Ричард Семашкин: САМО СЕ ВИ ИГРАЈТЕ

Ми можемо или да победимо или да изгубимо. Нерешен исход  – или „пријатељство” – постоји само у цртаним филмовима.

Да ли се народ мобилисао? Јесте. Да ли је руском народу стало до својих војника? Јесте.

Да ли обични грађани прикупљају средства за панцире, комплете прве помоћи, дронове, термовизијске уређаје и војничке чизме? Да.

Да ли наши људи одлазе у смрт? Да.

Руси су, мање-више, свесни потпуног хаоса у који су нас увукли наши „западни партнери”.

Руси пружају отпор. Руси се боре. Руси гину. А шта друго могу да учине?

Сад се чак и реч „Рус“ може наглас изговорити – ето колико је ситуација постала озбиљна!

Ипак, међу нама има много оних који, такорећи, стоје по страни у целој овој непријатној причи.

Типа: није то наш посао. „То се мене не тиче” – „моја је кућица на крају села”, што би се рекло. Грађани света. Хипици. Или – да будемо сасвим директни – тупани. Неки чак иду толико далеко да траже да им се у руским пасошима не наводи етничка припадност – у најширем смислу тог појма.

И то се, на неки начин, сматра нормалним. Таквих људи има свуда. Отпадници. Инфантилци. Равнодушни. Интровертни. Креативни.

Али у нашем случају, права је несрећа што управо такви људи управљају нашом културом. Они држе под контролом радио-станице, телевизијске канале, дигиталне платформе, фестивале, позоришта и разне друге ресурсе.

Велика већина редитеља и уредника припада овој касти – овим круговима који су товљени и обликовани на рушевинама империје. Они су затварали очи пред геноцидом над руским народом, док су истовремено уживали у вулгарним полит-журналима и једном једином „слободном” телевизијском каналу.

Управо су ти људи увели млађе генерације у свој блажени свет вулгарности и деградације, пружајући им платформе, микрофоне, пера и камере.

И управо такви људи спречавају нас да победимо.

Они презиру руског војника, јер тај војник стоји на путу њиховом дотадашњем начину живота – ушушканом, хипстерском комфору, успаваном имитацијама западне културе.

Њима не прија кад почиње да се буди национални понос, кад се унутар културе појављују непријатне теме, кад се враћамо својим коренима, кад је мање садржаја усмереног на забаву и кад се територијалне границе шире.

И ево, они се још чврсто држе својих позиција.

Одлазе, па се враћају. Управљају и спроводе контролу из даљине. Извијају се попут змија, прикљештени између чекића и наковња. Покушавају да живе унутар земље, претварајући се да су они – сама та земља. Истрајавају на свом курсу – коњунктурно-пацифистичком.

„Ништа се не дешава!” – вичу они кроз своје милионе мегафона.

„Устај, земљо огромна!” – забринут је народ.

„Тишина!” – урлају власници културних простора. – „Нека траје забава!”

„Људи умиру!” – узнемирено поручују из региона.

„Отићи ће нам оглашивачи!” – вриште уредници. – „Дођавола с људима!”

Али добро, добро. Наставите с тим играма, па ћете видети докле.

(Телеграм канал Р. Семашкина; превео Ж. Никчевић)