Неће се зауставити: Хрватски бискупи баш данас перу дечје логоре – коначан циљ је застрашујући

фото: © Спутњику уступио Музеј жртава геноцида

Писмо патријарху Порфирију је покушај негирања геноцида у НДХ, са циљем канонизовања Степинца. Католичка црква у Хрватској се на убијеној српској деци неће зауставити. Овај напад на Српску православну цркву се не дешава случајно, уклапа се у бујање неонацизма у Европи, Украјина је пример тога, али се и у Хрватској сваког дана дешавају испади.
Ово за Спутњик каже академик Љубомир Димић коментаришући отворено писмо бискупа загребачке црквене покрајине патријарху Порфирију и додаје:
„Сигурно се неће на овоме зауставити, на логорима за децу, Хрвати ће један по једна негирати свих 24 логора који су постојали на простору НДХ“.
У писму загребачки бискупи, предвођени надбискупом Јосипом Божанићем, негирају да су у Јастребарском и Сиску били логори за децу у Другом светском рату.
Они тврде да су то била „прихватилишта“ у којима су деца лечена и пружана им помоћ да преживе ратна дешавања.

Покушај да се опера Степинац

Овог историчара не чуди покушај да се дешавања у усташком јединственом изуму, логорима за децу, представе у другом светлу. Писмо пре свега види као покушај прања Степинчеве биографије.
Степинац је код Хрвата уздигнут на ниво свеца, иако процес његове канонизације није довршен. Томе се, на крају крајева, супротставио и сам папа. Истовремено, са тим уздизањем Степинца, Римокатоличка црква у Хрватској је уздигнута на ниво безгрешности. Ту постоји једно правило из канонског права да је Папа безгрешан, да су бискупи безгрешни и тумачи папирне воље, другим речима, све оно што је рађено за време Другог светског рата на неки начин није била грешка – то је нешто што треба на неки начин прихватити“, каже Димић.
Он објашњава да законодавство које црква сматра својим темељом, каже да је Бог је сведок поступака Римокатоличке цркве у рату, а не савременици, не сведоци. Додаје да је такво тумачење догађаја у Другом светском рату, кршење права, али и људских норми, некада приписивано екстремном крилу цркве, али да је оно сада доминантно.
„Постоји читав низ симбола и атрибута који цркву и њеног главног представника у Хрватској представљају борцима против тираније, православног прозелитизама, против терорисања хрватских Хрвата, против „србизације“ и српске окупације простора Хрватске. Фактички га представљају као заштитника Хрватске државе и хрватске нације у Другом светском рату, а то је држава у којој је живело око милион и 900 хиљада Срба, која је обухватала и простор целе БиХ“, каже Димић и додаје да се Степинац и црква представљају као они који су се супротстављали комунистима, либералима, масонима, фашистима и нацистима.

Није случајно одабран тренутак

Члан некадашње Мешовите комисије Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције за утврђивање чињеница о кардиналу Алојзију Степинцу каже да није случајно управо сада дошло до ове реакције на канонизацију жртава логора у Јастребарском и Сиску.
Повампирење неонацизма у Украјини, али и на другим местима у Европи, укључујући и Хрватску, одличан је тренутак за негирање геноцида у НДХ. А њега су Уједињене нације јасно дефинисале. Монструозно убијање деце уклапа се у готово сваку тачку; ликвидирање групе, тешка повреда физичког и менталног карактера групе, њеног идентитета, довођење животних услова групе до те мере да они омогућавају истребљење и физичко уништење, а за српску децу са Козаре је посебно значајно принудно премештање деце из своје у другу групу“.
„Више од 70 хиљада деце је убијено на простору НДХ, имамо тачне податке да се сама црква укључила у заустављање тог процеса у тренутку када је готово 76 одсто те деце већ уништено. Они више не постоје када се Степинац укључио у то 1943. Знамо да је Дијана Будисављевић спасила око 12 хиљада деце, да су она баш из тих „прихватилишта“, односно логора, пребацивана у милитантне усташке породице без деце да их они васпитавају и формирају. У тим логорима се мења идентитет деце, њихова вера, име. Ако је више деце из једне породице, она се раздвајају, добијају усташке породице које ће о њима бринути, нови идентитет“.

Црква у НДХ учествовала у злочину

Димић додаје да највећи део од 12 хиљада деце која су спасена од усташке каме никада није враћен у српски идентитет, нити се сећало да је предато на старање другом. Он истиче да је Католичка црква у НДХ апсолутно била укључена у цео тај процес, црква је све знала и суделовала у злочину.
Часне сестре су према ономе што знамо из литературе исказивале изузетно велику бруталност према тој деци. Постоји и књига Драгоја Лукића „Били су само деца“ у којој он на неколико стотина страна пише о тој деци. Сада једним актом који се упућује патријарху, са прекором, фактички се све то негира. Кажу, Српска православна црква користи трагедију деце, а негирају да је та трагедија постојала. С друге стране, одакле су та деца, где су њихови родитељи? Како су та деца остала без родитеља, јер су родитељи пре тога ликвидирани“, истиче Димић.

Логоре представљају као склоништа

Он претпоставља да процес канонизације Степинца улази у фазу где сматрају да ће се и ове „чињенице“ укључити, да се логори представљају као склоништа, као прихватилишта, као узорни интернати где се деци помаже, као специјалне институције, а да се заборавља да им се мења њихов идентитет, вера, име и презиме.
„Пре неколико година су испливали документи Зигфрида Каше, који је био најодговорнији нациста на простору НДХ, из којих је јасно да је фактички идеју за исељавање Срба са тог простора добио од Степинца. Он је најдиректније, а самим тим црква, као безгрешан и црква као безгрешна, укључен у све што се дешавало. Зато мислим да је ово само један од аката који ће следити. Отвориће се расправа у којој наука неће добити своју шансу. Хрвати ће један по једна негирати свих 24 логора који су постојали на том простору. Негираће да је у тим логорима и у ликвидацију Срба било укључено готово 1100 њихових свештеника, да је све добро припремано“.
Академик Димић на крају разговора за Спутњик каже да је случај, посебно због деце, јако осетљив, те да треба пустити да се аргументима одговори на памфлет који је у најмању руку неморалан и срамотан за Католичку цркву у Хрватској.
rs.sputniknews.com, Сенка Милош