Павић: Додиково нежно псовање поводом америчке политике и претњи

ИСКРА на Фејсбуку

фото sveosrpskoj.com

Пише: Александар ПАВИЋ

НЕКОЛИКО дана је трајала медијска фрка око сада већ чувене реченице коју је изговорио српски члан Председништва БиХ Милорад Додик на састанку са америчким изаслаником за Западни Балкан, Габријелом Ескобаром – ”ј*бе ми се за санкције”, и то пошто је Ескобар Додику поручио да већ постоје припремљене санкције против њега.

Мотиви за медијску фрку свакако нису били јединствени. За неке је та реченица, изговорена од једног политичког лидера, сама по себи вест која привлачи пажњу публике. За друге је то скандалозно кршење уобичајеног протокола дипломатске комуникације. За треће, сензација да је неко имао петљу да се на такав начин супротстави неком америчком дипломати. За четврте, само – најновији повод за осуду и напад на Додика, у недостатку бољих. За пете, страх од могућих последица, односно реакције великог прекоокеанског брата, не само по Српску већ и по Србију.

Сигурно их има још. У сваком случају, медији су свакако профитирали а јавност имала о чему да расправља. У прилог томе, ево још једног погледа.

Наиме, с обзиром на досадашње америчко понашање не само на нашим просторима већ широм света, Додикова реченица би се чак могла сматрати и преблагом. Ево и зашто.

На првом месту, чини се да се огромна већина – не само јавности већ и креатора јавности – одавно помирила са тиме да Американци некако имају природно право да намећу санкције другима, да условљавају, прете, осуђују, итд. Да није тако, главна вест не би била Додикова реакција, већ чињеница да је неки страни дипломата имао ту дрскост да прети санкцијама политичком лидеру стране земље, и то у вези његовог погледа на функционисање те исте земље, у којој је иначе рођен и има ко зна колико дубоке корене.

Русија и Кина су више пута указивале да су једностране санкције, наметнуте мимо резолуција Савета безбедности, нелегалне и нелегитимне. Оне су практично инструмент рата вођеног другим средствима, једна од најгорих заоставштина једнополарног света, када су западне државе, на челу САД, не само сматрале да имају морално право да пресуђују ко је ”добар” а ко ”лош” момак на међународној сцени, већ имале скоро неспутану моћ да намећу своју вољу широм планете, не само у облику санкција већ и смена власти, ”хуманитарних” бомбардовања, киднаповања и убијања људи без суда и пресуде.

Ескобар се, на састанку са Додиком, понашао као да тај једнополарни моменат и даље траје, и као да његова земља има пуно право да тек тако прети санкцијама некој другој земљи.

Лепо му је Додик одговорио: ”Није ово она Босна у којој сте били пре 20 година.” А, да додамо – нити је то та Америка, нити је то тај свет. Неко би Ескобара, односно његове шефове требало да обавести. Мада, искрено, то би било као говорити зиду.

Не само да су једностране санкције нелегалне и нелегитимне, оне су оружје које највише погађа обичне људе, оне најслабије и најсиромашније. Дакле, оне су врло окрутно оружје, и само је масовна хипнотисаност моћи којима су располагали победници у Хладном рату – уз, наравно, врло вешто пласирану пропаганду о западним силама као вечито ”добрим момцима” – спречавала да у широј јавности бахате и злочиначке западне санкције буду виђене за оно што стварно јесу и назване правим именом.

Колико је само људи умрло или остало трајно осиромашено или на други начин оштећено због окрутних америчких и, уопште, западних санкција широм света – од Кубе до Јемена, од Ирана до Сирије…

Сетимо се само још окрутније, заправо чудовишне констатације Медлин Олбрајт да је смрт пола милиона ирачке деце због америчких санкција ”вредела”. А, не заборавимо и то да је Ескобар, на састанку са Додиком, буквално претио грађанима Републике Српске ”изолацијом” и ”економским очајем”.

Није ли то практично претња неком новом агресијом против Срба у БиХ, неким новим помором, неким новим невиним смртима?

Не заборавимо, Американци нису хтели да укину своје нелегалне и нељудске санкције против Ирана и Кубе чак ни за време пандемије, за коју је оправдано сумњати да је потекла из њихових лабораторија – на првом месту зато што они упорно одбијају да их отворе за независне међународне инспекције. Зато је легитимно тврдити да је Додиков одговор био више него уздржан и дипломатски.

Али, чак и да оставимо на страну санкције и претње њима, хајде да поставимо следеће питање: која је то земља коју је амерички, односно западни интервенционизам учинио бољом од краја Хладног рата?

Сирија? Либија? Иран? Ирак? Авганистан? Простор бивше СФРЈ?

Где је уопште покриће за ту ароганцију да се страним земљама нуде разна ”спасоносна” решења или ”добре услуге” посредовања? Или, да оставимо по страни и разне покушаје насилне ”демократизације” – који су то тачно феноменални резултати громогласно најављеног америчког рата против тероризма после 11. септембра?

Скоро милион људи широм света је убијено у међувремену, створени су милиони нових избеглица, терористичке организације су, ако ишта, процветале, производња дроге и њена међународна трговина вишеструко повећане.

Да не говоримо о увођењу преко ноћи система тоталног надзора где год је било могуће – на првом месту у самим САД.

Сноуден је открио размере те скоро невидљиве хоботнице, новог Матрикса – и због тога не може да се врати у сопствену земљу – некадашњу ”земљу слободних и дом храбрих”, бар по речима химне.

На крају, писац ових редова је и сам превалио по неку гласну псовку на сличним непријатним састанцима са западним дипломатама у Републици Српској 1996-97 – дакле у зениту једнополарног момента – тако да не пропагирам оно што ни сам нисам спреман да учиним.

Да додам још нешто, на тему разних згражавања над спонтаним (сигурно да није било планирано) псовањем у оваквим тренуцима.

Лицемерје таквог становишта, у светлу горе-описаних резултата америчке и западне политике (бар) у последњих тридесетак година, подсећа на једну од многих упечатљивих сцена из Кополиног класика ”Апокалипса данас”, односно на речи одметнутог пуковника Курца, кога су надређени оптуживали за ратне злочине у Вијетнаму – они исти надређени који су управљали агресијом на ту суверену земљу:

Обучавамо младе људе да сипају ватру на људе, али им њихови команданти не дозвољавају да напишу ”ј.б.те” на њиховим авионима зато што је скарадно…”

Да ли, дакле, треба да говоримо више о псовки која се омакла неком политичару зато што се успротивио новој америчкој агресији и претњама – или о понашању које је ту псовку изазвало?

Мислим: о овом другом.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.