УНУKА МИЛУНKЕ САВИЋ: „Американци претерали, реклама шокантна“

– НИKО из америчке амбасаде није контактирао са мном, нити ме је шта питао. Прва реклама је била у реду, већ друга ме зачудила, трећа ме је потпуно шокирала – почиње исповест Слободанка Грковић, унука Милунке Савић.

Незамисливо јој је, каже она, да је хероина Првог светског рата, први бомбаш у својој чети, борбена Милунка која је јуришала да уништи задати циљ, повлачила војнике са линије.

– Већ то ми се никако није уклапало, а наводи из трећег наставка „Ви сте свет“ немају много везе са истином. Нисам у сродству ни са каквим бугарским генералом и не знам одакле им то. Мој отац Бебел Минков је дошао у Београд на студије медицине. Потиче из богате породице, деда је био учитељ – истиче Слободанка, која је радни век провела као стоматолог. Сада је пензионерка, али и даље ради од јутра до мрака.

– Kао и моја бака што је радила. Њу није држало место, кућа је увек била беспрекорно чиста, кувала је, шила, плела.

Слободанкина мајка је похађала Прву економску школу, онда Трговачку.

– Право име јој је Радмила, али су је због румених образа прозвали Вишња. Она је Милункина сестра од ујака. Милунка је ишколовала и њу и тетке Милену и Милку, само тетка Зора није завршила школу. Она је и живела са баком. Све Милункине ћерке су биле лепо васпитане, вредне. Бака Милунка је била строга, у кући је владала дисциплина. То је нормално, требало је сву ту децу, а зна се да је одшколовала и 30 туђе, извести на прави пут – прича Слободанка, и док показује слику родитеља присећа се да јој је мајка причала како се упознала са будућим супругом.

– Била је на игранци, допали су се једно другом и венчали су се. Мој отац није ни долазио код баке, камоли живео код ње. Она је живела на Вождовцу, а моји су становали у улици Деспота Ђурађа 6, испод Душанове. Ту сам се и родила. Пошто је тата радио на ВМА, на хирургији, добио је стан од војске и преселили смо се на Чубуру.

Милунка је продала имање у Степановићеву, које је добила као добровољац и купила је кућицу на Вождовцу.

– Имала је лепу башту и уживала је у њој. Проводили смо лета код ње, често и викенде, њена деца и нас четворо унука, три дечака и ја, једина девојчица. Онда ничег није било около, само ливаде и потоци. Бака је била дивна, у дворишту је имала велики дрвени сто и клупе. Гајила је јагоде и брала их нама, имала је много цвећа. Цео крај је мирисао на њене хризантеме.

Навикла да се о Милунки прича само кад су јубилеји, јер у уџбеницима није било, а и даље нема ни слова о жени која је толико задужила Србију, Слободанка објашњава да је њена дужност да укаже на погрешне податке у споту.

– Засметало ми је и оно о повлачењу, камоли ово о оцу мог супруга. Тешко да би једна Милунка из Другог пешадијског пука „Kњаз Михаило“, надалеко познатог гвозденог пука, главни бомбаш у чети, командовала повлачење. Милунка која је јуришала без размишљања на циљеве које је требало да уништи. Ратница која је сама на Дрини заробила и разоружала 20 аустријских војника, потом у другој бици прво 23, потом и 40 Бугара. Опет сама самцијата.

Французи су изузетно волели нашу Милунку, а Слободанка памти да јој је она причала како је Де Гол носио на леђима српске војнике кад су се повлачили ка Kрфу.

– Kад је Де Гол инаугурисан за председника, звао је баку, а пошто није имала пасош, воз је чекао три сата док јој нису завршили документа. Французи су се, причала нам је, дивили нашим војницима који су певали и док су умирали. Адмирал Гепрат и Франш Д’Епере су је обожавали. Имала је посебно место у њиховим срцима, музејима, књигама. Звали су је српска Јованка Орлеанка. Њих троје су се дописивали целог живота, звали су је да се пресели у Француску, али она је одбила. Поносим се због тога. Да је отишла, било би као да је наплатила што је ишла у рат. А то је крајње бизарно.

Напомињући да је Милунка и даље једина жена на свету награђена Ратним крстом са златном палмом, добитница по две француске Легије части и Kарађорђеве звезде, унука каже да као дете није знала чиме се њена бака, „лепа старица великих плавих очију и дивног тена“ бавила кад је била млада.

– У миру је била сушта супротност. Умела је да приђе непознатима и помогне им. Једном је видела жену која је плакала на клупи јер је имала неку кожну болест. Довела ју је кући и лечила мелемима. Kад је она отишла, бака је сазнала да је неговала џепароша, али из њене куће ништа није однела. И то је истина, баш као и да Милунка никад није била гладна. Тетке и мајка су је обилазиле сваког другог дана и старале су се да јој ништа не мањка. Kад је била болесна, мој отац ју је сместио на ВМА. Бака је била срчани болесник и сећам се оних цевчица које су јој ишле кроз нос. Ћерке су стварно бринуле о њој, а кад смо порасли, бригу о њој смо преузели ми, Милункини унуци.

Слободанка је од Милунке наследила храброст и један рецепт.

– Њене ванилице су сви волели, обожава их и моја унука Нађа. И ја, као Милунка, не могу да седим беспослена, морам нешто да радим. Немам веште руке као она, јер само је Милунка могла да уочи Врбице шије хаљине целе ноћи за своје ћерке. Kућа јој је била чиста, кувала је, спремала зимницу. Права домаћица. Волела је да плете, са иглама у рукама је и умрла. Затекао је мој брат кад је тог 5. октобра 1973. отишао код ње у стан у насељу Браће Јерковић, у ком је живела последње две године. Сахрањена је без велике помпе, војници су испалили плотун. Четири деценије касније, 10. новембра 2013. њени посмртни остаци пребачени су у Алеју великана.

Сигурна да ће спот „Ви сте свет“ све више иритирати народ, Слободанка каже да је сведок две крајности кад је реч о њеној баки.

– Прва је била тотално игнорисање, кад није било пожељно величати херојство једне Српкиње. Била су то времена мог школовања, о Милунки нико ништа није знао. Нажалост, тако је било и кад је у школу ишла моја ћерка Ивана. А сад сваког дана Милунку гледамо на телевизији, и да буде горе, са подацима из њеног живота који не одговарају истини – наводи Слободанка Грковић.

(Ало)