НЕПОЗНАТА КЊИГА О СТРАДАЊУ СРБА У НДХ: Сведочење Жана Изара

pravda.rs

ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ДРАГОЦЕНЕ КЊИГЕ

Пред нама је књига француског новинара Жана Изара, „Југославија 1939 – 1944“, која је у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар, др Лазо М. Костић, пишући о броју Срба умучених у НДХ.

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

У децембру 1945. године, у Журналу региона Нејешател, Еди Бауер је објавио приказ ове књиге, који даје њене основне карактеристике. Бауер је писао: „Дописник француског часописа AGFI, господин Жан Изар, се обрео у Београду 15. децембра 1939. године. То је било у тренутку када су Савезници планирали да, по угледу на 1915. годину, успоставе фронт код Солуна који би, на неки начин, постао други Солунски фронт. Парадоксална еволуција догађаја је приморала господина Изара да остане на југословенском тлу до 6. јуна 1942. године. Упућен до детаља у замршену југословенску политичку и остале мање познате ситуације, Жан Изар је важан и поуздан  сведок на којег се можемо позвати увек када тражимо објашњења за комплексну предратну и ратну ситуацију у тој земљи. Такође, овај дописник је нарочито значајан за тумачење периода након француског пораза од стране Немаца и чињеница око разлаза два југословенска покрета отпора, четника генерала Драже Михаиловића и партизана маршала Тита. Господин Жан Изар у својој књизи детаљно описује и истиче да је војни пуч, који се догодио 27. марта 1941. године, дело српских официра као реакција на потписивање Тројног пакта од стране принца-регента Павла. Он такође у књизи сведочи о томе да су Хрвати отворено саботирали одбрану земље од освајача и да су се ставили под команду несрећног поглавника Анте Павелића, учествујући у грозном покољу над Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији  и Славонији. У том масакру је, у периоду од маја 1941. до октобра 1943. године, поклано око пет стотина хиљада мушкараца, жена и деце. Међутим, ни такви злочини нису били препрека да Србија, под Титовом челичном руком, буде поново раскомадана на крају рата.“

У овом приказу, нећемо се освртати на целину Изарове књиге, него ћемо се само осврнути на његово сведочење о злочинима усташа над српским народом. Исера су ратне околности довеле у ситуацију да се, после априлског слома, нађе у италијанској окупационој зони, у Сплиту, где је остао до 1942, и бележио шта се дешава са Србима у НДХ. У тренуцима кад многи у нас покушавају да Хрвате „растерете“ огромности усташког злочина, ово сведочење стиже у прави час.

ДУБРОВНИК И ПРИМОРЈЕ

Повлачећи се са страним дипломатама ка јадранској обали, Изар се 11. априла нашао на територији Дубровника:“Дубровник је велики далматински град славне прошлости у коме усташки екстремисти не престављају више од десет процената становништва. Сада је спреман на предају. То је психоза фатализма и напуштености, инерција изазвана понашањем армије. Људи су безнадежни и не усуђују се да покажу храброст и пруже отпор. Они су се препуштали свему и свачему само да би спасили своју кожу. У само вече, војна команда места је одлучила да прихвати већ свршену ствар. Сутра ујутру ће бити извршена неминовна примопредаја власти у руке усташким руководиоцима, тим квалификованим представницима независне Хрватске, и биће им предат град на управу.“

Хрватски моранрички официри су, уочава Изар, у априлском рату саботирали повлачење српских официра који су хтели да избегну заробљавање. Изар сведочи да су Хрвати „успели да одложе покретање бродова усидрених у луци и онемогућили бекство својим дојучерашњим друговима који су остали изложени ризику да их непријатељ зароби. Таквом издајничком понашању хрватских морнаричких официра не можемо сада да измеримо домет и последице по судбину југословенске армије. Оно што је извесно то је да ће понашање хрватских морнаричких официра остати као пример подлости и оставити дубок траг у срцима војника и официра Срба.“

Али, после рата су нам, уместо памћења хрватске издаје, понудили братство и јединство:“Нико нема што Србин имаде: Србин има за брата Хрвата“, певали су Титови измећари међу нама.

СРБИ И АПРИЛСКИ СЛОМ

Док траје априлски рат, Изар јасно види херојску улогу Срба: „Кад се све оконча, да се тад присетимо да ниједан Србин, упркос свему, није прихватио пораз. Напротив, стоички је прихватио своју нову судбину, чувајући у себи идеју о побуни у инат онима чији су немар и несавесност дали допринос његовом паду.“

Судбина Југославије је јасна већ 25. априла, када Изар бележи:“Окупирана од стране Немаца, Италијана, Мађара, Бугара и Албанаца, спутана унутрашњим проблемима, за које никад није нађено право решење, јучерашња Југославија је данас  постала предмет бројних апетита и различитих интереса који се међусобно сукобљавају. Тако је она била изложена бруталном и доминантном нацистичком духу, анексионистичким амбицијама Италијана и незајажљивим хрватским захтевима. У ваздуху се осећало како се свему томе супроставља дух отпора читавог једног народа, жедног опстанка и слободе, народа српског.“

Само Срби су остали да се боре.

ХРВАТИ И НЕМЦИ

Хрвати се понашају слугерањски према Немцима. Изар 30. априла бележи:“Оно што је Италијане  доводило до врхунца беса то је хрватско клањање немачким официрима и војницима у свакој прилици, у пролазу. Такође, моторизоване немачке трупе су засипане гомилама цвећа уз повике: ,,Живела Немачка, наша ослободитељка!““

Италијани Изар пребацују ка Сплиту, и успут се нађу у колони немачких тенкова. Изар бележи реакцију италијанског критичара хрватске сервилности с којим је био у ауту:“Након наглог кочења и бесног геста према аутомобилу који нас је пратио, на крају му се указа прилика и да проговори. Улазећи у насеље, колона успори вожњу. Људи који су стајали испред својих кућа изашли су да виде ове челичне грдосије како пролазе поред њих. Наједном (као по наређењу) већина хрватских сељака подиже руку и поздрави хитлеровским поздравом. Исто тако неки од њих почеше да кличу у славу Немачке.

Наш Италијан овога пута није издржао. Окрете се према њима и подвикну:“Само ви њих тако поздрављајте, па ћете видети колико ће вас то коштати.“

Узвикујући, он им припрети и песницом. Након тога се окрете ка нама, па упита:“Шта хоће ове хрватске џукеле? Ми смо их ослободили и ми им дајемо краља, а њима је сада потребна и немачка заштита? Да ли стварно осећају подршку и заштиту ових моторизованих Хуна?“

Потом, као да се мало прибрао, настави:“Немци су јаки, непобедиви и њихова дисциплина је изузетна. Међутим, њихов мир биће тежак исто толико као и ови њихови тенкови који нас окружују.“

Касније Изар примећује:“Добро је да се зна да су у тој борби без милости, која се водила између Срба и Хрвата, италијански војници поступали као честити људи. Каква супротност између њих и немачких војника који се нису дуго премишљали да на добро познат и себи својствен начин регулишу сукобе! Када би случајно били умешани у обрачун Срба и Хрвата и ако би њиховим немилосрдним борбама немачке трупе биле ометане у својим покретима, онда би сви Срби, свештеници и остали, криви или невини, неизоставно били стављани пред цев.“

По Изару, и Италијани и Немци су били окупатори, али је постојала разлика између њих: Италијани су били човечнији.

РАНИ ПОКОЉИ СРБА

Још док је пролазио кроз Метковић на путу ка Сплиту, Изар бележи:“На сву срећу овде малобројан, српски народ је једним делом масакриран и  већ неколико дана река Неретва, која протиче кроз овај град, носи лешеве   тих сиротих људи. За њих је та река истовремено и гробница. Продавнице које су раније припадале Србима су затворене. Најежио сам се од помисли  да се на територији Независне Хрватске налази више од милион и по Срба и да су остали на милост и немилост усташком бесу. Како ће се одбранити тај српски народ ако се не организује и не покрене побуну?“

Већ 5. јуна Изар бележи:“Трагедија, која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији је била   ужасна. Наступили су покољи у низу и потпуно истребљење насеља са српским живљем. Ти градови су данас рушевине и заједничке гробнице на хиљаде унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући описе злочина, имали смо утисак да све те области пливају у крви. Људски разум одбија да поверује у муке преживелих, иако су очигледне. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској чак и кинеска тортура изгледају као дечија игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен и незаштићен народ који није стигао да нађе начин како да умакне својим џелатима.“

Запамтимо Изаров израз: неурачунљива бестијалност!

СЛУЧАЈ ДОКТОРА ЛУКАЧА

Изар у Сплиту непрестано слуша приче о усташким злочинима. И бележи, бележи:“На крају, и лекар из Мостара, најбољи хирург у том месту, докопао  се Сплита и испричао ми личну авантуру.( Реч је о хирургу Феодору Лукачу, оцу познатог новинара, прим. прев.)

„Ја сам осуђен на смрт са још пет виђених Срба у Мостару. Наш једини злочин била је наша националност и наша религија. Ухапшени смо око шест сати увече и након страшних мучења у свитање смо одведени  на обалу реке. Потпуно голи, постројени смо леђима окренути према реци. Стрељачки строј је био испред нас и свако од нас је био на нишану. Испаљени метак је само рањавао, а онда су људи падали у реку. Док је рањеник покушавао да се избори са водом, одозго, са обале, џелати су се сатански церекали његовој неуспешној борби за живот. На крају би матица однела његово тело. Кад сам схватио да сам следећи, нисам чекао да пуцају у мене, већ сам се бацио у реку и заронио. Био сам шампион у пливању, тако да сам издржао под водом довољно дуго да им умакнем. Изашао сам из реке мало низводно. Касније сам имао среће да ме пронађе један сељак и сакрије. Преко њега сам ступио у везу са италијанским официрима којима сам објаснио свој случај. Успео сам да дођем овде преобучен у одело италијанског војника. Ипак, три четвртине мостарских Срба је побијено на зверски начин. Право је чудо да сам овде, ви управо разговарате са једним васкрслим човеком.““

Изар уочава:“То је била истина. Он се изражавао тако тихо као да долази са неког другог света. Био је то човек кога су суграђани ценили и стручњак који је спасао животе многим Хрватима, а можда и усташама. Могли бисмо исписати читаве томове о таквим злочинима са тачним именима и презименима.  Што се мене тиче, немам више снаге да и даље слушам ове грозне исповести и беспомоћне крике који нас преплављају са сваке стране.“

Један искусни новинар и, по свему судећи, обавештајац, човек челичних нерава, повремено више није могао да слуша приче о ужасима из уста страдалих Срба, гоњених и убијаних само зато што су Срби.

СВЕДОЧЕЊЕ ИЗ 1942. ГОДИНЕ

Злочини нису престајали. Изар, и даље у Сплиту, тачно зна шта се дешава на територији НДХ, па у мају 1942. године бележи у дневнику:“Нови талас свирепости је запљуснуо  Хрватску. Српске избеглице су стигле до Сплита, па нам говоре о језивим догађајима. Требало би ставити на страну  изоловане случајеве попут српског доктора Душана Митровића који  је већ двадест пет година ординирао у градићу Ливно, у којем је лечио велики број Хрвата. Он је убијен, а претходно је био приморан да посматра ликвидирање своје породице – супруге и два детета. Усташе су у свом екстремистичком лудилу поубијале на хиљаде Срба на острву Раб, прозваном Острво смрти. Седам хиљада Срба је побијено за само неколико дана.

Градоначелник Вараждина, ноторни усташа,  излепио је плакате по градским зидовима:,,Будимо поносни! Оборили смо све рекорде у уништењу српства. У нашем граду више не постоји ни један жив Србин.“

Изар пише:“Иако добро познајемо словенски темперамент, тешко је објаснити чињеницу да су се и бројни католички свештеници уплели  у такве покоље и тако својим фанатизмом отпали од Христовог учења. Шта рећи о католичким свештеницима у Ливну који су охрабривали и подстицали усташе на покоље Срба? О фра Леу Петровићу, гвардијану мостарског самостана, који је и сам организовао усташке групе? Или о католичком свештенику у Глини, који је охрабривао Павелићеве следбенике да убијају Србе у православној цркви која се налазила у истом градићу? Верска борба није од јуче и историчари су често били у недоумици кад је требало да опишу историјске догађаје, а да притом не компромитују понашање своје цркве. Ипак, да ли и данас, у двадесетом веку, правдање злочина од стране Божјих представника може бити схваћено у „контексту историјских околности“?“

Изар је, стичући искуства са терена, у својој књизи поставио и питање одговорности Ватикана.

УСТАШЕ И ВАТИКАН

Французу је било јасно ко су усташе:“Усташе су професионални бандити и мучитељи. Они се нарочито увежбавани и припремани за убиства од стране свог шефа Анте Павелића. Он је од освете направио најкрвавији политички идеал. Убице су биране међу осуђеним криминалцима, психопатама и усијаним главама. Ти људи су месецима тренирани у нарочитим логорима у Италији. Тамо им је била школа за бруталности и освету. Они су пристигли у Хрватску заједно са својим шефом и пуштени су широм земље, као нахушкане звери одвезане с ланца, увежбане да свој крвави терор спроведу над Србима.“

Изар зна да саме усташе не би могле да почине своја злодела без дубинске подршке римокатоличких структура:“Међутим, да би усташе могле да остваре једну такаву пошаст, било је потребно да се нађе плодно тле. Авај, то им је омогућило огорчење хрватског живља заслепљеног, одавно, претњама екскомуникацијом из своје верске заједнице, као и захваљујући  фанатизованом сеоском католичком клеру, који је био устремљен против Православне Цркве. Ниже свештенство није само толерисало све покоље већ је често и само било учесник у њима. Млади свештеници су узели пушке у руке.“

Изар каже:“Изгледа да је  усташке саучеснике, младе католичке свештенике, Ватикан само прекорио, али их није изопштио. Како чудан фанатизам! Та непрекидна борба коју Католичка црква и православни воде у Југославији, није од јуче. Та је борба  створила мржњу усташа“.

Ватикану је, сматра Изар, НДХ као земља борбеног римокатолицизма била од користи:“Помислили су да је сад моменат  да се уклоне православни свештеници чија је ревност сачувала нетакнуту масу  православних верника. Та маса је бројала више од милион и по душа. Ако је Анти Павелићу била потребна помоћ младих фанатизованих свештеника да би реализовао свој програм истребљења, зашто Католичка црква није брзо реаговала и јавно подигла свој глас протеста против масовних злочина? Како један верник може прихватити да религиозна мистика, чак и кад је екстремна, примитивна и фанатична, пристаје да се удружи са злочинцима и убицама?“

Заиста – како? Одговора на то питање и даље нема.

КОРЕНИ КРВОПРОЛИЋА  И СНАГА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Разматрајући темеље усташке мржње према Србима, Изар их опет види у Ватикану који је стално жалио због пропасти Аустро-Угарске:“Управо је Франц Фердинанд, пријатељ Хрвата, желео да створи трећу државу царства ( у којој би се окупили словенски народи под влашћу Хабзбурга) са Загребом као престоницом. Границе те треће државе, у саставу аустроугарске империје, тачно су планиране онако како су омеђене границе данашње Независне Хрватске, коју су створили нацисти и поглавник. Такав развој догађаја објашњава страшну нетрпељивост и мржњу Католичке цркве према српском народу који је спречио реализацију овог пројекта.“ По Изару, „Ватикан својим непримереним ћутањем ствара осећање да се слаже са вековним сном хрватског римокатолицизма да помери границе свог утицаја према Истоку.“

Ипак, француски сведок зна да истребљење и покатоличавање неће сломити српски народ:“Пре свега, Срби, који су под незамисливим притиском прешли у католицизам,  још увек мисле да њихова истинска вера није угрожена присилним покрштавањем. Сматра се да ће се ови Срби вратити у своју веру кад им крај рата донесе оно што жељно ишчекују. Тада римокатолицизам више неће моћи да рачуна на  своје импровизоване вернике и зид православља биће изнова подигнут. Међутим, тај нови зид православља ће овог пута бити још већи и чвршћи.“

Српска Црква је темељ српске несаломивости:“У току ове садашње драме, Православна Црква је похитала да помогне свом народу – и да га заштити и да, ако треба, са њим и умре. Срби су снажно привржени својој Цркви, сматрају је националном, зато што се  саживела са патњом народа и његовом надом и зато што никакво страно уплитање нема утицаја на њену мисију. Католицизам никад неће моћи да нешто учини против једне овакве ове моралне снаге.“    Запамтимо Изарове речи: Српска Црква је била највећа морална снага Срба у Другом светском рату!

БУДУЋНОСТ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Када је 1943. године стигао у Женеву, Изар је наставио да размишља о српско – хрватским односима, тврдећи да је „хрватско антисрпство било основни разлог за распад Југославије“. Због тога је Изар сматрао Хрвати треба да сносе последице, али само „у мери у којој треба исправити  недело и створити будућу коегзистенцију ослобођену злопамћења и скривених намера“.

Наравно, Хрватима у рату не пада на памет да се кају за било шта. Изар пише:“У међувремену, Хрвати захтевају да се у обновљеној Југославији поштују садашње хрватске границе, успостављене 1939. године, споразумом Цветковић-Мачек, или чак Титовим новим федерализмом. Како Срби на то могу пристати кад им таквим концептом неће бити загарантована сигурност коју траже? Срби ће остати да живе на територији Хрватске као таоци неког новог српско-хрватског разрачунавања  и будућих сукоба.“

Разлог српског непристајања на хрватске претензије је сасвим појмљив:“Срби се неће сложити  да се све сведе на статистику живих, него ће настојавати и на статистици мртвих. Управо у областима  које они траже за себе догодили су се серијски покољи и злочини против њихових сународника. Због тога данас чујемо Србе како истичу: ,,Границе српских области у Југославији обележене су гробовима и крстачама наших жртава у Босни и у Срему.““

Хрвати, сматра Изар, имају, поред НДХ, и резервно решење – Тита и Ивана Рибара:“Хрвате, прикривено али постојано, подржава Титова и Рибарова доктрина  да будућа Југославија треба да постане федерална и да се посебно рачуна на мањине. Те мањине се налазе у земљи и то су Бугари, Мађари, Албанци, а њима би се  могли придодати и Немци и Италијани. Сви ови народи би могли бити употребљени у напорима и плановима за стварање антисрпске коалиције што је, уствари, реалан циљ и намера тог новог Титовог федерализма.

Нормално је да Срби који су страдали од муслиманског издајства и отворене сарадње између Немаца и Мађара у масакрима и покољу Срба, покажу већу дозу непопустљивости у погледу мањина него што би то Хрвати показали. Хрвати сад контраударом подстичу мањине да захтевају заштиту и права уз помоћ политичке формуле која ограничава српски утицај.“

Изар је предвидео формулу којом се владало у антисрпској Југославији: Хрвати су, потпомогнути авнојевским федерализмом, а удружени са србофобним мањинама, чинили све да српски народ трајно држе у подређеном положају. А Тито је, баш онако како је француски новинар записао, водио кроатофилну политику под видом социјалистичког федерализма.

Књига Жана Исера, до сада непозната нашем читаоцу, почиње свој живот на језику оног народа коме се, као храбром и несаломивом у антинацистичкој борби, Изар свим срцем дивио, позивајући Савезнике да на Србе никада не забораве градећи будућност нове, демократске Европе. Наравно, Савезници га нису послушали. То, међутим, није разлог да га ми, овде и сада, не читамо и не учимо се историјској истини баш из његовог дела.

Господину Стефану Каргановићу, преко кога смо дошли до ове ретке и драгоцене књиге, хвала на труду уложеном да је у антикваријатима пронађе.

Часном Србину, Раденку Ћурчићу, човеку који свој боравак на земљи доживљава не само као дужност према својој породици, него и према своме роду, и који је ову књигу превео ( уз драгоцену лекторско – коректорску сарадњу Иване Пајић ): МНОГАЈА ЉЕТА!

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

НЕЋЕМО СЕ ОДРЕЋИ ИСТИНЕ: ПОСЛЕ ЧИТАЊА КЊИГА ЖАНА ИЗАРА

ИЗАР ЈЕ БИО У ПРАВУ

Књига Жана Изара је прочитана. Написана док рат још није био готов, крајем 1944, она јасно сведочи колики је, до тада, био број српских жртава, и шта су усташе чиниле са српским народом.
Изарове увиде потврђују и сва друга сведочанства о усташком клању Срба.

Изар је био сасвим у праву.

Али, зашто нисмо могли да знамо истину о томе?

Између осталог, због УДБЕ.

УДБАШКА ИСТОРИОГРАФИЈА

Аутор књиге „ОЗНА – мач револуције“, Коста Николић, једном је рекао:“Одељење за заштиту народа – Озна, прва је тајна комунистичка полиција чија амбиција никад није била да служи друштву већ да њиме господари. Из ње су настале све остале тајне структуре на територији Југославије. Озна је формирана само с једном задатком, да контролише власт у држави и зато се увек фиксирала изнад система. Никада није нестала, само се више пута трансформисала, савршено се прилагођавајући политичким околностима. Ознино братство није идеолошко, већ интересно. Свеједно им је да ли влада идеологија комунизма, национализма или европских интеграција“.(1)

И сасвим је у праву.

Удбаши се никад нису бавили само политиком и економијом. Њих је занимало све, а нарочито култура. И историографија, као део културе. Требало је писати „праву верзију“ догађаја, ону која им омогућује да заувек владају.

ЛАЖНА ИСТОРИЈА ЗА СРПСКО РОБЉЕ

Повремено међу нас упадну чудне историјске приче, које би требало да нас увере како је историја Срба прича о некаквим робовима, неспособнима да дејствују у стварности, погнутима и повијенима без икакве могућности да се усправе. Срби, тобож, увек трпе окрутне владаре и ништа не раде да би са себе скинули окове.

Као што нисмо трпели турско ропство, него смо се сваки час дизали на устанке, па је, како рече Владика Николај, „Срб милет“ био најомрзнутији у Турској, тако нисмо трпели никакав ауторитаризам власти у ослобођеној Србији.

Тек је Броз потомке Обилића повио до црне земље. Да се згрбе и да да пузе заувек – то му је био циљ. И зато су удбаши у народ убацивали причу да су Срби робови који трпе тиране.

Увек сам се питао – ко смишља квазиисторијске митове, ко их пласира, ко нам намеће своју верзију догађаја.

Сада сам сигуран: где год видите крупну лаж, знајте да се УДБА поигравала, са неким дезинформационим циљем, српском историјом.

Није случајно што су многи пензионисани удбаши ( а имали су, ако се сећате, бенефицирани радни стаж, и много слободног времена у пензији ) каријеру окончали као историчари – аматери.

СЛУЧАЈ УДБАША – ИСТОРИЧАРА

Авај, удбаши су држали под кључем наше архиве, спречавали да се сазна пуна и права истина, пре свега о српским жртвама Другог светског рата. Они нису дозвољавали да се сазна шта се збивало заиста, а све у име „братства и јединства“ и Броза у чијој су се сенци крили, као стоноге и ухолаже под каменом.

Ни до данас нисмо сазнали пуну истину о Јасеновцу – између осталог, зато што су Брозови удбаши ту истину прећуткивали онда када ју је требало, на сав глас, објавити.

Недавно се, у издању Архива Војводине, Архива Републике Српске и Епархије бачке, појавила насушна књига „Усташка зверства / Зборник докумената 1941-1942“, коју је приредио наш угледни историчар Милан Кољанин. Она је настала на основу архивске грађе коју је, до смрти, код себе чувао  удбаш Славко Одић.

Ево шта Кољанин каже о удбашком историчару – аматеру:“Славко Одић је неко време био спољни сарадник Института за савремену историју у Београду, у којем је аутор ових редова провео свој радни век. Институт је 2005. године, објавио књигу Зашто Јасеновац није ослобођен чији коаутори су били Славко Одић и Славко Комарица.”(2)

Удбаш је,  као да је то његова бабовина, чувао драгоцене архивске документе, уместо да су се њима бавили историчари који је требало да прецизно утврде број жртава усташког терора.

Мада то и није оно најгоре: ипак их је Одић оставио архивама Србије. Могао је, да је хтео, и да их уништи, као што је ко зна колико докумената  уништено.

СВЕДОЧЕЊЕ НИКОЛЕ МИЛОВАНЧЕВА

Наш познати правник и историчар, Никола Милованчев, тим поводом бележи:“Јуна 2020. године је др Марија Елизабета Милетић, млађа сестра В. Бродар, потписала изјаву у вези с научним радом комисије у Јасеновцу 1964. Доносим део тог текста у преводу са словеначког:„Сестра је добила задатак на свом радном месту, али су детаљи и захтеви поруџбине и поручиоца остали углавном у тајности, пошто су истраживање затражили највиши органи Југославије и да о томе није пожељно говорити. Стога моја сестра до своје смрти никада није дала никакву јавну изјаву и увек је одбијала да разговара са новинарима, иако није било непосредних претњи или забрана. У вези с овим је осећала одређену нелагоду, можда чак и страх.

Сестра је целог свог живота била оптерећена Јасеновцем, не само због стравичних налаза или тежине самих радова на ископавању, већ првенствено због недостатка било каквог званичног деловања у вези са овим масовним покољима. Не само да жртве нису пребројане, нити је процењен број жртава у обележеним гробницама, него ни све гробнице нису биле означене као такве. Већ тада – 1964. године – све је указивало на намеру највиших власти Југославије да се ратни злочини прикрију и забораве, те да се недужним жртвама ускрате достојна сахрана и спомен. Моју сестру је посебно болела чињеница да је међу жртвама било много жена и деце. У теренским истраживањима 1964. године је установила да много људи уопште није ни доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањено у масовним гробницама у околини Јасеновца.

Када су 80-их и 90-их година прошлог века почеле да се појављују процене које су број убијених у логору Јасеновац и у његовој околини смањивале на 40.000 до 80.000 лица, моја сестра, др Вида Бродар, ове је оцене прихватила са огорчењем. Она их је доживљавала као намерно смањивање и прикривање стварних размера злочина, јер је сматрала да је стварни број жртава многоструко већи.“(3)
Зато је данас могуће манипулисати бројем жртава – све се, зато што је удбашка екипа крила архивску истину ( рецимо, још не показују Степинчеве дневнике, иако их имају ) свело на „мож` да бидне, а не мора да значи“.

ЗАБОРАВ ЖРТАВА

Правни историчар Зоран Чворовић пише:“Скоро осам деценија после почетка Другог светског рата, у коме су државе чланице Троjног пакта а посебно њихови домаћи jугословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили толико наши сународника, из историjске свести потомака убиjених наjвећим делом jе избрисан и оваj рат и његове жртве. У уџбеницима историjе реформисаног српског образовања своjе место ниjе нашао ни jедан од наjмонструозниjих покоља Срба коjи jе краjем jула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. У цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмиjа Берберовић описао jе детаље овог злочина: „У цркви jе могло стати 1.000 људи. Ту jе командир одређивао 15 људи коjи има да изврше клање. (…) Убиjање jе вршено на таj начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор…“ Оваква историjска амнезиjа постаjе схватљивиjа ако се посматра из перспективе новопроjектоване ревидиране историjске свести „Уjедињене Европе“ о Другом светском рату, коjа у евроуниjатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграциjе у нови светски поредак мораjу да имаjу историjско разумевање за интеграциjу Блакана у нови поредак jугоисточне Европе из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даjе српска политичка стварност последње децениjе 20. века.“(4)

И то се не сме губити из вида. Ало не желимо да ослепимо.

ЖРТВЕ У НДХ

Чворовић наставља:“Главни разлог за побуну у западним српским краjевима 1941. године, како с правом примећуjе Милорад Екмечић, jесте „покушаj католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своjе цивилизациjе“. Зато су, додаjе он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положаjу према дедовима из 1882″. Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализуjе се погром над православним Србима, коjи се одвиjа под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа. Бестиjање усташа почело jе већ у априлу 1941. године. Тако jе 17. априла у Старом Петровом Селу убиjено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убиjено 184 Срба код Бjеловара, а око 180 бачено jе у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручjу Лике, Баниjе, Кордуна и Далмациjе убиjене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагуjе спонтаним егзистенциjалним отпором, коjи на Баниjи отпочиње 24. jула, на Кордуну 26. jула, док у Лици и северноj Далмациjи спорадичне борбе са усташама почињу jош у маjу 1941. године. Стравични злочини захватили су у маjу и jуну Херцеговину и Бањалучку краjину. Тако jе, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побиjено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима jе од 950 становника убиjено 830, у Босанскоj Дубици jе убиjено 17.591, у Босанскоj Градишци 11.163, у Босанскоj Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до jуна 1941. године на подручjу НДХ убиjено jе око 120.000 Срба. Само до јуна!
После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, наjпре 3. jуна у Херцеговини, а потом 27. jула у Бањалучкоj краjини и на Тромеђи. Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – воjним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако jе 10. августа 1941. фратар Срећко Перић у Ливну покренуо jеднодневну ликвидациjу 5.600 Срба, речима: „Убиjте све Србе. Прво убите моjу сестру коjа jе удата за Србина. Када завршите своj посао, jа ћу вас исповjедити и ослободити гриjеха“. На подручjу НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало jе укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убиjена, док су два епископа умрла у Србиjи од последица усташког мучења.“    (4)
Мало ли је?

ТИТО И УСТАШЕ

Чворовић додаје:“Братоубилачки рат између четника и партизана, коjи jе покренуо Јосип Броз, имао jе за циљ да физички десеткуjе српски народ и потпуно уништи његову националну елиту и тиме дугорочно онемогући стварање српске националне државе. Истовремено, пред краj рата, уз британску и ватиканску подршку, Броз обезбеђуjе амнестиjу верним Хитлеровим савезницима Хрватима, омогућуjући да се у оквирима федералне Југославиjе сачува у НДХ зачета клица хрватске државности. Своj прелазак из нацистичког табора у табор победника Хрвати су спроводили кроз насилну пропагадну jугославизациjу партизанског покрета, у коме jе броj Срба, чак и 1944. износио од 75-80 одсто. Краjем рата усташко-домобрански хрватски пребег у партизански покрет послужио jе, речjу Веселина Ђуретића, као „последњи чин франковачког луцифера“ да се обрачуна са српским националним трупама генерала Михаиловића, али и са национално свесним Србима у Брозовоj воjсци. Како jе краjем рата изгледало у Брозовоj верзиjи ругање српскоj, али и рускоj антифашистичкоj борби, показало jе именовање потпуковника Марка Месића – усташког часника коjи се под немачком командом борио под Стаљинградом – за „хероја“ ослобођеног Чачка, у коме ће бити побиjене стотине наjугледниjих Срба.  Док су броjни српски национални интелектуалци, неки од наjчувениjих професора Београдског универзитета, били побиjени или утамничени од „ослободилаца“, наjвећи део хрватске интелектуалне елите усташки ангажман безболно мења за Брозов. О сачуваном континуитету хрватске елите наjбоље сведоче иста имена уредника и сарадника коjа се поjављуjу у Хрватскоj енциклопедиjи штампаноj у НДХ и у послератноj Енциклопедиjи лексикографског завода .“(5)
Лаж је ушла у енциклопедије.

НАСИЛНО БРИСАЊЕ ПАМЋЕЊА

Шта се десило? Чворовић је јасан:“Током 45 година траjања социjалистичке Југославиjе, Срби су, зарад лажног „братства и jединства“ са доjучерашњим домаћим џелатима пристаjали да своjе антифашистичке жртве убиjене само зато што су били Срби преименуjу у Југословене. Тако су и жртве и убице у званичноj jугословенскоj историjи изгубиле своj национални идентитет. Потомци убиjених Срба, чиjа се историjска свест формирала на оваквоj „безименоj“ историjи, били су затечени и историjски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица – Хитлерових савезника – почели да руше „социjалистичку заjедницу братских народа“. Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљуjући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историjске свести потекли су народни прваци коjима се данас суди у Хагу. Ново жртвовање српске историjске свести о Другом светском рату, зарад „братства и jединства“ са старим европским крсташима створило би генерациjе Срба са потпуном историjском амнезиjом. Истовремено, заборављаjући jасеновачку истину, Срби лако могу да поверуjу у сребреничку лаж. У оквирима европског jедноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постоjали услови да епска традициjа, као у време раниjих окупациjа, сачува неидеологизовану српску историjску свест. У таквом стању неки нови антивизантиjски крсташки поход могао би да буде и историjски краj српског народа. Зато jе борба за истину о Другом светском рату jемство историjског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроуниjатских заблуда.“(4)

Да ли је то отрежњење могуће?

ШТА СУ ЗНАЛИ НЕМЦИ?

Морамо устати против сваког прекрајања броја жртава нашег народа на територији НДХ, а нарочито ревидирања истине о деловању монструозног логора смрти Јасеновац. Читава НДХ је била један Јасеновац, огромна фабрика смрти и уништења, и хрватски протектори, Немци, су то добро знали.

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, СС-групенфирер, др Харалд Турнер, извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима…“(6)

У једном извештају за СС-рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења…“(6)

Феликс Бенцлер јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати…“(6)

Главнокомандујући за југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“(6)

При крају рата, 16. марта 1944. године, пише СС генерал-мајор Ернст Фик Хајнриху Химлеру: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (…) они себе називају „хрватска СС“.(6)

Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око милион православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“(6)

Тако Немци. Они су знали, зар не?

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

СВЕДОЧЕЊЕ УСТАШКОГ ЖУПНИКА

Жупник у Јасеновцу за време Другог светског рата, у чину усташког сатника, био је Јосип Паршић, за кога Фрањо Туђман тврди да је подржавао НДХ, али је био против усташких злодела. Он је имао поверење највиших власти, јер је пред погубљење исповедио тобожње заверенике против Павелића, Лорковића и Вокића, а редовно се дружио са једним од најважнијих јасеновачких крволока, Ивицом Матковићем. Пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу рекао је, јуна 1945, између осталог и следеће:“К мени је долазио усташа Маријан Гела, који ме је често обавјештавао о догађајима у логору: тако нпр. како су убијани заточеници у логору, у почетку већином стројницом, а касније да су заточеници убијани неким тупим предметом. Мени је једном згодом у болници у Јасеновцу приповиједао усташки сатник Марин Јурчев, који је касније био објешен од усташа у логору, у присуству заточеника логораша др Шпицера и др Клајна, да је до год 1943. мјесеца коловоза у логору убијено око 500 000 људи, тј. у логору Крапје и у логору Јасеновац.“ Најважнији Паршићев исказ је следећи:“Ја сам више пута, кад би долазио у Загреб, информирао у догађајима у логору Јасеновац равнатеља писарне надбискупског стола др Борића. Знам да ми је он одговорио да су представници католичке Цркве протестирали против злочина, али да ти простести нису имали успјеха“.  Рекао је и ово:“Канцеларија Ватикана је путем Католичке акције из Загреба обраћала се на Жупни уред у Јасеновцу, да се пропитам за имена неких заточеника, већином Жидова./…/ Попис сам ја дао Католичкој акцији.“(6)

То значи да су о злочинима усташа у Јасеновцу знали и Каптол и Ватикан.  А значи и да су усташе сведочиле да су до 1943. године побиле ПОЛА МИЛИОНА ЉУДИ!

ШТА КАЖУ ЈЕВРЕЈСКЕ ЖРТВЕ?

Садо Коен-Давко бележи: „Сваку вечер су долазили у просторије и прозивали су по 25-30 људи. Одводили су их у неповрат“. „На радилиште нас је пратила усташка стража“ – сећа се Данон. – „Ишло нас је на рад око 500 заточеника, стално трчећи тамо и назад. Путем до радилишта усташе су често пуцале у колону из чиста мира, па је сваки дан понеко остајао на путу убијен. И на самом радилишту су убијали свакодневно без икаквог разлога… По завршетку рада формирала се увијек колона и тако смо се враћали у логор. Најгоре и најопасније је било онима, који су били на крају колоне), а неко је морао бити и на зачељу!). Њих су усташе највише тукле и тјерале. Обично би задњих 5-6 из колоне задржавали и убијали на путу. Никада се нисмо комплетни враћали у логор“.(7)

Јаков Атијас даје најузбудљивији опис рада на савском насипу: „Најтежи и најгори посао у Јасеновцу је ипак био „Насип“. Усташе су хтјеле, да заточеници изграде насип на лијевој обали Саве не само земљом или каменом, него и лешевима заточеника, које су усташе иначе намеравале ликвидирати. Од измрцварених изнемоглих људских костура се тражило немогуће. Ако се расквашена земља није могла превозити циварама, или преносити корпама и сандуцима, тражили су од заточеника да носе то блато лопатама. Ако се заточеник, онако слаб, спотакне или оклизне у блату са лопатом, ударали су га тако немилосрдно, да се није више ни дигао на ноге, па су га тако премлаћеног оставили у Насипу. Вјерујем, јер је то сваки могао видјети, да је на насипима било сваки дан побијено двеста до триста заточеника“.(7)

Према приликама или зависно од извршиоца злочина, примењивани су разни начини убиства. Јерухам Гаон наводи убијање маљем, ватреним оружјем, клањем, кундачењем и жељезном шипком којом су жртве пробадали кроз уста. Пред крај рата, сећа се Адолф Фридрих, „све нове, као и старе заточенике одводили су сваки дан по 5-600 и више, свезане зарђалом жицом преко, у Градину, гдје су их дању и ноћу клали, или убијали маљем, а онда још и полуживе бацали на хрпе, полијевали нафтом и палили скупа са каменим угљем у јамама по више метара у дубину ископаним и непрестано су долијевали нафту“.(7)

Шта још кажу јеврејски сведоци? Коен – Давко вели да су свако вече одводили, само из једне бараке, по 25-30 људи и убијали их, а Јаков Атијас да их је по двеста – триста убијали на наспиу, а Адолф Фридрих да су сваки дан одводили по 500 – 600 на Градину и тамо убијали.

Ако се свему томе дода исказ човека који је најдубље и најпотресније описао логор, др Николе Николића, број убијених мора бити још јаснији:„Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“(8)

Израчунајмо број убијених на основу Николићевог исказа.

ГОЛДШТАЈН И КОРБ

А сад иде ревизија. Жртве у Јасеновцу треба навести поименце, и не сме их бити више од сто хиљада, кажу ревизионости. Тако пише и Иво Голдштајн, у својој књизи „Јасеновац“, коју је код нас објавила „Академска књига“. Он се усудио да каже да је у Јасеновцу страдало педесетак хиљада Срба. И он у својој, у неким сегментима озбиљно писаној синтези, тврди да сад не би вредело ни ископавати терен логора зарад бројања преосталих посмртних остатака, јер, гле чуда, лешеви су потпуно уништени ( иако знамо да кости не могу нестати тако лако као мека ткива, и ако знамо да су очувани скелети пећинских људи, а камоли Новомученика Јасеновачких ).

Сетимо се и ревизионистичких тврдњи Немца Александра Корба, о којима говори Владимир Умељић, наводећи „урадке“ његовог ревизионистичког поступка:“1. У тадашњој хрватској држави 1941-1945. „није се догодио геноцид над Србима“/…/.2. Клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941-1945. Усташки покрет је следио првенствено секуларним циљевима, тако је на пр. и насилно покатоличавање Срба имало секуларни карактер“ а све што говори против тога је „антиклерикална, антикатоличка парадигма, која је у деведесетим годинама прошлог века без много труда преведена у српско-националистичку парадигму“/…/.3. Корб обзнањује врло брзо, да за његову студију, „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“/…/. 4. српски извори или „националистички“/…/ или „комунистички, јер састављени у стаљинистичком дуктусу“.5. Сведочења преживелих српских жртава „изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска влада из националистичких разлога изманипулисала“/…/6. Сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста/…/ и „од српског православног свештенства“.“(9

Умељић указује на квалитет Корбове анализе:“Овај крајње селективни тј. елиминаторни, једнострани и тенденциозни начин вредновања историјских збивања нема, то почиње да учи студент историје вероватно већ у првом семестру студија, никакву научно-историјску основу и компатибилан је једино и искључиво са великим делом непревидиво изполитизоване хрватске историографије и њиховим порицањем Србоцида, њиховом „Лажи о Јасеновцу“, („Балканска верзија „Лажи о Аушвицу“, „порицање Холокауста“).““(9)

Умељић указује на то да Александар Корб никад не би смео да тако пише о холокаусту:    „Погледајмо како би изгледао овај Корбов прилаз дотичној материји, да се он случајно одважио да на исти начин третира Холокауст. Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео апсолутно аналогну тврдњу, наиме:да „извори порицатеља Холокауста представљају централни фундус у односу на научно истраживање нацистичке политике; да су дотични јеврејски извори или националистички или радикални, јер састављени у ционистичком дуктусу;да сведочења преживелих јеврејских жртава изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је израелска влада из националистичких разлога изманипулисала;да сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина“?    Одговор је као ретко кад у овој научној области врло једноставан: У том случају Холокауст не био никакав геноцид, што би довело до крајње апсурдне ситуације да управо овај најмасовнији геноцид у историји човечанства, који је био и повод да се овај злочин међународно-правно санкционише, више није геноцид. О (не-)моралној и (анти-)етичкој конотацији једне овакве тврдње непотребно је говорити.“(9)

Голдштајну и Корбу придружују се и ревизионисти из редова српског народа.

Ми, ипак, више верујемо творцу јасеновачке „творнице смрти“, Максу Лубурићу, који се хвалио да су усташе у Јасеновцу за најкраће време побиле више Срба него Турци за пола миленијума своје владавине.

ЗАШТО РЕВИЗИОНИСТИ НЕ ТРАЖЕ ПОИМЕНЦЕ СВЕ ЈЕВРЕЈСКЕ ЖРТВЕ?

У августу 2013, у израелском листу „Хаарец“, појавио се текст о томе да Јевреји немају поимеце имена свих шест милиона жртава, али се тог броја не одричу:“Сам Јад Вашем има своју Базу имена, текући пројекат у коме покушава да прикупи име сваке нацистичке јеврејске жртве. Ослања се на сведочанства породица и пријатеља оних који су ишчезли, званичним архивама из тог времена и локалним комеморативним пројектима. До 2012. године, Јад Вашем је проценио да база података обухвата имена нешто преко четири милиона различитих особа (тачан број још увек није могуће дати зато што се верује да се неколико стотина хиљада људи појављује у више различитих записа)./…/ „Шест милиона“ није, и никада није ни намеравано да буде, прецизан прорачун. Али број, који је сада део јавне свести већ више од педесет година, не би континуирано био навођен да не одражава истраживачке резултате који су уследили у наредним деценијама, и потврдили ту грубу процену.“(10)

Зашто домаћи ревизионисти не траже од светске јеврејске заједнице да објави имена свих жртава холокауста?

Нека пробају, па да виде како ће се провести.

Они су кренули да ревидирају само број побијених Срба.

СРБИ СУ ИСТИНСКИ МУЧЕНИЦИ

Срби су заиста били мученици на удару усташких сатаниста, маскираних у борце за римокатоличку веру и хрватску државу. Марко С. Марковић, у тексту о логору Јасеновац према јеврејским сведочанствима, даје неке од слика које јасно потврђују о каквом сатанизму је реч:“Било је уобичајено да кољачи пију крв својих жртава. Саломон-Моника Мусафија је присуствовао сцени кад је крвник Рашид пред свима испунио своје обећање да ће се Бруни Дијамату „живе крви напити“: „Док се јадник још копрцао у ропцу, зликовац му је пио крв. Клечао му је на прсима и са гркљана му је пио крв, а ми смо то морали да гледамо“. Јаков Атијас оживљава успомену на крволока Љубу Милоша који је „забио своју каму једном Србину у прса и рекао да је ’слатка српска крв’ испијајући је са длана“. А Садо Коен-Давко се нашао на лицу места у тренутку кад су усташе стрељале њиховог колаборатера Шпилера. Јеврејина који се на крају пред њима компромитовао у „златној афери“. Шпилера није одмах оборио плотун. Пришао му је муслиман Шабан Мујица, звани „крвави Мујо“, извукао нож и преклао га преко гркљана, а подметнуо шаку под врат одакле је крв млазом текла на попио пуну шаку и облизао нож ликујући: „Алај је слатка крв, нека сам се и твоје напио“.(7)

Било је и колективних „игара“ или такмичења, да би се видело ко ће надмашити другог у обести и зверствима. Тако је Исидор Леви био присиљен да присуствује „ногометној утакмици“ усташа са одрубљеном главом Сарајлије Булата, а затим да са осталим затвореницима дефилује пред истом главом којој су ставили цигарету у уста. Садо Коен-Давко ће морати да буде очевидац усташког надметања у брзини стрељања, под командом бившег фратра Филиповића-Мајсторовића и да гледа како један за другим падају 25 Јевреја, због бекства тројице јеврејских заточеника. Егон Бергер није могао заборавити усташки конкурс за најсвирепије убијање који је опет организовао Мујица, обећавајући победнику 100 цигарета: „Награду је добио један усташа који је изградио клинац од десет центиметара. Тај дрвени клинац стављен је жртви у отворена уста, тако да је у устима стајао окомито. Жртва би ударцем кундака у подбрадак била усмрћена тиме што је клинац зашао у лубању, а код неких провирио кроз тјеме“./…/ Можда Јосип Ерлих заслужује да му се остави завршна реч: „Оно што смо ми проживели за време нашег заточења у концентрационим логорима Стара Градишка и Јасеновац никада се неће моћи тачно описати. Ово је само бледа слика свега. Таквих злочина нити је било а не вјерујемо да ће их икада више бити. Ми преживели логораши не желимо ни нашем највећем непријатељу да то доживи. Свет треба да живи у љубави и слози, али и да се подсети на оно што више не сме да дозволи да се врати. У ту сврху треба да послуже и ова сећања“.(7)

Ерлих је у праву: оно зло које се не памти ће се свакако вратити. Нема историјске свести без свести о злу, говорио је Жарко Видовић. Порицање броја српских жртава у Јасеновцу је увод у трајно брисање наше историјске свести и националне савести. А онда нас чека нови србосек.

ШТА СУ НЕМЦИ  ПИСАЛИ 1988. ГОДИНЕ

Све се знало. Знало се и зна се. Ево једног записа из дневника Николе Живковића:“Пре подне у улици Кнезебек, у „мојој“ књижари „Марга Шелер“ купио: Vladimir Dedijer, Jasenovac – das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan; 1988; Freiburg, 273 стр. Немачко издање  је тако објављено само годину дана после српског, а оригинални наслов гласи: „Ватикан и Јасеновац“, „Рад“, Београд 1987. Немачки издавач даје кратак преглед ауторове биографије, а о самом књизи каже: „In diesem Buch legt er umfassend und erstmalig für Europa Dokumentationsmaterial über das bis dahin unbekannteste Massenverbrechen während des Zweiten Weltkriegs vor: die Ausrottung von 800.000 orthodoxen Serben…Unglaublich, aber bewiesen. Ein Tabuthema, über das zu schreiben sich bisher erst Karlheinz Deschner traute. Ist schon diese geschichtliche Tatsache in unseren Breiten wenig bekannt, so entzieht sich ein anderer Fakt völlig der Kenntnis: die maßgebliche Beteiligung des Vatikans an diesen Massakern.“ Издавач овде са поносом истиче, да је у овом делу „по први пут у Европи сакупљен материјал, који говори о истребљењу 800 000 православних Срба. О овој табу теми до сада је имао храбрости да пише само Карлхајнц Дешнер. Мало је позната чињеница, да је хрватски геноцид над Србима био подржан од стране Ватикана.“

Тако су писали Немци: осамсто хиљада жртава!

Данас се, преко Александра Корба и њему сличних Немаца, све то  брише. На делу је нова агенда. Срби не смеју бити жртве.

ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ ЗБИРНО ИМЕ

У разговору са покојном др Надеждом Винавер, потписник ових редова је уочио кључну идеју за разматрање свега што је битно у вези са Јасеновцем – Јасеновац је,у ствари, збирно име за све што су Срби преживели у НДХ:“У Хрватској је било много логора и стратишта, али је Јасеновац постао опште име за сва места где су убијани Срби на територији НДХ. У себе је упио прве „сабирне“ логоре: Госпић, море око острва Пага, беспућа Велебита и друге дубоке јаме, воде више река а нарочито Дрине, Саве, Дунава, сеоске бунаре, запаљене цркве пуне српског народа, безимене утрине… На великој територији коју су усташе прогласиле својом независном државом, масовна убиства Срба почела су одмах по њеном оснивању, 10. априла 1941. Потпуно синхронизовани,  на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убијања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да је свима одувек морало бити јасно да је учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниједан крај НДХ није прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу свој наук. Њихов радни учинак је био високопродуктиван, ниједан метод није заказао, ниједна справа за мучење и убијање није подбацила, ниједна жеља убица није остала неиспуњена. То је реалност коју нико не може оспорити.“(8)

Та чињеница о Јасеновцу указује да масовност усташих злочина није могла бити последица деловања само једног камиона усташа, о коме је говорио Мирослав Крлежа. Иза злочина су стале велике масе становника НДХ које су у својим комшијама Србима виделе опасност што ју је треба уништити на сваки могући начин. У неком забитом херцеговачком селу нико није ни чуо за Павелића, ни за усташе, али им они нису ни били нарочито потребни да би кренули да кољу православне комшије. Довољно је што је село имало жупника, чија се проповед састојала из поучавања пастве да мрзе „Влахе“ и „`ркаће“.

И то је данас проблематично: Хрвате, каже НАТО империја, нико не сме да подсећа на мрачну прфошлост. Они су ЕУ будућност.

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

ОТРЕСТИ СЕ ЈАСЕНОВЦА

И Хрватима је, наравно, јасно да се морају отрести Јасеновца као инцидента, да би и даље, без гриже савести, могли бити ватиканско „предзиђе кршћанства“. Или предзиђе НАТО пакта. Или шта већ треба да буду. У интервјуу Анте Павелића шпанском фашистичком листу Arriba од 26. маја 1943. Јасно се види да је усташтво само прича о „предзиђу“. Јер, како рече поглавник, „балкански дух имао експанзивну моћ која je успјела да продре до граница Беча. Аустро-Угарска je имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје није више представљао никакву опасност. Дужност je Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе.“(11)

Хрватски велеум др Јосип Корски, у својој књизи „Из идеала у стварност“( објављеној 2005. године ) јасно ставља до знања зашто се Хрвати не могу покајати за Јасеновац: ако би то учинили, порекли би сву своју „државотворну“ политику која је увек била у служби „западних вреднота“. Корски истиче:“Уочавање различитих догађаја из наше недавне прошлости спада у нужне задатке јавнога живота. Међутим, Јасеновац је опасан за Хрватску јер је око њега створена политичка легенда која је за вријеме Другога свјетског рата послужила за рушење Независне Државе Хрватске, а након комунистичке побједе за брутално уништавање политички активних дијелова хрватскога народа и за оправдавање насилног укључивања Хрватске у Југославију.“(12, 344-345)

Тако Хрвати. Знају шта хоће и докле могу.

А ми, Срби, треба да пристанемо на октроисане бројке својих мученика, да би нас уклопили у Нови поредак.

Није него!

СЕНКА ДЕБЕЛОГ МРТВАЦА ГРОЗА

Да додамо и ово: у позадини домаће ревизионистичке другосрбијанштине, која, захваљујући некима у мантији и некима без мантије, улази у главни ток државних планова меморијализације србоцида, али и у главне медије, стоји, поред „страног фактора“, и „Дебели Мртвац Гроз“, како је владика будимски Данило звао Јосипа Броза.

О томе је, 2015, такође говорила Надежда Винавер:“Кад немачки речник Дуден (Политика, 10. мај 2015.) објашњава појам „усташа“ као „хрватски националистички покрет који се у Другом светском рату борио против српског централизма“, то није ништа друго до понављање речи Јосипа Броза из његовог чланка објављеног у децембарском броју Пролетера 1942. Јосип Броз се присећа предратне намере Срба да „србизују Хрвате и Словенце“, а да су Хрвати „као најснажнија индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали најжешћи отпор против такве великосрпске националне политике“. Ова реченица, као и цео чланак, којим се резимира незадовољство Комунистичке партије Србима, јесте као нека овера разложног постојања логора Јасеновац. То је у ствари безгласна сагласност уредништва са активношћу те фабрике смрти и са геноцидом над српским народом на целој територији НДХ.

Како онда очекивати да Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом (и Андријом Хебрангом као секретаром Партије) ослобађа Јасеновац где су заточеници чекали, чекали, организовали се како су могли да помогну у нападу за ослобођење и сањали свој трагични сан. Уместо тога, Партија је наређивала да се уклоне омиљени партизански команданти који су тражили дозволу да покушају са ослобађањем логора или бар да прекрате муке заточеника. Партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом никада нису покушале да ослободе логор Јасеновац.

Трагичност логораша је трострука: зато што су се нашли у логору, најгорем од свих концлогора; зато што су их изневерили они у које су полагали наду; зато што су по директиви комунистичких власти морали остати без белега, без знакова који подсећају на њихове патње и без трага поштовања и захвалности.“(8)

БУГАРСКА СВЕДОЧЕЊА О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА

Јордан Мечкаров, бугарски посланик у Загребу, извештава министра спољних послова Ивана Попова о разговору који је водио са усташким главешинама ( 23. јул 1941. године ): „За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”(13)

То је, дакле, политика као србоцид. Усташе од почетка не крију да ће, као крволоци маскирани у државу, кренути у радикално истребљење српског живља. О томе говори челник министарства унутрашњих послова, Андрија Артуковић, пред крај живота доведен у Загреб на суђење, претворено у фарсу, на коме се, ето, ничега није сећао.

Однедавно су се појавиле тезе како исказ Милета Будака о Србима ( трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити ) никад није постојао. Али, Артуковић је исту причу причао Мечкареву. Она је била сама срж усташке политике према Србима. Будак није причао у своје име, него у име свих усташких главешина – главосека.

А 24. јула стиже и следећи извештај:“После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…) Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”

Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.

У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.

У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.“(13)

Покољи Срба у Хрватској трају, вели Мечкаров, а тек ће да их буде – опет обећава Артуковић. Да се не заборави: Павелић и његови крволоци се, са пуним поверењем, ослањају на „хрватско цвијеће“, све са фесовима на глави. Тако то иде. Није случајно да су Срби, истински носиоци отпора Силама осовине на Балкану, данас ван Европске уније, а Хитлерове савезнице, Хрватска и Бугарска, у Европској унији. Тек да се зна шта баштини бриселска наказа, баба- девојка глобализма, која се стално бије у своја спарушкана, наводно антифашистичка, прса.

А 15. августа исти истоме пише о улози муслимана у НДХ:“Господине министре,У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.

“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.    Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.

Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.

Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.“(13)

Тако је то са „хрватским цвијећем“: Срби су их, наводно, сурово гонили, као и Хрвате, а сада су одани грађани НДХ. Јесте да су пре рата имали власт уз помоћ Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића, али, ето, били су „гоњени“. Тако су се осећали, скупа са Хрватима. И у власти су у НДХ, наравно. Павелић их је наградио јер су били „гоњени“ у Краљевини Југославији. У власти, али гоњени. Шта би друго? И језик им је хрватски, а не српски. И расно се разликују од Срба. Сада могу да остваре своје вековне снове: користећи усташке злочине према комшијама православне вере, они, вели бугарски дипломата, отимају имовину „прогоњених босанских Срба“. А Павелић и дружина трљају руке: чекају да истребе Србе да би се, после свега, ослободили и „хрватског цвијећа“. То им је био план. Прво Срби, па „цвијеће“.

Павелића је у намери спречио Тито. „Цвијеће“ је пресадио у своју баштицу звану СФРЈ.

Бугарски аташе за штампу 9. марта 1944. јавља у централу о чему се разговарали представник Немачке телеграфске агенције Грунерт и Иван –Ванчо Михајлов, атентатор на краља Александра, који је рат провео у Загребу, под Павелићевом нарочитом заштитом:“Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Независно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”(13)

Грунерт, методични Немац, сматра да се Срби никад не могу поправити, и да је једини лек да буду уништени као политички чинилац, да не кваре Балкан. ( Од Хитлера до Ангеле ништа се не мења ).                                 Михајлов је нешто „блажи“: Србе треба раселити широм света ( рецимо, у Америку ), и преваспитати их школовањем, да буду покорни и да не праве проблеме. Он им ипак завиди на снази и одлучности, а сматра да је његов народ био „превише благ и толерантан“, па није остварио своје државотворне циљеве. ( Те „благости и толеранције“ Срби који су били под бугарском окупацијом до 1944. се нарочито сећају. ) Уосталом, вели Михајлпов, велике силе ће о томе одлучити.

Ипак, најважније размишљање убице краља Александра је оно да су Срби луди, ирационални, да праве скандале ( што их чини неспособнима да буду било чији послушници и „реални политичари“ с почетка овог текста, јер се понашају у складу са Дучићевим стиховима:“Пре свачији сужњи но ичије слуге“ ).

Срби – „лудаци“ су против сваког злочиначког рационализма Запада. Како онда, тако и данас. Зато им Запад прети.

Претње углавном остварују Хрвати, скупа са својим „цвијећем“. Они планирају и изводе србоцид, да би западна „уљудба“ коначно тријумфовала. Срби су, тако су одлучиле све империје које покоравају Балкан, дивљач за одстрел.

Умањивање броја српских жртава усташког терора у пуном је јеку. Зато је историчар Петар Драгишић учинио праву ствар када је превео ове прворазредне бугарске документе. Да, за крај, запамтимо још један, по нашем мишљењу кључни, траг крваве историје на овом простору: запис о броју побијених Срба после годину дана од окупације Краљевине Југославије.                                  Ево шта је Богдан Филов, ратни премијер Бугарске, забележио у свој дневник, пошто је примио на разговор свог човека од поверења у усташком Загребу. Запис је унет у свеску под 22. априлом 1942. године:“Поподне сам примио Дочу Христова, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…)Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се обрачунати на исти начин.“(13)

Дакле, Анте Павелић ЗНА колико је Срба побијено само до априла 1942: ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ХИЉАДА. Има намеру да их побије још толико, да би решио „српско питање“.

Још једна јасна порука за „наше“ ревизионисте који непрестано покушавају да број српских жртава умање и уклоне истину о србоциду са обзорја историјске свести и сећања овог мученичког народа.

ЈЕДНО СЕЋАЊЕ ИЗ 1983.

Кости јасеновачких жртава и данас би се могле откопати. То нико не дозвољава. Зашто?

И 1983. године кости су биле ту. Младен Диклић, који је био акцијаш на ОРА „Јасеновац“, сећа се како је то било кад је истина костију проговорила:“Већ на почетку смо имали непријатних искуства у Новској и околини, где су поједини проусташки елементи, псовали српским бригадирима мајку српску. Али, све се то заташкавало зарад „Братства и јединства“, које , види се из наведеног, никада није заживело у тим хрватским крајевима. Једино су, нажалост, Срби били опредељени за тако нешто, и највише су се управо они и изјашњавали као Југословени.

Недуго по почетку акције, река Сава је имала низак водостај, и почеле су да се појављују људске кости, а и на насипу, који се оронио, свугде су се виделе кости. Одмах је наложено да се из свих присутних бригада, издвоје појединци, и да се направи посебна бригада, која је упућена на вађење костију.

Кости су вађене и из саме реке, муља, обале и насипа… Налажени су окови са ланцима на тим костима… А костију је било много, цела обала… а и дубље на копну су се видела огромна улегнућа у земљи, на великим површинама, која недвосмислено показују да су то групне гробнице. Што се и испоставило тачним.Кости смо слагали на гомиле, покушавајући да их колико тилико класификујемо… лобање, бутне, карлице, вилице, пршљенови… Гомиле су постајале све веће и веће… Ни броја се не зна  колико их је било… Сећам се да сам на једном месту, приметио део дечје ципелице, и полако разгрћући земљу, извадио сам скоро цео дечији скелет…Кости су се осипале, јер су биле прекриване кречом, чији трагови су се и даље видели на појединим деловима. Налазили смо и разне друге делове одеће, накита, зубних навлака. Претпоставка је била да су овде побијени пред крај рата, када су усташе биле већ у паници, јер зна се да док је логор „нормално“ функционисао, све предмете су усташе одузимале ,и накит, и златне навлаке и наочаре… И управо јер су били у журбу да побију сведоке, и заташкају злочине, нису стигли још и да пљачкају.

Вероватно су политичари тадашње Хрватске, затечени количином извађених костију, наредили обуставу даљих ископавања, и организовали брзу сахрану истих на скромној церемонији. Јер, ваљало је заташкати колико су људи побили усташки злотвори.

Е, управо да би сакрили истину, и обуставили су све то. А да би се све то урадило ваљано, било би потребно организивати радне акције са више бригада, само за вађење костију, јер је заиста велика површина земљишта у питању, и  заиста где год да загребеш мало, појављују се људске кости.“(14)

ОПЕТ О РЕВИЗИОНИЗМУ: ГОЛДШТАЈН И РИСТИЋ

Године 2019, у Београду је представљена књига др Ива Голдштајна о Јасеновцу. Књига је, на трибини, добила заслужене похвале ( има ту шта да се похвали, наравно ), а онда је Голдштајн почео да прича причу како свака јасеновачка жртва мора имати име и презиме да би била призната, и истакао је да, ако се буде ишло тим путем, жртава неће бити више од сто хиљада.

Наша угледна научница и књижевница, Славонка пореклом, Славица Гароња Радованац, која је присуствовала трибини, забележила је следећи случај:“Међутим, када се након излагања из публике за реч јавио и један средовечан господин – наводећи да му је мајка пореклом из села Кусоња код Пакраца, и да су у познатом погрому 13. августа 1942. усташе сравниле са земљом ово село Западне Славоније (163 становника спалиле у цркви или побацале у оближње бунаре, а прецизном цифром – 497 житеља отерале у логоре Стара Градишка и Јасеновац), из којег је његова мајка, тада 15-годишњакиња, само случајем преживела, док на десетине чланова њене породице нису – поставио је питање (након рата су преживели житељи свих села самоиницијативно почели да праве спискове по сећању, по кућама, по укрштају података о несталима) да ли проф. Голдштајн зна шта је било са тим списковима и да ли су они укључени у ту процену, односно, да ли су икада ти спискови стигли у неку послератну архиву о Јасеновцу.“(15)

Стигли? Можда јесу, али ми о томе ништа не знамо. Није знао ни Голдштајн. Али је покушао да се извуче.
Славица Гароња Радованац сведочи:“Др Голдштајн је тада направио чудну формулацију „да цифре нису важне”, са опширним дигресијама, које су стигле све до сукоба деведесетих.“(15)
Иако се игра зове „Бројке и слова“, ако су бројке веће од сто хиљада ( колико нам је дозвољено да имамо жртава у Јасеновцу ), онда бројке нису важне.
Прелази се на слова. Пише се и штампа свашта, све тим словима. О рату деведесетих, рецимо.
Миц по миц, и неко напише да није Јасеновац Јасеновац, него је Сребреница Јасеновац.(16)
Тако се игра та игра.
Homo ludens је човек, па то ти је.
Ала је леп овај свет:
Прво кољеш,
Па подигнеш Јасеновачки цвет.
Па опет.
И опет.

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

НЕНАВОЂЕЊЕ ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Шта ревизионисти, међу којима је и Голдштајн, не уочавају? Шта је „слепа мрља“ њихових истраживања? Славица Гароња Радованац каже:“Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено, рачуна се да је 300–400 сваког дана одвожено на Градину, или чак побијено испред улаза у логор, „јер није било места”, а врхунац је представљао Божић 1942, када је побијено више од хиљаду заточеника (неки и не ушавши у логор).“(15)

Основна теза свих ревизиониста је, пак ( опако „пак“ ) – мора се навести име сваког убијеног логораша. То од Јевреја нико не тражи: они имају нешто више од четири милиона имена жртава холокауста, али тврде да је убијено шест милиона, и ко покуша да оспори ту цифру, заврши на суду као ревизиониста. Боре се  људи за своје, и то је то! Нема шале! Озбиљна прича државе Израел и јеврејског народа, што се види и из саопштења Јад Вашема, сасвим недавно објављеног.(17)

А код нас, ко хоће да је „озбиљан историчар“, одмах пориче „превелики број“ убијених Срба, и тиме доказује како је „просвећен“.

То је та игра „бројки и слова“: смањујеш број јасеновачих жртава, и неко позлаћује слова твојих „научних студија“ и „коначних резултата истраживања“. Чак и ако не мариш за пуноту чињеничне истине, можеш постати „стручњак за геноцид“.

Људи са мало свести и савести, који не пристају на игру „бројки и слова“, бивају проглашени за митомане и свађалице, који неће не само да опросте, него ни да забораве. Инфантилна НВО игра „Мир, мир, мир, нико није крив“ је једини начин да дође до „помирења и суживота“. Жртве су жртве, а живот тече даље, зар не? Зар није најплавље море у „лијепој њиховој“?

Славица Гароња Радованац нас ипак подсећа:“Треба прочитати књиге Николе Николића, Душана Јеринића, Дане Павлице (тек недавно обелодањена сведочења и документа), па спознати све размере тих страдања српског народа на територији Славоније, Поткозарја и босанске Посавине, али и из читаве НДХ. По тој простој, али страшној рачуници, када се зна да су читава села западне Славоније и босанске Крајине на тај начин збрисана са карте (само после козарачке офанзиве страдало је око 80.000 њених становника, цивила, који су углавном завршили у Јасеновцу), могу се замислити размере страдања, која сада „позитивистичка наука” (нема имена, нема жртве), и овом књигом уводи као једину релевантну чињеницу и истину. Да је реч о минималним разликама, не би било спорно, али је реч о озбиљном размимоилажењу, које се разликује скоро десет пута од, нажалост, реалног стања ствари. Човек из публике је додао, а и сама се с њим потпуно слажем, да је после рата било довољно (политичке) воље да се упореде спискови становника српских села по попису из Краљевине Југославије пре 1941, и након рата 1945/46, могло је да се види која су све села збрисана и колико је њиховог становништва нестало у рату.“(15)

Наравно, комунисти су увек лагали и увек све прикривали. Било им је потребно „братство и јединство“. Плус чињеница да су Срби пре рата били „хегемони“ у Југославији, тлачитељи осталих „народа и народности“. Нису имали право да, чак ни у смрти, буду Срби. Писали су Титови измећари на српском надгробном камењу да су у јамама и логорима сахрањене некакве „жртве фашистичког терора“. Убили су их непознати фашисти, својеврсни кентаури и харпије Другог светског рата, а не прве комшије ватиканског духа.

Зато Славица Гароња Радованац, помињући број убијених као озбиљну тему с којом нема игре, подвлачи:“Да се од тог броја и половина односила на остала усташка стратишта широм НДХ, цифра страдалих само у логору Јасеновац вишеструко би премашила овај број, који, нажалост, протежира и нова књига о Јасеновцу др Иве Голдштајна. И да се подвуче, уз част и поштовање за све жртве – Јевреје, хрватске антифашисте и Роме – да је логор Јасеновац био, пре свега, логор за уништење Срба, у којем је 95 одсто жртава било из редова српског народа преко Дрине, односно с обе стране Саве и из Срема, а у духу доктрине о етнички чистом хрватском и католичком простору – геополитици старој више од сто педесет година, која се некажњено спроводила и након Другог светског рата, може се рећи све до краја 20. века.«(15)

Срби, још увек, немају право да сазнају пуну истину о свом страдању.

Као што је нису знали ни у доба маршала Тита:“Друже Тито, маршале, наша борба таква је: наша борба захтијева кад се гине да се пјева“. Ко пева, зло не мисли.

Да и не говоримо о томе како, док певаш Титу, не можеш да бројиш жртве у Јасеновцу.

А ево и рецепта како се, ревизионизмом, долази на чело Музеја жртава геноцида у Београду. О томе је, својевремено, писао Маринко Вучинић:“Један од примера како се односимо према култури сећања можемо видети у начину како историчар Дејан Ристић, у свом медијском походу на заблуде српске историје, интерпретира „заблуду“ која третира Титов однос према Јасеновцу. У тексту објављеном у часопису Недељник, он наводи следеће ставове. „Након великог страдања у Другом светском рату, народи који су чинили Југославију су и поред неких зверстава која су се догодила, одлучили да покушају испочетка. Зато је било потребно истаћи идеју братства и јединства и ослободилачки карактер Другог светског рата. Сходно томе, најпре се приступа обележавању бојишта и организованој јавној меморијализацији ратника. Чекало се, јер је било психолошки неопходно да се савлада једна таква траума. Прво да се сазна шта се заправо догађало у логорима, а затим и да се траума превлада. Да је Тито имао било шта против, у том тренутку када је био најјачи, не би дозволио да се било шта ради. Држава је меморијализовала Јасеновац, држава га је и подигла и та прва поставка била је одлична. Према белешкама истакнутог југословенског функционера Душана Драгосавца, Тито се у Јасеновцу први пут нашао 1945. године. Док на том месту није било ничега осим рушевина чије је рашчишћавање трајало и том приликом је у његовом друштву био Иван Стево Крајачић. Други пут је Тито у Јасеновцу био између X и XИ конгреса СКЈ (1974-1978) када су са њим логор посетили Кардељ, Милош Минић и Драгосавац.““(18)

Па да, тако је, другови и другарице ( укључујући и нашег демитологизатора, друга – господина? – Ристића ): друг Тито је све то меморијализовао, само што је претходно наредио да се  грађевине Јасеновца сруше. Није он рушио, али се ништа није рушило без његовог знања и одобрења, укључујући и Његошеву капелу на Ловћену. Ми, за разлику од Немаца који су оставили Аушвиц за сведочанство свима, нисмо сачували трагове најкрвавијег логора у Европи за време Другог светског рата. Ту је порастао „камени цвет“ титоистичког славопојца – споменичара Богдана Богдановића, оног што се, у последњој деценији 20. века, залагао за демократизацију Србије путем НАТО бомби.

Маринко Вучинић, опет, и опет крајње логично:“Неминовно се поставља питање да ли ми још увек чекамо да се савлада једна таква траума, како наводи Дејан Ристић, или треба да поклонимо наше поверење белешкама или верујемо на реч југословенским функционерима Душану Драгосавцу, Стеви Крајачићу, Милошу Минићу и Едварду Кардељу? Интересантно би било да нам Дејан Ристић пружи неки конкретнији доказ о посетама Јосипа Броза Јасеновцу, јер је опште познато да је сваки његов корак био помно бележен, документован и објављиван. За наш однос према Јасеновцу много је важнији став Ивана Миладиновића: „У тој пројектованој слици о стратишту провејавала је тврдња да Тито није знао за његово постојање. У мноштву докумената откривених последњих година, посебну пажњу привлачи његов извештај Коминтерни од 4. априла 1942. године, пронађен у московском архиву, да се најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу. Вођа партизана јавља да је „џелат Павелић у овај логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске“. Ниједном речју не спомиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.““(18)

Дакле, ко хоће да дође на чело Музеја жртава геноцида у  Београду, треба да удари по „српским историјским митовима“, и да тврди како је Тито посећивао Јасеновац, макар и тајно, како часном пионирском речју сведоче његови сарадници ( јер ПИОНИР значи „Поштен-Искрен-Одан-Напредан-Истрајан-Радан“), међу којима је и најистинитији од свих сведока, Душан Драгосавац.

Тако се креће ка „истини и помирењу“. Тако се победи у ревизионистичкој игри званој „бројке и слова“.

СВИМ РЕВИЗИОНИСТИМА НА УВИД, ДА НЕ МИСЛЕ КАКО ЋЕ КРИВОТВОРИНА ЛАКО ПРОЋИ МЕЂУ СРБИМА

Доносимо два документа из књиге епископа Атанасија Јевтића, „Великомученички Јасеновац после Јасеновца“, чисто да се зна да озбиљни Срби неће да играју игру звану „Бројке и слова“.

Ко је и зашто одлучио да се 1946-47. затиру трагови логора Јасеновац?

Предлажем, да истраживачи покушају пронаћи одговор на нејасноће:

1. Зашто, гдје и тко је одлучио да се 1946. и током 1947. године предузму мјере затирања трага бившег КЦЛ „Јасеновац“? Споменуо бих да је логорски зид био у 70-80 % своје дужине читав. Да су зидине стражарница, тј. осматрачница биле само дјеломично урушене. Да је тзв. цигланска пећ Рингоф, преуређена за крематориј, била доступна и проходна за све до 1950. године. Да су зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити врло успјешно конзервиране и сачувана. Да је дрвена платформа звана Граник изнад ријеке Саве, за убијање и бацање жртава у Саву, урушена 1948. године. Жичана ограда и пољски бункери из круга осигурања Јасеновца и бившег логора постојали су на дан ослобођења мјеста Јасеновац (2. V 1945). У насељу Јасеновац, Соколски дом, власништво српске ратарске омладине, ослободиоци су затекли читавог. Тек по доласку јединица на наредне војне задатке, дом је до темеља изгорио. Слично је било и са још неким објектима јавног значаја.

2.Негдје и нетко је одлучио да се Јасеновчанима и Србима и Хрватима понуди расељавање и да се напусти Јасеновац. Да се све поруши, засади шума и на све заборави. Став Јасеновчана је био, да остану одакле су и поникли. Прекор и порука Јасеновчанима од Андрије Хебранга била је: …“економска биједа ће вас раселити“. Узгред да напоменем да је Јасеновац прије II свјетског рата имао око 600 радних мјеста, а већина је била    индустријским погонима у Јасеновцу. Јасеновац у поратним годинама тоне. Већ годинама је евидентно нестајање репродуктивне генерације. Овај проблем заслужио би да се изучи са социолошко-економског аспекта. Јасеновац и Јасеновчани су ипак кажњени.

Радован Тривунчић (у реферату на Округлом столу Јасеновац, 14. и 15. новембра, 1986.-  В. Дедијер, Ватикан и Јасеновац, Београд, 1987, стр. 675)(19)

Фалсификовање истине о броју жртава у Јасеновцу

Једини од петнаест чланова породице преживео сам страхоте Јасеновца и Старе Градишке. Јављам се поводом чланка новинара Стевана Зеца, објављеног у „Политици“ од 15. новембра (1989) и телевизијске емисије „Порота“ (ТВ Београд, 13. XI 1989), посвећене расправи о жртвама геноцида, у којој су учествовали поједини квазиисторичари од чијих изјава ми се коса дизала на глави. У име истине и људског достојанства шаљем овај прилог као доказ о трагедији и масакру мојих ближњих и даљних. Ја сам једини живи сведок масакра који је учињен над нашом петнаесточланом породицом која је побијена и помрла у логорима Јасеновац и Стара Градишка. У ова два усташка логора страдало је на хиљаде жена, деце и људи, који се воде као нестали јер једноставно нема преживелих чланова породице који би посведочили да су убијени. Мислим да појединци хоће да умање број жртава да би смањили број убица.

Рођен сам 1930, године у селу Доње Водичево код Босанског Новог, од оца Николе и мајке Маре. Наводим имена чланова моје породице који су убијени у Јасеновцу и Старој Градишки. У Јасеновцу су убијени Никола и Љубан Томић. У Градишки су побијени следећи чланови породице Томић: Мара, Радојка, Роса, Душанка, Драгица, Божо, Љубо, Јелена, Зорка, Драгиња (и њена мајка чије име не знам), као и Даница Шкоро. Сви су били из Доњег Водичева. О осталим страхотама које сам видео у логору не могу да пишем.

Да ја нисам преживео сви ови моји ближњи и даљњи водили би се као нестали, али не у Јасеновцу и Градишки. Непосредно после рата, у мојој рођеној општини морао сам уз помоћ два сведока да доказујем да сам ја – ја.

Душан Томић, Задар („Политика“ од 27. XI 1989)(19)

ШТА ДА СЕ РАДИ

Кад нам се ради о глави, дужни смо да радимо за истину, и да се боримо за истину. Јер само она ослобађа.
Треба објавити све што су удбаши крили, и разобличити све што су кривотворили.
То је наша дужност према прецима и потомцима.
А најважније – утврдити истину о српским жртвама 20. века, не обраћајући пажњу ни на мртву Југославију, ни на повампирену југоносталгију. То је једини пут ка стицању историјске свести, без које ћемо потонути у националну деменцију.
Не пристајемо на лаж о Јасеновцу.
Не пристајемо на лаж о Јасеновцу.
Не пристајемо на лаж о Јасеновцу.

Свим силама ћемо се, колико нам Бог и Новомученици помогну, бранити истину о нашим страдалницима који су, како рече Владика Николај, победили лажно хришћанство. И форензика и историографија су на нашој страни. А пре свега су на нашој страни они који су поклани због верности Богу и Божијој правди. Поклале су их усташе, који су, опет по Светом Николају Српском, „за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима.“ Од оног Рима с којим би да нас, преко костију највећих патника у новијој историји човечанства, мире и постмодерно унијате.

И да, како рече Дучић, „уче мртве сад да мирују“.

Истина коју носимо, ако Бог да, победиће. Јер Бог је истина. Књига Жана Изара је још jедан доказ.

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 4. јуна 2022. године ):
1. Коста Николић: Тајно братство ознаша – моћно и недодирљиво, klubglasnik.com/v/dd79b53c-6581-4429-b55d-9938df66dfb6/%D0%A2%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%BE-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%BE-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%80%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE-(%D0%92%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%80%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE).aspx
2. „Усташка зверства / Зборник докумената 1941-1942“, приредио Милан Кољанин, jadovno.com/zbornik-dokumenata-ustaska-zverstva-1941-1942/
3. Никола Милованчев, Заташкавање јасеновачких злочина, stanjestvari.com/2021/03/10/nikola-milovancev-zataskavanje-jasenovackih-zlocina/
4. Зоран Чворовић, Да Срби забораве Други светски рат, jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/articles/da-srbi-zaborave-drugi-svetski-rat.html
5. З. Чворовић, В. Димитријевић, А. Лазић: Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел, srpskistav.com/prenosimo/%D0%B7-%D1%87%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B0-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%BE/
6. Владимир Димитријевић, Лицитација бројем жртава Јасеновца мора да престане,  https://stanjestvari.com/2021/08/31/vladimir-dimitrijevic-licitacija-brojem-zrtava-jasenovca-mora-da-prestane/;Владимир Умељић,Јасеновац, земаљска испостава пакла, страшна парадигма србоцида хрватске државе 1941-1945.http://sabornik.rs/index.php/pameternica/2076-jasenovacispostavapakla
7. Марко С. Марковић, Логор Јасеновац према јеврејским сведочанствима, borbazaveru.info/content/view/4827/68/
8. Јасеновачко зашто ( интервју са проф. др Надеждом Винавер ), borbazaveru.info/content/view/8222/1/
9. Владимир Умељић: Јасеновац као део културне традиције Западне и Средње Европе?, jasenovac-donjagradina.org/vladimir-umeljic-genocid-kao-deo-kulturoloske-tradicije-zapadne-i-srednje-evrope/
10. Хаарец, Откуда број жртава холокауста од шест милиона, stanjestvari.com/2019/04/20/harec-otkuda-broj-zrtava-holokausta-od-sest-miliona/)
11. Богољуб Шијаковић, Критика балканистичког дискурса, www.rastko.rs/filosofija/bsijakovic-balkanistika_c.html
12. Dr. Ivo Korsky, Iz ideala u stvarnost, Zagreb, 2005.
13. Петар Драгишић, Усташе у бугарским документима,https://stellapolarebooks.com/2021/09/06/%d1%83%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%88%d0%b5-%d1%83-%d0%b1%d1%83%d0%b3%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b4%d0%be%d0%ba%d1%83%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%b0%d1%80/
14. Диклић о српским костима које је као бригадир вадио из реке Саве, vidovdan.org/istorija/diklic-o-srpskim-kostima-koje-je-vadio-kao-brigadir-iz-reke-save-2/
15. Славица Гароња – Радованац, Колико је било жртава у Јасеновцу, www.politika.rs/scc/clanak/427624/Pogledi/Koliko-je-bilo-zrtava-u-Jasenovcu
16. Меморијални центар Сребреница изједначио жртве Јасеновца и Сребренице, www.b92.net/info/vesti/index.php
17. Званични став центра Јад Вашем о тексту у Џерузалем Посту, www.politika.rs/scc/clanak/486260/Zvanicni-stav-Centra-Jad-Vasem-o-tekstu-u-Dzeruzalem-postu
18. Маринко Вучинић, Јасеновац и наша култура сећања, www.nspm.rs/politicki-zivot/jasenovac-i-nasa-kultura-secanja.html
19. Епископ Атанасије Јевтић, Великомученички Јасеновац после Јасеновца, www.rastko.rs/cms/files/books/4972107448986.pdf

pravda.rs