Оно што је започео Хитлер, настављају глобалисти

Страдања и геноцид над Словенима, пре свих над Србима и Русима су као Атлантида коју младе генерације словенских народа тек откривају јер је деценијама, на првом месту на Западу, била на делу политика прећуткивања па и тихе забране да се говори о томе, каже руски историчар Едвард Попов.

Теми геноцида над словенским народима у 20. веку била је посвећена друга међународна конференција, одржана недавно у Руском дому у Београду о организацији руског Центра за јавну и медијску сарадњу “Европа” и часописа “Међународни живот”, као и српског Одбора за заштиту Косова и Метохије. На скупу, ком су се обратили и заменик шефа руске дипломатије Михаил Галузин, као и руски амбасадор Александар Боцан-Харченко, учествовали су научници, политичари и активисти из Русије, Србије, Чешке, Словачке, Белорусије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Румуније и Бугарске.

Пасторчад Европе

Попов, професор Универзитета у Ростову на Дону, истиче да се о геноциду над Словенима у свету мало зна, а да у Европској унији та тема, иако није забрањена, не наилази на одобравање. Он цитира речи бившег председника словачке владе Јана Чарногурског, једног од учесника конференције, да су Словени уз Мађаре и Румуне пастрочад и Пепељуге Европске уније. Такође се, како каже, мало говори о томе да су Срби још у Првом светско рату страдали у логорима смрти и претрпели пропорционално највеће жртве.

Међу првим жртвама геноцида у новијој историји Европе били су, додаје он, и Руси у Галицији и Закарпатској области о чему се дуго није знало чак ни у Русији.

“Тек у последње две-три године ова тема почиње да буде позната у нашем друштву, и то у великој мери захваљујући личним заслугама министра Сергеја Лаврова и запослених у Министарству спољних послова Русије. Други народ над којим је током Првог светског рата спровођен геноцид били су Срби. Међутим, из неког разлога, страдања наших предака никога не занимају у Европској унији. Много је занимљивије говорити о другим народима који су страдали. Постоје једнаки, а постоје и једнакији народи, како би рекао Орвел. Та политика се наставља и када је реч о догађајима из Другог светског рата, па чак и из друге половине двадесетог века. То је та антисловенска политика – наш бол и наше трагедије, или не примећују, или о њима ћуте — а понекад чине и нешто горе: оптужују жртве да су џелати.”

Највише су страдали православни

Професор Московског државног института за међународне односе (МГИМО) Андреј Сидоров скреће пажњу да су међу словенским народима највише страдали православни, Руси и Срби, подсећајући да је Адолф Хитлер отворено спроводио идеју њиховог истребљења, а да му је православље било посебно мрско. Истовремено, прећуткивање тих злодела је део политике русофобије и србофобије, а како каже наш саговорник, ту није реч само о рационалној политичкој рачуници већ и о ирационалној мржњи према та два народа.

Сидоров додаје да су у новије време на делу савременије методе обрачуна са Словенима кроз разбијање њиховог националног идентитета, али и кроз и национални инжењеринг.

“Глобализација је пре свега брисање националног идентитета, уништења националног и културног суверенитета. Глобализација је уништење духовног суверенитета. А духовни суверенитет је, између осталог, религија коју исповеда неки народ. Савремена Европска унија је очигледно глобалистички пројекат, који се креће ка стварању јединствене безнационалне и безконфесионалне државе. И то треба да буде држава у којој су избрисане све националне карактеристике становништва који у њему живи. Друга је ствар што је тај пројекат озбиљно запео. Видимо шта се данас дешава у Паризу. Јер тај пројекат је немоћан пред политичким исламом. А што се тиче хришћанских народа или, на жалост, постхришћанских, у односу на њих тај глобалистички пројекат је веома ефикасан.”

Сидоров указује на још један важан моменат – да тај пројекат носи у себи семе суицида, односно смањења становништва: “Ако ствари тако крену, становништво бившег хришћанског и западног света или постихришћанског западног света брзо ће се смањивати… Кад је настајала Европска унија говорило се о стварању Европе – отаџбине, уз очување националног државног и културног суверенитета. Али затим је тај пројекат Европске уније скренуо на сасвим другу страну и постао своја супротност.”

Оцрњивање Словена

Политика коју спроводи ЕУ, примећује Попов, састоји се између осталог и у томе да се то историјско сећање брише , да се догађаји чак погрешно приказују, јер по логици Орвела, оно што је речено у званичним документима и историјским уџбеницима тако и јесте, а ако се о нечему не говори као о геноциду над словенским народима, онда тога није ни било.

Сидоров додаје да је таква политика увек увертира за понављање догађаја а да је још један метод Запада замена теза и проглашавање жртава геноцида за геноцидне.

“Важно је разумети да, рецимо, Голодомор у Украјини или случај Сребренице, случај Буче, оптужбе које се упућују Русији и Србији, нису резултат неке добронамерне заблуде, што неко нешто није знао, што не зна. То је резултат веома осмишљене и веома опасне политике.”

Притом, како каже, у време Совјетског Савеза и Југославије Русима и Србима је наређено да у име братства и јединства забораве геноциде који су над њима почињени што је довело до тога да “болест није излечена” већ је постала још опаснија и сада избила на површину.

Политиком да жртве претвара у џелате Запад спроводи стратегију оцрњивања Словена – Срба и Руса, и у томе, како каже Попов, користе врло ефикасне технологије.

“Али упркос томе што против нас раде веома моћни умови и што располажу огромним ресурсима за заглупљивање људи, укључујући и код нас, у нашој земљи, није непријатељ тај који је снажан, већ смо ми слаби. Ако почнемо озбиљно да радимо, не само ми научници, већ и представници образовног система, друштвени активисти, непријатељ ће се повући. Успех и делотворност ове антисрпске, антисловенске и антируске пропаганде у великој мери почивају на нашој слабости. Признајмо то искрено”, поручује професор.

Сидоров упозорава и на праксу Запада да уноси поделе у редове самих словенских народа, између осталог помажући обојене револуције.

“Та стратегија и тактика стара је колико и свет.. Још су стари Римљани говорили „завади па владај“. И та тактика према словенским народима се такође примењује већ многе деценије и векове. А они који је примењују иду путем изградње или покушаја изградње вештачких нација, некаквог социјалног инжењеринга, синтетичких нација. Упечатљив пример за то је такозвано украјинство. Јер реч Украјина је дуго времена било географски назив. Као рецимо реч Сибир. А онда је у 19. веку захваљујући напорима Аустроугарске и напорима Пољака, пољске интелектуалне елите исконструисан нов вештачки идентитет под називом Украјинац . И Украјинац је могао да постане онај ко се непријатељски доноси према Русији, који је управо сматрао да су такозвани Украјинци и Руси два различита народа и да је међу њима права провалија.”

Господ нема другу Русију ни Србију

Упитан како се супротставити овим злонамерним покушајима уношења раздора међу Словене Попов одговара – формула је моћ и истина.

“Моћ – то је војна моћ. Русија сад ратује, али Русија не ратује са Украјином. Она се на територији бивше Украјине бори с авангардом тог постхришћанског Запада. А истина је оно чиме се бавимо између осталог и ми научници. Да, то је мала цигла. Али ако свако буде уградио малу циглу у заједнички зид тај зид се неће моћи да сруши.”

Саговорници Спутњика су се осврнули и на актуелне изазове за словенске народе, уз упозорење да се Европа спрема за рат али да ће у њега гурнути пре свега источноевропске народе, а одговарају и на питање може ли у таквој ситуацији Србија да задржи неутралну позицију ван свих табора чему је тежила и тежи.

“Србији је веома тешко. Налази се у непријатељском окружењу и изложена је огромном притиску. Али с друге стране, чини ми се да је то што Србија није чланица НАТО-а и Европске уније њена конкурентска предност — а временом ће, верујем, то постати очигледно. Јер Србија чува свој суверенитет, свој национални и духовни идентитет, чува своју душу. Много, наравно, зависи од тога како ће се завршити сукоб између Русије и колективног Запада”, оцењује Сидоров.

Попов каже да баш као што је, кад је реч о Русији, тешко објаснити како је она опстала упркос историјским искушењима, исто се може рећи и за Србију.

“Упркос свему, из неког разлога и даље постојимо. Чињеница да Русија постоји не може се рационално и логички објаснити. Зато кажем следеће: Господ, вероватно, нема још једну Русију. Исто могу да кажем и вама. Упркос свим вашим слабостима, које ви познајете боље од мене, и вашим посустајањима, Господ, вероватно, нема ни другу Србију.”

Пошто Руси и Срби имају много тога заједничкој у својој историјској судбини, додаје Сидоров, Запад се држи сличне политичке стратегије према Русији и Србији.

„У чему се тачно она састоји? У директном, отвореном војном сукобу веома је тешко победити Русе и Србе. Зато се данас рачуна на то да ћемо бити сломљени, да ћемо бити поткопани изнутра. Уз помоћ немира и унутрашњих превирања…Зато, суочени са спољним непријатељем, веома је важно да будемо јединствени изнутра и да умемо да решавамо све проблеме кроз дијалог, компромис и здрав разум”, поручује професор.