плане. Убиство је извршио Никола Наумовић, по договору кнеза Милоша Обреновића и војводе Вујице Вулићевића, Карађорђу врло блиских људи, јер кумова.

„Бог на небу, кум на земљи“, како каже народ. Земљаци, истоверници, саборци…

Његово тело је сахрањено у Радовањском лугу, а глава однета кнезу Милошу. Он је наредио да се са ње одере кожа, потом препарише, усоли и однесе београдском паши а потом даље у Стамбол.

Карађорђе је, за подсећање, и код бесмртног Петра II Петровића Његоша уживао огромно поштовање, додатно подстакао његов интелектуални и уметнички полет у односу на српство и косовски завет, па тако и „Горски вијенац” почиње „Посветом праху оца Србије”, којом изражава признање и почаст Вожду.

Да ли је то била немоћ малих, кукавичлук, опортунизам или политички прагматизам, државнички резон, жртвовање појединаца у име општег интереса од стране Милоша Обреновића? Малодушност бескичмењака или храброст далековидог заступања виших националних интереса, па и по цену каљања сопственог образа?

Љут, ускисли, горак, натрули укус у устима међутим остаје.

Но овако или онако, о свему томе одлучује суд историје а финално Божији суд.

Што исто тако важи и у случају генерала Драже Михајловића, кога је Титов комунистички режим прогонио и убио, али ловили су га, проналазили и хапсили Срби – Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун, Јово Капичић а тужилац на монтираном судском процесу му је био Милош Минић.

Чија жена Милка је рођеног брата Душана Јанковића намамила у клопку и предала егзекуторима, својим партијским друговима.

Тешко да је у њиховом случају храброст далековидог заступања виших националних интереса играла било какву улогу. Они су наиме листом били школски примери „замене вере“, бескомпромисни и анационални идеолошки конвертити, њихов двоглави идол се звао Маркс Енгелс а једини пророк био Јосип Броз.

Не, Срби никада нису оскудевали у великим и часним војсковођама, као ни у одговарајућим војницима, jер српски народ никада није оскудевао ни у моћним, бескрупулозним и лажљивим непријатељима.

Aли не ретко је њихов усуд био да у име свог народа закључно понесу крст Христа Спаситеља, искапе пехар мучеништва.

А каткад се осуда на ношење крста дешавала и са грешним српским уделом у том пилатовском непочинству. То се наравно може и другачије назвати, као што је то демонстрирао Борис Тадић, тадашњи председник Србије на РТС поводом хапшења Ратка Младића од стране српске полиције 26. маја 2011:

„Показали смо да желимо у Европу!“

А ако неко једног дана пита његове прогонитеље, тужиоце, судије и тамничаре о томе, како живе са том до неба вапијућом неправдом, добиће одговор:

„Шта је вама, па то је био само један Србин?!“

Мада можда и: „Па зар ви нисте увек желели у Европу? Он је ето стигао.“

То је голготни усуд генерала Ратка Младића, већ годинама зазиданог у казамату Запада. Слава му, за живота и за сва времена!