Нагасаки, три дана после Хирошиме: Ратни злочин ради застрашивања Совјетског Савеза

Три дана пошто су бацили атомску бомбу на Хирошиму, Американци су, 9. августа 1945, на исти начин бомбардовали јапански град Нагасаки.

Атомска бомба бачена на Хирошиму звала се “мали дечак”. Она бачена на Нагасаки носила је назив “дебељко”. Заправо, “дебељко” је био разорнија атомска бомба од оне која је уништила Хирошиму. Прва атомска бомба имала је разорну снагу која је представљала еквивалент 16 килотона ТНТ-а. “Дебељко” је имао разорну моћ од 22 килотоне ТНТ-а, и то је, за разлику од “дечака”, који се базирао на уранијуму, била прва имплозивна плутонијумска бомба.

Године 2013. званичници Хирошиме објавили су нове податке о броју страдалих у експлозији две атомске бомбе и о накнадним жртвама радијације. Према овим подацима, у атомском бомбардовању Јапана страдало је укупно 557.478 особа, од чега је 277.996 директних жртава експлозије.

Напад на Нагасаки представљао је дословну репризу ратног злочина из Хирошиме, његово војно бесмислено и брутално понављање, на самом крају Другог светског рата. Питање да ли су САД овим починиле ратни злочин има само реторички значај.

Јапан је већ био на коленима

Западни (амерички) однос према жртвама атомског напада то белодано потврђује. Америчким новинарима је дуго времена било забрањено да се баве овом темом. Извештаји о Хирошими и Нагасакију и њиховим жртвама подлегали су некој врсти неизречене цензуре. О хиљадама и хиљадама болесних, рођених са деформацијама, итд, дуго се ћутало, посебно у САД.

Међутим, да је у питању прави ратни злочин, бесмислен са војног становишта, сведоче неке важне историјске чињенице. Јапан је већ претходно исказао спремност да са САД преговара о капитулацији.

Совјетски Савез је империјалном Јапану објавио рат 8. августа 1945, фактички између два бацања америчких бомби. Војна дејства су почела убрзо после поноћи 9. августа, совјетским нападом на јапанску марионетску државу Манџукуо.

У њему су совјетске и монголске снаге окончале јапанску контролу над Манџукуом, потом над Менгђангом (Унутрашња Монголија), северном Корејом, префектуром Карафуто и Курилским острвима.

Према мишљењу неких историчара, “пораз јапанске Квантуншке армије убрзао је процес јапанске предаје и допринео завршетку Другог светског рата”, односно, улазак Совјетског Савеза у рат био је веома важан фактор у одлуци јапанске владе да се безусловно преда.

Уосталом, Квантуншка армија је тада представљала једину војну групацију ове некада моћне силе – царског Јапана, која је још била спремна на борбу. Са војно-стратешког аспекта, није било никаквог разлога за употребу атомских бомби. Што се тиче остатка јапанске империјалне армије, америчка методична бомбардовања и разарања јапанских градова већ су уништила њихову војну индустрију и прехрамбену производњу.

Једном речју, Јапан више није могао са се бори.

Ко данас представља нуклеарну претњу за читав свет

Да ли је уопште постојао разлог да САД, против већ побеђеног Јапана, користе атомско наоружање? САД су се припремале за хладноратовску еру и застрашивале су будуће противнике, пре свега Совјетски Савез. Отприлике у то време, британски премијер Винстон Черчил предлагао је савезницима наставак рата, овог пута против Совјетског Савеза, који је укључивао и масовну употребу атомских бомби.

Што се тиче жртава овог за сада јединог случаја коришћења атомског оружја у свету, однос према погинулим не даје нам право на превелики оптимизам. На пример, ниједан јапански званичник на комеморацији жртвама није ни поменуо правог кривца: САД. То није учинио ни премијер Јапана Фумио Кишида, а ни остали јапански званичници, огрешујући се на тај начин о невине цивилне жртве.

Уместо да осуди злочин и његове починиоце, премијер Кишида је прозвао Русију, помињући неке, само њему знане “чињенице”, као што је она да данашња “Русија прети нуклеарним оружјем”, што, наводно, чини пут ка свету без нуклеарног наоружања све неизвеснијим и “све тежим”.

Свету данас не прети Русија. Свету прети раније почињен злочин, који је остао некажњен, за кога нико није одговарао и чији је починилац данас, очигледно, барем за Запад и његове штићенике попут Јапана, сасвим заборављен, или барем амнестиран.