СРБИ У ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ: Не дамо да нам живот буде прошлост

Фото: И. Маринковић

КАДА су Срби, преци данашњих житеља осам села општине Бискупија у Далмацији, бежећи од турског терора, пре много векова населили ово подручје, нису понели са собом све што су могли, али најважније јесу – име свог огњишта.

По њему су назвали и свој нови дом – Косово, а речицу која кроз њега протиче – Косовчица.

Од тог земана до данашњих дана у камену крашке земље трпељиво су клесали живот, стварајући својим рукама неизбрисиве трагове постојања и трајања. „Претурили“ су преко леђа и буне и свакојака страдања и усташки терор и „Олују“. После овог последњег злогласног, чинило се да ће им се заметнути сваки траг, али више од стотину српске деце која данас овде живе не дају право ни да се таква мисао зачне. Ни они ни њихови млади родитељи који су после погрома 1995. смогли снаге да се врате и да на згариштима дедовских кућа почну да кују будућност за себе и своје потомке.

Минулог викенда, термометар је показивао 39 степени, али чинило се да се Сунце с неба спустило на Далматинско Косово, да је због врелине и „пјесма зрикаваца замрла“ и да чак и Косовчица лењо тече својим утабаним „путем“. Али ништа нас није могло зауставити у намери да обиђемо Далматинско Косово у којем су Срби, како неки данас кажу „повратници“, направили чудо. Вијугави друм, по скретању са магистрале Книн-Сињ, водио нас је до Орлића, административног центра општине Бискупија. На тераси зграде општинске управе вијоре се српска, хрватска и застава ЕУ. Натписи на таблама поред улазних врата исписани латиницом и ћирилицом.

– „Новости“ су у мојој кући већ 60 година, и данас долазе у Книн, зато ми је посебно драго што ћемо вас угостити – дочекује нас начелник општине Бискупија Милан Ђурђевић (34), момак који се као дипломирани политиколог на своју очевину вратио из Београда пре седам година. – Села Орлић, Марковац, Риђане, Уздоље, Звјеринац, Римљане, Врбник и Бискупија чине нашу општину. У њима живи 1.176 становника, Срба је око 86 одсто. То је, нажалост, тек петина од предратног броја, али младе породице које овде живе и више од стотину деце наша су будућност. Да у то не верујемо, не бисмо завршавали вртић који ћемо свечано отворити у августу а за који нам је намештај већ послала Покрајинска влада Војводине, не бисмо градили спортску халу, за коју смо део опреме добили од Министарства спорта Србије, Дом културе, инфраструктуру… Не дамо да живот буде прошлост.

У ПОРТИ ЛАЗАРИЦЕ СПОМЕНИК ЖРТВАМА

У СЕЛУ Звјеринац, 1889, поводом 500 година од боја на Косову, Срби су саградили манастир и у њему цркву Лазарицу. У њеној порти, 7. августа, биће откривен споменик свим српским жртвама „Олује“. Са узвишења на којем је подигнута, поглед „вуче“ према лепом, старом, каменом објекту-кући на којој пише „Косово“.

– То је железничка станица на којој и данас стају путнички возови. Прође их и по двадесетак дневно, што путничких, што теретних, јер је реч о главној државној прузи Загреб – Сплит – испричао нам је Милан Ђурђевић.

Не скривајући задовољство, наш саговорник каже да сви одрасли имају приходе: старији пензије, а млади раде у државној служби, угоститељству, предузећима… Већина има успешна регистрована пољопривредна газдинства. Нека од њих су толико велика да им је пољопривреда једино занимање. Уз своју земљу, ови млади воћари, повртари, сточари и виноградари закупили су, уз реку Косовчицу, више од 30 хектара државног пољопривредног земљишта.

Једна од њих, Анђелка Амановић Милиновић из села Врбник, решила је да потврди речи Симе Матавуља да је „Далмација виноград Господњи“. Ова млада и храбра жена, инжењер пољопривреде, мајка две ћеркице, вратила се из Београда на дедовину коју је у детињству напустила пред „Олујом“. Сада је на челу Задруге „Врбничко село“, која производи врхунска еколошка домаћа вина, али постепено развија и етно-туризам.

– Имамо шест хектара под виновом лозом, а на осам хектара засадили смо бадеме – прича нам Анђелка. – Узгајамо аутохтоне, али и стране сорте лозе, од којих производимо око 23.000 литара вина, по строгим еколошким условима. Почели смо са белим и црвеним винима, а кренули смо и са производњом пенушавог. И чокоте и бадеме заливамо системом кап по кап, водом из бунара који смо ископали на дубини од 250 метара. Све радимо како бисмо оживели свој завичај. Приводимо крају изградњу дегустационе сале у нашој винарији „Бурнум“, која ће отворити врата сарадње са нашим произвођачима пршута, сира, маслиновог уља…

У Уздољу упознајемо Радмилу Берић, жену невероватне енергије и ентузијазма. У свом селу са својим „Женама косовске долине“ дословно чини чуда! Не само што се брину за старе, њих 35 којима свакодневно обезбеђују и носе оброке и брину се о њима, већ и за младе организују многобројне образовне, друштвене и културне програме. Као професор разредне наставе, са три сина, вратила се својој кући пре 12 година из Бањалуке. Конкурисала је за посао у 50 школа од Книна до Дрниша и свуда је била одбијена. Тада је решила да отвори „Едука центар“, који је постао магнет за младе. У њему је свим срцем посвећена ванинституционалном раду са српском децом.

– Они овде уче свој језик, историју, културу – прича нам увек насмејана Радмила. – Организујемо радионице, штампамо часопис „Бац’де око“, имамо разне секције, израђујемо еколошке сапуне, организујемо путовања у српске светиње не само у Хрватској… Колико год да нам је тешко, желимо да пошаљемо позитивну слику, јер наши малишани то заслужују. Они треба да знају ко су и ко су им преци. Зато их учимо свему што треба да знају о себи и свом народу јер нигде, па ни у школи, то не могу да науче.

Радмилине речи на делу су нам потврдили Бојан Берић (15) и Матеа (16) и Јелена (10) Петровић. У „Едука центру“ испод портрета Немањића и њихове исцртане лозе, као и фотографија Тесле, Вука и других знаменитих Срба, бојили су своје аквареле. Стидљиве девојчице Бојана су „гурале“ испред себе, да „све каже новинарима“.

ОРДЕН ОД ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ

ЗА изузетне заслуге у образовању и очувању културног, етничког, историјског и верског идентитета Срба у Далмацији, Радмилу Берић је за Сретење ове године одликовао председник Александар Вучић Златном медаљом за заслуге.

– Учинио је велику част и мени и Србима у Далматинском Косову. То је један чин у низу дела подршке коју смо добили од председника и Србије. Много нам значи та свест да овде живимо 365 дана, а не да нас се сете и вербално подржавају само у данима обележавања годишњице „Олује“. Ми у Хрватској више нисмо конститутивни народ и добро знамо шта то значи, али имамо нека права и могућности која наш народ често не користи због аутоцензуре. И то је најопасније. Ми желимо да покажемо да може и другачије.

– Волимо овде да долазимо. И кад не идемо у школу, за време распуста овде се сваки дан окупљамо. Дружимо се, учимо, а посебно се радујемо кад припремамо Светосавску академију и божићну приредбу – стидљиво нам је причао Бојан.

Ових неколико прича само су мале коцкице вредног мозаика који стварају данашњи Срби у Далматинском Косову. Све што смо видели у селима општине Бискупија измамило нам је осмех, испунило нас невероватним поносом и показало како делима, вољом и вером човек слика и себе и свој народ.

novosti.rs