ТЕМЕЉИ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА: Др Миодраг Лазић и Предраг Пеђа Леовац – двије стране исте медаље

И док се широм свијета трага за вакцином против масовног убице, изградимо барем ми антитијела против опаснијег вируса – заборава на који никако да изградимо имунитет. Тиме тијела др Миодрага Лазића и Предрага Леовца, нећемо положити само у гробове, него у темеље националног идентита

Најупечатљивији су споменици о незнаним јунацима. О „знаним“, пишу се чланци, фељтони, портрети, научни радови, уџбеници, а незнани су остављени бесконачној машти случајних или намјерних пролазника. Препуштени оштром и кварљивом зубу времена, подвизи непознатих се у најбољем случају обиљежавају бронзаним скулптурама, које временом корозија прелакира свјетлозеленом бојом.

Па тако памтимо генерале великих битака, а оловне војнике који су јуришали у првим редовима, означавамо бројкама у ратним извјештајима. Примјери чојства и јунаштва тих НН хероја, никада се неће наћи у уџбеницима историје за основне и средње школе и факултете, јер су им странице попуњене сумарним бројкама и датумима. Али ако не неставе своје животе кроз народно предање, онда су залуд и пали.

У вјечитој борби, два стара непријатеља, квантитет и квалитет углавном изњедре број, а понекад и име и презиме. Тако је данас име и презиме упокојеног доктора Миодрага Лазића, симбола свих незнаних, коме ни минули ратови у којима је уз Божију благодат многе животе спасио, а ни неизбјежна посљератна друштвена амнезија, нису деградирале идеал државе, те хроничнодементне институције.

Велика је подударност између њега и неустрашивог јунака Кошаре Предрага Леовца, који се рањен вратио на линију одбране и положио живот, вођен науком да је боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве.

Уснулом хирургу није без разлога последња жеља била Марш на Дрину, јер је кренуо у бој не жалећи живот свој, а на нама је да пажљиво послушамо остале строфе те тријумфалне пјесме и да памтимо. Да не останемо земља у којој се патриотизам мјери бројем постигнутих голова и поена на међународним такмичењима, да не остављамо свом потомству у наслеђе националне хероје спортисте и мајке нације-пјевачице.

И док се широм свијета трага за вакцином против масовног убице, изградимо барем ми антитијела против опаснијег вируса – заборава на који никако да изградимо имунитет. Тиме тијела др Миодрага Лазића и Предрага Леовца, нећемо положити само у гробове, него у темеље националног идентита.