„Опћенародни јунак“ у сјенци жене: Ко је Диана Будисављевић, жена која је од смрти у усташким логорима спасила 12 000 дјеце?

Свиђало се то некоме или не, ове је године „опћенародни јунак“ Анте Готовинаостао у дебелој сјенци жене, и то нешто старије; говоримо, свакако, о Диани Будисављевић, о чијем је пожртвовном дјеловању у Другом свјетском рату снимљен филм који је у службеној конкуренцији 66. Пула филм фестивала до ногу потукао жељно ишчекиваног Врдољакова „Генерала“, али и остале филмске наслове.

Наиме, осим што је филмом „Дневник Диане Будисављевић“ освојила Велику Златну арену те награду публике и награду за режију, његова режисерка Дана Будисављевић направила је нешто пуно важније: публику је едуковала о лику и дјелу жене која је била пионирка свих #спасиме и сличних акција покренутих за спашавање дјеце од злостављања и погибија, а то је свакако прича која нема везе с националношћу нити политиком, него голом људскошћу.

Дакле, тек након што је речени филм „помео“ конкуренцију и изазвао такво одушевљење публике да је аплауз након пројекције трајао непрекинутих осам минута (!), а награде стигле „у каријоли“, многи међу нама су се запитали: Ко је Диана Будисављевић?

Ко је била та велика жена која је дјеловала као Оскар Шиндлер, с тим што је – за разлику од њега – успјела спасити не 1200, него се говори о бројци од чак између 7000 и 12.000 дјеце спашене од смрти у усташким логорима?!

Ево основних података: као прво рецимо да је мало збуњујуће што је хуманитарки (Диана) име „модерније“ него младој режисерки (Дана), па су људи склони обрнути улоге. Фактографија и хронологија кажу да је Диана Будисављевић Аустријанка рођена под презименом Обеxер у аустријском граду Инсбруку 1891. године.

Удаја за доктора

Након завршене средње школе удаје се за доктора, утемељитеља катедре Хирургије на Медицинском факултету у Загребу, др. Јулија Будисављевића, те јој је од 1919. Загреб и стално пребивалиште.

Дакле, лако је израчунати да је, с обзиром на годину рођења, била већ педесетогодишњакиња, жена у зрелим годинама и доброг имовинског статуса кад је почео Други свјетски рат, а она се ухватила у коштац с мучном, нехуманом причом која ју је из удобног салонског живота одвела у логоре накарадне парадржаве, а друштво дама из више класе замијенила за хорду мршаве, испаћене дјечице, почесто и на поду пуном измета у вагонима смрти.

Диана Будисављевић била је жена која није могла затворити очи пред чињеницом да се у концентрационимм логорима НДХ нашло на хиљаде дјеце (српске и друге не-хрватске националности), одвојене од родитеља, на прагу смрти.

Аустријанка која до тада није била припадница никаквог покрета нити удружења за помоћ, покренула је спасоносну акцију ни из чега, сазнавши за страхоте које се догађају у усташком логору Лоборград, а у том помагању учествовала је и Црква, и то и православна и католичка.

Акција се, у најкраћим цртама, састојала од скупљања и слања помоћи у новцу, храни, одјећи и лијековима заточеним женама и дјеци у логорима: уз споменути Лоборград, били су то и логори Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац.

Мукотрпно извлачење и превоз мајки и незбринуте логорашке дјеце у загребачке, јастребарске и сисачке обитељи, те у дјечје домове и болнице уз прикупљање помоћи за њихово уздржавање, такође је било оно чему је Диана посветила, заправо, остатак својег, до тада удобног живота у добро ситуираној, властитој породиц. Но, она је имала емпатије и за туђе несретне малишане, које је звала „моја дјеца“.

Херојско дјеловање Диане Будисављевић обиљежило је не само спашавање голих живота, него и вођење сложене картотеке; била је то евиденција дјеце и њихова поријекла, што је омогућило њихово поновно спајање с мајкама и очевима, који су у многим случајевима били слани на присилни рад у Њемачку. Диана Будисављевић је настојала сачувати идентитет дјеце и тако омогућити њихов повратак обитељима.

Оно што се широј публици можда неће свидјети јест податак да се беатификовани надбискуп Алојзије Степинац – према екранизованим дневничким записима – тек након двије године активно укључио у помагање; доступни материјали говоре, наиме, да је испрва био прилично суздржан…

Борба са страхотама над дјецом православне вјероисповијести и српске националности трајао је заправо и дуже од „петољетке“, о чему свједочи дневник који је Будисављевић водила од септембра 1941. до фебруара 1947. године.

Интервенцијом Дианине унуке, психолога др. Силвије Сабо, сачувана је документација и дневник на основи којих је Хрватски државни архив издао књигу „Дневник Диане Будисављевић“ 2003. године.

Ни партизанска ослободилачка власт није била превише склона реалном сагледавању злочина почињеног над српском дјецом у Другом свјетском рату, односно вредновању њене пожртвовне акције, јер је одмах након ослобођења у свибњу 1945. године на захтјев Министарства социјалне политике (точније, Одјељења заштите народа ОЗНА-е), Диана Будисављевић картотеке с подацима о логорашкој дјеци и родитељима морала предати властима.

Ипак, Дианина акција збрињавања дјеце-жртава Другог свјетског рата била је снажан допринос успостављању социјалног рада као (и данданас једне од најугроженијих!) професија у Хрватској 1952. године, и то службеним оснивљњем Више школе за социјалне раднике у Загребу.

Посљедњих шест година својег живота Диана Будисављевић провела је у родном Инсбруку, гдје је умрла 1978. године.