„Опћенародни јунак“ у сјенци жене: Ко је Диана Будисављевић, жена која је од смрти у усташким логорима спасила 12 000 дјеце?

ИСКРА на Фејсбуку

Свиђало се то некоме или не, ове је године „опћенародни јунак“ Анте Готовинаостао у дебелој сјенци жене, и то нешто старије; говоримо, свакако, о Диани Будисављевић, о чијем је пожртвовном дјеловању у Другом свјетском рату снимљен филм који је у службеној конкуренцији 66. Пула филм фестивала до ногу потукао жељно ишчекиваног Врдољакова „Генерала“, али и остале филмске наслове.

Наиме, осим што је филмом „Дневник Диане Будисављевић“ освојила Велику Златну арену те награду публике и награду за режију, његова режисерка Дана Будисављевић направила је нешто пуно важније: публику је едуковала о лику и дјелу жене која је била пионирка свих #спасиме и сличних акција покренутих за спашавање дјеце од злостављања и погибија, а то је свакако прича која нема везе с националношћу нити политиком, него голом људскошћу.

Дакле, тек након што је речени филм „помео“ конкуренцију и изазвао такво одушевљење публике да је аплауз након пројекције трајао непрекинутих осам минута (!), а награде стигле „у каријоли“, многи међу нама су се запитали: Ко је Диана Будисављевић?

Ко је била та велика жена која је дјеловала као Оскар Шиндлер, с тим што је – за разлику од њега – успјела спасити не 1200, него се говори о бројци од чак између 7000 и 12.000 дјеце спашене од смрти у усташким логорима?!

Ево основних података: као прво рецимо да је мало збуњујуће што је хуманитарки (Диана) име „модерније“ него младој режисерки (Дана), па су људи склони обрнути улоге. Фактографија и хронологија кажу да је Диана Будисављевић Аустријанка рођена под презименом Обеxер у аустријском граду Инсбруку 1891. године.

Удаја за доктора

Након завршене средње школе удаје се за доктора, утемељитеља катедре Хирургије на Медицинском факултету у Загребу, др. Јулија Будисављевића, те јој је од 1919. Загреб и стално пребивалиште.

Дакле, лако је израчунати да је, с обзиром на годину рођења, била већ педесетогодишњакиња, жена у зрелим годинама и доброг имовинског статуса кад је почео Други свјетски рат, а она се ухватила у коштац с мучном, нехуманом причом која ју је из удобног салонског живота одвела у логоре накарадне парадржаве, а друштво дама из више класе замијенила за хорду мршаве, испаћене дјечице, почесто и на поду пуном измета у вагонима смрти.

Диана Будисављевић била је жена која није могла затворити очи пред чињеницом да се у концентрационимм логорима НДХ нашло на хиљаде дјеце (српске и друге не-хрватске националности), одвојене од родитеља, на прагу смрти.

Аустријанка која до тада није била припадница никаквог покрета нити удружења за помоћ, покренула је спасоносну акцију ни из чега, сазнавши за страхоте које се догађају у усташком логору Лоборград, а у том помагању учествовала је и Црква, и то и православна и католичка.

Акција се, у најкраћим цртама, састојала од скупљања и слања помоћи у новцу, храни, одјећи и лијековима заточеним женама и дјеци у логорима: уз споменути Лоборград, били су то и логори Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац.

Мукотрпно извлачење и превоз мајки и незбринуте логорашке дјеце у загребачке, јастребарске и сисачке обитељи, те у дјечје домове и болнице уз прикупљање помоћи за њихово уздржавање, такође је било оно чему је Диана посветила, заправо, остатак својег, до тада удобног живота у добро ситуираној, властитој породиц. Но, она је имала емпатије и за туђе несретне малишане, које је звала „моја дјеца“.

Херојско дјеловање Диане Будисављевић обиљежило је не само спашавање голих живота, него и вођење сложене картотеке; била је то евиденција дјеце и њихова поријекла, што је омогућило њихово поновно спајање с мајкама и очевима, који су у многим случајевима били слани на присилни рад у Њемачку. Диана Будисављевић је настојала сачувати идентитет дјеце и тако омогућити њихов повратак обитељима.

Оно што се широј публици можда неће свидјети јест податак да се беатификовани надбискуп Алојзије Степинац – према екранизованим дневничким записима – тек након двије године активно укључио у помагање; доступни материјали говоре, наиме, да је испрва био прилично суздржан…

Борба са страхотама над дјецом православне вјероисповијести и српске националности трајао је заправо и дуже од „петољетке“, о чему свједочи дневник који је Будисављевић водила од септембра 1941. до фебруара 1947. године.

Интервенцијом Дианине унуке, психолога др. Силвије Сабо, сачувана је документација и дневник на основи којих је Хрватски државни архив издао књигу „Дневник Диане Будисављевић“ 2003. године.

Ни партизанска ослободилачка власт није била превише склона реалном сагледавању злочина почињеног над српском дјецом у Другом свјетском рату, односно вредновању њене пожртвовне акције, јер је одмах након ослобођења у свибњу 1945. године на захтјев Министарства социјалне политике (точније, Одјељења заштите народа ОЗНА-е), Диана Будисављевић картотеке с подацима о логорашкој дјеци и родитељима морала предати властима.

Ипак, Дианина акција збрињавања дјеце-жртава Другог свјетског рата била је снажан допринос успостављању социјалног рада као (и данданас једне од најугроженијих!) професија у Хрватској 1952. године, и то службеним оснивљњем Више школе за социјалне раднике у Загребу.

Посљедњих шест година својег живота Диана Будисављевић провела је у родном Инсбруку, гдје је умрла 1978. године.

in4s.net

1 коментар

  1. Z. Vasic каже:

    Hvala ti Boze sto si nam u takvoj nesreci poslao Dijanu Budisavljevic i oprosti nam sto smo se toj Srpskoj Majci nismo oduzili kako treba. Pomozi nam da budemo bar malo slicni Dijani. Dijana je bila Veliki Covek, pa tek onda, Nemica, pa srpska snaha.
    Zasto nemamo Fondaciju Dijane Budisavljevic, Udruzenje „Deca Dijane Budisavljevic“.
    Ona se borila da toj spasenoj deci sacuva identitet, ali se nova vlast potrudila da ta dokumenta unisti. Sta je nas Srbe, a i sve velike ljude (bilo koje vere i nacije) sprecavalo da identifikujemu tu njenu decu i njihove potomke. Nikad nije kasno. Cast je sacuvati secanje na velikane. Dijana je nasa Velika Majka, kao Jevrosima, Jefimija, …
    Pamtite Srbi – opominja nas veliki Dr Rajs.
    Pamtimo i velike ljude i prijatelje koji su nam pomagali i u poslednjim stradanjima, i one naseg roda i one druge koji nisu veliki Srbi, ali su bili veliki ljudi.
    Pamtimo zbog nas i nasih potomaka.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.