НА СВОМЕ ЈЕ ЛАКШЕ И ТРПИТ И ПИВАТ: Новости у селу Полача код Книна са Србима који су одлучни да остану у далматинском Косову

Фото: И. Маринковић

СУРОВА и величанствена. Таква је Полача, под Динаром у Далматинском Косову. Горе небо и упекла звезда, а доле камен. И само камен. И живот у њему и од њега исклесан. И срце је човеку полачком од камена, али од најдрагоценијег, најфинијег. Мало ко данас има такво.

Било је равно 40 степени тог дана у Полачи. Све трепери. Попут фатаморгане изгледале су и куће од камена прекривене каменим плочама, и камене ограде, чак и Динара… И баш зато снажно су нас привлачили да нас увере да су стварни, са темељима дубоким вековима… Застајкивали смо крај сваке куће, дивили се старим неимарима. Видели смо и гувна и густерне без капи воде… Успут сазнали и да Полача нема воде, такав је крашки терен, али у 21. веку, а то већ није до природе, нема ни водовод. Србима, а само они у селу живе и 155 их је – вода стиже цистернама. Радовали смо се што се испред сваке куће чује граја, што је било много младих који су са свих страна света дошли да обиђу дедовину. „Олуја“ их је којекуде однела, али као један сви говоре да им корен није ишчупала. Нисмо ни осетили да смо „шором“ стигли поткрај села. Одједном, зачу се:

– Дјецо, хоћете ли воде? Јесте ли гладни? Увијек се може наћи крува, бокун сланине, мало сира из мјешине и букара беванде.

Не зна ко смо, нит одакле смо, ни с каквим смо намерама дошли, а одмах нам нуди срце, оно с почетка приче. Мирно је седела у хладовини кошћјеле, укрстила дланове у крилу, седа јој коса у пунђи, лице божанствено, бело са тек покојом бором. А у очима, плавим, мудрост, и пут до предивне душе.

– Ајте под кошћјелу, нико као она не прави хладовину – убеђује нас чаробним осмехом. – Име ми је Марта Радуловић. Осамдесет трећа ми је, али доброг сам здравља и покретна, имам свега да вас послужим.

Као у чуду гледали смо како лако, боље од неких упола млађих, одлази у кућу и на сто нам износи све што има. Тек тада нас упита ко смо.

– Осетила сам да сте из Србије. Била сам тамо. Оне године избегла сам са покојним мужем и девером, да главе спасемо… Али, нисам могла дуго без мог камена. Само сам мислила о Книну и Полачи. Решили смо да се вратимо, па шта буде. На своме је лакше и трпит и пиват – прича нам.

Срећна је што јој је из Београда дошао ћеркин син, унук Александар Ковачевић. Рођен је у Книну 1990, одрастао је и завршио факултет у Србији, али размишља да покрене посао у Полачи. Тражи најбољи начин, а бака верује да ће успети.

– Ћерка ми живи у Београду, син у Грчкој, а ја радим и то ме држи у животу. Мало у врту, мало око кока, највише у винограду. Имам 575 чокота, сама их и вежем и фрежем. Сама их и прскам са бордовском чорбом. За бербу ми помажу комшије, сами дођу и направе мобу, јер и ја учиним сваком па ми се добром врати. И да знате, вино ми је врх, што би ви млади рекли – смеје се и прича као да су 575 чокота дечја игра. – Једино не радим на црвено слово и недељом, тад идем у цркву у Книн на литургију.

Каква вучица, каква снага, какав дух… Громада доброте, драгоцен извор мудрости. На растанку, грлила нас је и љубила као најрођеније. Рекла нам је:

– Још верујем у своје руке и овај комад моје плодне земље.

Баш као и бака Марта, у дарове од камена отетих парцела полачанске земље верује и Душан Миливојевић (39), званично један од 20 најбољих младих пољопривредника у Хрватској. И то захваљујући узгоју аутохтоних сорти белог лука. Штавише, као мастер економије, потписао је и споразум о сарадњи и стручној пракси, па је гост предавач Велеучилишта у Книну. Прошао је свет, каже, да би схватио да су његови само Полача, Книн, Београд и Нови Сад.

– После „Олује“ живео сам у Крушедолу и студирао економију у Новом Саду, где сам касније одбранио мастер – прича нам Душан. – Посла није било, па сам два пута по шест месеци радио на крузерима. Био сам на Аљасци, Средњој и на северу Јужне Америке, на Карибима, у Лондону, Шпанији, Турској… Потом сам радио годину дана и у Канади. Вратио сам се, радио чак и у „Ер Србији“ и тај посао сам тешка срца напустио. Али, када је мој деда преминуо, а још је 2006. регистровао пољопривредно газдинство у Полачи где је гајио овце, решио сам да наше имање не замре.

Овце је продао, али је већ знао којим путем креће. Раније су му старији причали да је крај идеалан за узгој белог лука, аутохтоног тзв. полачког озимог.

– Желео сам да га вратим на ово подручје између Козјака и Динаре. Није га, нажалост, било. Рат и 30 година неузгоја, учинили су своје, али сам пронашао, такође, аутохтоне сорте: славонски бели и далматински шарени. Озими су, садим их у октобру у плодоред. Са мање од хектара принос је већи од тоне. Тржиште је одлично одреаговало на њега, цена је прихватљива, око седам евра за килограм, а продајем га у целој Хрватској, мало и у Србији. У коферима Полачана стигао је и до Аустралије.

Много труда и рада су, каже, потребни за успешну производњу, али ниједног тренутка није зажалио што се вратио.

– Тај далеки свет, његов менталитет, пластични и хладни међуљудски односи нису били за мене. Моји су Книн и Србија. Где год да сам био њима сам се враћао. У Книн и Полачу сам, чим је то после рата било могуће, долазио и по пет-шест пута годишње. А сада сам доказао и да као Србин могу да успем, не само у свом родном Книну. То сам желео, то ми се остварило и наравно да сам и поносан и срећан – не крије Душан ни задовољство ни одлучност да остане ту где су му преци живели вековима, без обзира на све тешкоће са којима се Срби у Хрватској још суочавају ма колико да су у свом послу доприносе њеном напретку.

Да нисмо у Полачу дошли крајем јула, него с пролећа, упознали бисмо и успешне Србе сточаре. Али, они су све до септембра у планини, са својим благом. Зато се у Полачи могло видети тек понеко јагње. И ти млади сточари су били протерани, али су се на своје вратили чистих образа и руку. Верују и да су многим сународницима одшкринули врата која сада сами треба да отворе без страха јер је њихов највећи адут непобитна истина: имања су њихова, већ вековима!

Новости, Ј. МАТИЈЕВИЋ