РЕВИЗИОНИСТИ ПИШУ НОВУ ИСТОРИЈУ: У Хрватској за 30 година срушено три хиљаде антифашистичких обиљежја

ИСКРА на Фејсбуку

фото: in4s.net

Уништавање споменика изазивало је у хрватској јавности доста приговора, али та неславна пракса ипак није минула. Најновији пример тиче се обиљежја у Перушићу чији становници у великом броју протестују против намјере локалних власти из ХДЗ да премјесте „спорни“ споменик из градског парка у будућу „алеју споменика“ изван насеља

У Хрватској је за три деценије срушено или оштећено близу три хиљаде антифашистичких обиљележја. Сада су у Перушићу антифашисти спремни да тијелима бране партизанску костурницу коју локалне власти хоће да измјесте.

Талас рушења споменика у некадашњим колонијалним силама привукао је пажњу у Хрватској и због наизглед сличне домаће праксе. Но док се у Америци, Великој Британији или Белгији ради о киповима у част робовласника или државника повезаних са трговином робљем, у Хрватској се уклањају обиљележја посвећена – антифашистима.

Ријеч је о близу три хиљаде статуа, спомен-плоча, реалсоцијалистичких монумената и других обиљележја која су насилно уклоњена или оштећена од почетка деведесетих.

Уништавање споменика изазивало је у хрватској јавности доста приговора, али та неславна пракса ипак није минула. Најновији пример тиче се обиљежја у Перушићу чији становници у великом броју протестују против намјере локалних власти из ХДЗ да премјесте „спорни“ споменик из градског парка у будућу „алеју споменика“ изван насеља.

„Ради се о спомен-костурници из 1954. године у којој се налазе остаци 52 погинула партизана, а којој је 1980. додато обиљележје с именима 14 од 16 перушићких добровољаца у Шпанском грађанском рату“, рекао нам је о томе Јосо Обућина, један од иницијатора противљења одлуци власти.

Измјештање споменика образложено је потребом да се прошири оближње дјечије игралиште, но грађани у то објашњење баш и не вјерују. Наиме, локација је тик уз магистрални друм.

„Сви смо антифашисти“

„То је само наставак исте старе девастације, али овај пут не помоћу крампа и динамита, него перфидније. Зато смо рекли – нећете“, наставља Обућина, „а додао бих и да смо сви ми у иницијативи, нас 15 до 20, добровољци Домовинског рата, ако је и то некоме важно у овом случају. Неки су хрватски официри и подофицири, а сви смо антифашисти.“

„Споменик је посвећен поименце готово искључиво Хрватима, па је само зато и опстао досад. У околним мјестима са српском већином по правилу није више ни било никога кад су рушени такви споменици. Овај пут нећемо допустити да дође до уклањања, и поставићемо се сви око обиљежја ако буде потребно“, прича Обућина за ДW.

Међу шпанским борцима који су се супротстављали фашистима Франциска Франка је, гледано према броју становика, било највише Хрвата. Та чињеница, која би у многим земљама била за понос, у Хрватској је суочена са историјским ревизионизмом.

Иницијативу перушићких антифашиста препознали су потписници међународне петиције за очување споменика, међу којима и светски позната имена попут француског филозофа Алана Бадјуа и америчког лингвисте Ноама Чомског. Петицију су потисале стотине личности из региона и целог свијета.

Сања Хорватинчић са Института за историју умјетности у Загребу вјерује да се иза девастирања споменика крије ревизионизам чије темеље су удариле чланице ЕУ – када су редом доносиле резолуције о осуди комунистичких режима и уграђивале дискурс о „тоталитарном наслеђу“ у културне програме ЕУ.

„Мало је ко постављао питање о опасности ревизионизма, а још мање о потреби осуде колонијалног и империјалног наслеђа Запада“, рекла је Хорватинчић за ДW, преносе Вијести

Споменици као секундарне сировине

Ова историчарка умјетности наглашава битну разлику: једно је када политичке елите са позиције моћи руше старе и дижу нове споменике, а сасвим друго када се, као сада на Западу, пробуди спонтани протест.

Хорватинчић, која је докторирала на теми социјалистичких споменика у Хрватској, подсјећа да се уклањање антифашистичких споменика у њеној земљи углавном одвијало милитантним методама или декретима локалних моћника.

И то често уз трговину секундарним сировинама попут бронзе или челика, без икакве документације. Штавише, поједини споменици који су почетком деведесетих минирани, до данас су уписани у јавни регистар културне баштине Хрватске.

„Баш као да се ништа није догодило. Или су кроз опис културног добра тихо бирократски и идеолошки преозначени, чак и преименовани. Имајући у виду да су неретко обележавали гробнице и носили подуже пописе имена антифашиста и цивилних жртава фашистичког терора, њихово би рушење било где на Западу било незамисливо и промптно обустављено“, закључила је ова историчарка уметности.

Коначно, каже Хорватинчић, споменици који се уклањају у Хрватској носе вриједности управо супротне онима који се тренутно руше на Западу.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.