ГЕНЕРАЛ СТОЈАН КОЊИКОВАЦ: Србију ће за рачун Шиптара за наводни геноцид теретити Вокерови шпијуни
Приштина се увелико припрема за подношење тужбе за наводни геноцид против Србије, а како Информер сазнаје из поузданих извора међу Албанцима у јужној српској покрајини, доста наде полажу у сведочења Вилијема Вокера и чланова његове тзв. Верификационе мисије ОЕБС-а, која је од октобра 1998. до марта 1999. боравила на Космету.
Међутим, о моралном кредибилитету огромне већине чланова те мисије, која је на Космету вршљала од јесени 1998. до почетка НАТО агресије у марту 1999. неке детаље НАМ открива бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац, који је тада био један од руководећих старешина у 549. моторитованој бригади, са седиштем у Призрену.
– Од само доласка тзв. мировне мисије било нам је јасно да се ту не ради о неким дипломатама и официрима школованим за војне ствари, већ о високообученим и способним обавештајцима западаних земаља, на челу са њиховим предвдником Вокером, за кога и није била нека тајна да је обучени обавештајац ЦИА. Од првог дана кренули су да прате сваки наш покрет, били су на улазима и излазима из гарнизона, када смо имали теренске изласке једно њихво возило је било на челу, а друго на зачељу колоне – почиње занимљиву исповест генерал Коњиковац.
Мисија ОЕБС-а је према уговоро требала да надгледа успостављено стање на терену и не дозволи борбе измђу наших регуарних снага и терористичке паравојске УЧК, као и да не дозволи терорситима да се врате на места одакле су „ очишћени“ у антитерористичким акцијама од краја јуна, када је уведена ванедна ситуација на Космету, па до краја септембра.
Пре тога, терористи из УЋК су контролисали малтене пола Космета, између Призрена и Приштине се могло само једним правцем, а Срби и нелојални Албанци и припадници других мањина су отимани и убијани.
– После нашег успешно обављеног задатка, јединице су биле у простору и у потпуности су контролисали нашу зону одговорности.На територији смо поставили и седам места – логора ван касарне, како би задржали контролу. Међутим, после доласка Вокера и његових шпијуна, остала су само четири, а она са којих смо се повукли поново су без икакве примедбе мисије, заузели терористи – каже генерал Коњиковац.
Генерал нам је испричао и о догађају крајем јануара 1999. који је требало да постане Рачак пре Рачка, односно, да послужи као повод за почетак НАТО агресије.
– Наша полиција из Ђаковице је оперативним радом сазнала да ће се у једној приватној кућу у селу Рогово, на путу између Призрена и Ђаковице, састати већи број припадника УЋК. Било их је 24 и они су одржали састанак у кући, док су их наши чекали у заседи. У оружаној размени ватре убијено је 23 терориста, док је један успео да побегне и убије једног полицајца – прича генерал Коњиковац.
Наши полицајци су затим позвали мисију ОЕБС-а, нису ништа дирали на терену, а када је свануло, на месту је био Вокер са сарадницима. Један од њих је полицајцима наредио да тела терориста са више места, поготову она која су била у води, поређају једно поред другог, где би их фотографисали и урадили увиђај.
– Ми смо имали задатак, као војска, да дубински обезбедимо улазе и излазе из Рогова, да не би дошло до напада терориста. Био сам сведок кад је један Вокеров обавештајац нешто припремао, иако је било јасно да се радило о оружаном окршају, јер су сви припадници УЋК имали униформе, оружје и легитимације ове терористичке организације. Вокер је био видно љут што је ово тако очевидно, па неће моћи својим шефовима у Вашингтону да пошаље сигнал да због „ ратног злочина“ крену са бомбардовањем – каже генерал Коњиковац и додаје да је прва вест која је пуштена у западне медије, ипак, била да су жртве у сукобу „етнички Албанци“, а када се тако каже прва помисао читаоца је да су то цивили страдали, што је неистина.
Поред тога, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг је те фотографије искористио да оптужи наше снаге за злочине над „ невиним Албанцима“. Три месеца након тог сукоба у Рогову, Шарпинг је приказао слике на конференцији за штампу, 27. априла 1999. године и оптужио српске власти да су извршиле масакр.
– На конференцији је приказао само слике убијених, а сакрио је слике где је било оружје, ознаке УЧК као и чланске карте припадника УЧК . Наравно да на тој конференцији за штампу није споменуто да је немачки полицајац Хенинг Хенше, који је присуствовао увиђају са представницима ОЕБС-а, негирао да се радило о масакру – објашњава генерал Коњиковац.
Тужилаштво Хашког трибунала је довело у везу догађај у Рогову са случајем Рачак, чиме је покушано да се сугерише да се ради о мустри српских власти о „ масакрима“, а онда су то одбацили, очигледно због недостатка поузданих доказа .
Занимљиво је и да је Вокерова мисија напустила Призрен 20. марта, неколико дана уочи почетка бомбардовања, а да о томе није обавестила никог у призренском гарнизону.
– Мало је познато јавности да је прва НАТО бомба 24.марта пала на наш истурени логор и караулу Чеја, на Паштрику. То место су чланови Вокерове мисије за пар месеци колико су били овде посетили чак три –четири пута. Ми смо претпоставили да тако нешто може да се догоди, па су старешене и војници сачували животе. Ово је само укратко како су деловали на терену „верификатори“ који ће, ако су најаве тачне, оптуживати Србију за геноцид – закључује генерал Коњиковац.
Генерал Стојан Коњиковац нап је детаљно испричао и шта је претходило догађају у самом Рогову, а ова прича доста говори о томе како су деловали и ко је све помагао терористима из УЋК на Косову и Метохији.
– Група паравојне терористичке УЧК, око 30 припадника, после обуке у Албанији кренула је да се ноћи 28./29. јануар 1999. године илегално убаци преко Паштрика у нашу земљу. Током ове ноћи магла је покривала горњу половину Паштрика и лагано се спуштала према подножју планине. Приликом покушаја илегалног уласка преко државне границе терористи су наишли на једну од наших заседа. Сукоб припадника војске и терориста био је кратак и снажан. У сукобу са нашом војском погинула су тројица терориста а више њих било је рањено. Губитака са наше стране није било. Одмах током сукоба већи део терориста одбацио је ранчеве са опремом и нешто наоружања. У ранчевима које користе НАТО припадници, биле су по четири мине за минобацач 82 мм и друга опрема. Разбијена терористичка група на више праваца покушала је да се спусти низ планину и докопа првих кућа села подно Паштрика.
– По обавештењу о догађају командант бригаде наредио је да се одмах у току ноћи формирају две борбене групе и крену ка месту догађаја, изврше претрес ширег рејона и помогну нашим припадницима. Предводио сам борбену групу која је из Призрена преко моста на Белом Дриму,села Крајк, Ромаје имала задатак да дође у село Кушнин, поседне положаје северно од села и недозволи терористима да се спусте у села. Кретали смо се са упаљеним ратним светлима на возилима. Налазио сам се у другом моторном возилу у колони. На челу је била ПРАГ-а са капетаном Владимиром Дојином. Покрет колоне текао је плански са отежаном орјентацијом због ноћи и магле.
– Под батеријском лампом могао се на карти пратити само ток пута којим се крећемо и пролазак поред кључних места. После проласка села Ромаја испред нас на око 100 метара у ноћи из кривине појави се светлост фарова моторног возила. Због уског сеоског пута и безбедности успорисмо покрет а свело фарова је остало на истом месту. Наша прва два возила лагано приђоше возилу испред нас. Угледасмо мањи камион величине као ТАМ 110 чији је мотор још радио. Циркуларно сам позвао све командире на вези и пренео шта се догађа. Наредих да се одмах људство искрца и поседну положаји са обе стране пута. Влада и ја са неколико војника, наоружањем у руци и готовости за дејство приђосмо каросерији која је била отворена са задње стране. Осветлисмо унутрашњост батеријским лампама. Унутра се налазило пар пуних НАТО ранчева и неколико војничких блуза са ознакама УЧК. Одмах сам схватио да су у моменту када смо се сусрели група терориста се зауставила, истрчала из камиончића и удаљила у магловиту ноћ. Током овог сусрета није било међусобног дејства. После извесног времена наставили смо прилазак селу у борбеном строју и пре свитања посели планиране положаје.
– Током исте ноћи друга већа група терориста кретала се из унутрашњости Метохије ка државној граници. При преласку реке Ереник преко Терзинског моста наишли су на полицијску заседу у селу Бистражин. Развила се одмах јака размена ватре. На несрећу код полицајаца десио се застој на пушкомитраљезу. У размени ватре погинула су тројица терориста а рањена су два полицајца.
– Припадници МУП-а из Ђаковице оперативним радом дошли су до податка да ће 29. јануара 1999. године, двадест четворица терориста доћи у селу Рогово. Тачно су знали кућу у коју ће доћи пред свитање. Неопажено су посели заседна места око куће и у највећој тишини током ноћи чекали госте. Терористи су дошли пешке а у дворишту куће чекао их је комби и неколико путничких моторних возила. То је био један од праваца убацивања терориста који је ишао од ширег рејона Ликен (тт 1245м) на државној граници, низ обронке Паштрика ка селу Кушнин (тт 431), даље ка Рогову, из Рогова преко моста изашли би на пут Ђаковица-Призрен и за око 6км код Мале Круше скренули ка Ретимљу, где је било главно место за прихват. Из Ретимља би даље одлазили на различите правце. Сви су били наоружани и обучени у униформе са ознакама УЧК на рукавима. Неколико њих било је превијено, што говори да су пре тога имали сукоб са нашим војницима на граници, јер су носили борбену опрему коју су понели из Албаније. По доласку ушли су у кућу и задржали се неко време. Када су завршили рад терористи су изашли из куће и сели у моторна возила. Упалили су возила да би кренули. У том моменту припадници МУП-а, Оперативно Потражне Групе из Ђаковице отворили су јаку унакрсну рафалну ватру из личног наоружања.
– Уништена је цела терористичка група у дворишту куће. Погођени у у комбију нису успели ни изаћи из возила. Неки су остали у аутомобилима а неки су покушали изаћи и дочепати се заклона. Део њих лежао је у блату и води која је била на више места у дворишту. Један терориста покушао је побећи, за њим је потрчао командир Оперативно Потражне Групе Предраг Раковић. Терориста је иза ћошка зграде сачекао полицајца и отворио рафалну паљбу. Том приликом погинуо је командир ОПГ, припадник МУП-а Републике Србије. Полицајци су током ноћи одмах поставили шире обезбеђење места догађаја. МУП Ђаковице обавестио је мисију ОЕБС-а и команданта бригаде о догађају дајући само основне информације. Ујутро на увиђај је дошао шеф мисије ОЕБС Вилијам Вокер са још десетак верификатора.
– Ујутро рано са две борбене групе које су током ноћи већ дошле у шире подручје догађаја, из два различита правца ушли смо у Рогово. На челу једне борбене групе био је командант бригаде пуковник Божидар Делић а другу борбену групу водио сам ја. Задатак војске био је обезбеђење ширег подручја догађаја и стварања услова за реализацију безбедног увиђаја. Наш боравак у селу Рогову био је превентиван ради евентуалног спречавања терориста да онемогуће рад екипе за увиђај, као што су касније радили у Рачку.
– На увиђају је била и телевизијска екипа која је снимала лице места. Јасно се видело да су нешто тражили вртећи се унаоколо по дворишту уз међусобан тиши разговор. У кући су биле жене и нису излазиле из куће. Тишина је била док се вршио увиђај у дворишту. Оног момента када је Вилијам Вокер са неколико посматрача ушао у кућу одједном се чуло јако запомагање и кукњава жена. То је трајало док су посматрачи били у кући, чим су изашли поново је завладала тишина.
– Касније смо видели да је и овај догађај озбиљно разматран да се искористи као повод за почетак НАТО агресије на нашу земљу. Није се успело у овој намери из више разлога: то нису били цивили него су сви били у униформама са ознакама УЧК и наоружани. Начин како је дошло до борбе и како су погинули на једној и другој страни потврђују да је то војнички сукоб, који се не може подвести под кршење борбених правила. Сада се јасно види коициденција поступака Вилијема Вокера при оптуживању и осуђивању једне стране са оним што се десило у касније у Рачку. Пронаћи или исценирати догађај, одмах без доказа назвати масакром, употребити снажну пропагандну машинерију и предузети мере за кажњавање унапред осуђеног.
– Британски и Амерички новинари идентификовали су жртве као етнички Албанци, што би читаоца требало навести на закључак да су цивили. Оно што је у извештајима недостајало јесте да се радило о члановима терористичке УЧК или онима који су подржавали УЧК .
– Министар одбране Немачке Рудолф Шарпинг, три месеца након сукоба приказао је слике на конференцији за штампу 27. априла 1999. године и оптужио српске власти да су извршиле масакр. На конференцији је приказао само слике убијених а сакрио је слике где је било оружје, ознаке УЧК као и чланске карте припадника УЧК . Наравно да на тој конференцији за штампу није споменуто да је немачки полицајац Xенинг Xенше, који је присуствовао увиђају са представницима ОЕБС-а, негирао да се радило о масакру.
– Тужилаштво Xашког трибунала је довело у везу догађај у Рогову са случајем Рачак, чиме је покушано да се сугерише да се ради о мустри српских власти, а онда су то одбацили, очигледно због недостатка поузданих доказа .
– Лично сам сведок да је један од верификатора током увиђаја захтевао да се лешеви терориста донесу са различитих позиција из воде и блата у дворишту, на одређено место ради сликања сваког убијеног терористе и евакуације истих. Те су слике поређаних погинулих терориста, који леже један поред другог, како су верификатори тражили, у западним медијима (посебно у Немачкој), приказивали као да су стрељани. Видео запис овог догађаја постоји на Јутјубу и сведочи у прилог написаном.
– Немачки новинар који се бави информативном аналитиком урадио је дивну и аргументовану анализу на разобличавању тадашње злоупотребе јавног мњења у Немачкој, ради остваривања других циљева. Када сам погледао овај прилог на Јутјубу скинуо сам га са интернета и поставио на свој Фејсбук налог, уз прикладан коментар као сведок тока увиђаја посматрача ОЕБС-а. После краћег времена скинут је са налога од стране Фејсбук администратора и онемогућено даље приказивање.
– Преко оваквих не истина стварано је расположење Немачког народа у оправданост НАТО агресије на Србију и оправданост првог ангажовања Немачке војске после другог светског рата ван својих граница. Ово ангажовање Немачке војске било је у супротности са тадашњим уставом Немачке. Чиста замена теза насилник је приказиван као жртва. НАТО пропаганда била је заснована на неистинама или полуистинама а усмерена на обликовање јавног мњења западних земаља. Недуго после овог дешавања догађај у Рачку искориштен је у пропагандне сврхе и послужио је у том тренутку као прекретница у односу западних земаља према Србији. Свесни смо колико неистина може и колико је нанела зла, посебно у оваквим ситуацијама. У народу се каже „Док се докаже истина прошао воз“.
