МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Није, Србине мој, Васкрс дан да се сећаш но дан који ће ти најречитије сведочити да живиш!

Шта је Васкрс за Србина?

Вели: “Данас нам се ваља сетити Косова и Метохије”!

Питам: “Зашто баш данас?!”

Одговара: “Па, Васкрс је, кад ако не данас?!”

У доброј намери овога брата (а јесте човек добре душе) заправо лежи суштина нашега посрнућа: нисмо народ који треба да се сећа већ да живи сећање!

Сећају се они који имају само трен па од тог копренастог трена морају отимати колико могу не би ли саткали привид вечности- а ми смо вечношћу даривани толико да дословно корачамо вековима, но…

Никако да се отмемо лажи да смо мали, да се тргнемо, да схватимо да бити Србин јесте бити дарован.

Не само имати своје место под небом већ имати га рођењем и на небу!

Дато нам је да стојимо на врху, но вазда с тог врха гледамо у понор бојажљиво се питајући како ћемо сићи, уместо да се загледамо у бескрај, тамо одакле смо пошли и куда идемо…

Народ који је благословен Косовом и Метохијом нема чега да се сећа ил присећа на Васкрс – он Васкрсење живи!

Није мука бити распет – мука је не схватати да с распећа видиш даље, боље, чистије…

Нисмо толико страдали што смо багателисали животе но што смо схватали шта живот суштински јесте!

Није Косово и Метохија свето због цркава и манастира већ због тог мира и спокоја на којем су и од којег су цркве и манастири саздани!

Народ који је, понављам, дарован том предивном шаком земље на којој рађа небо- јесте народ вечноти који нема од чега страховати, осим од самога себе.

А, страхујемо, чудо једно колико смо преплашени себе самих!

Колико нам је лакше веровати да смо мали и питати се како сићи с врха не размишљајући како смо се успели на врхове..?

Чудо колико не схватамо шта је за нас Косово и Метохија и шта смо ми за њега?!

Будемо ли се сећали заветне светиње – сећаћемо се живота као милости која се другоме догодила…

Пристанемо ли да се, ето, о великим данима сетимо никад схватити нећемо да за Србина нема малих дана, јер свако је слово нашега календара – црвено!

Док други пишу и дописују историју нас историја свакога јутра и сваке ноћи исписује Косовом и Метохијом!

Док други измишљају ко су, шта су и одакле су – нама је довољно сести крај предака и потомака, ето их на Косову и Метохији!

Док се други успињу на дохвате небо, па опет не могу, Србину се небо о иконе разлива…

И, ништа од овога није мит, није ово пусто наклапање, мит ваља онима који од јаловишта желе да начине ораницу, а не народу који је дарован паком земље где посеје распећа и пожње небеса…

Но, то што је шака не значи да се без њега може, напротив, све што је истински вредно у шаку и стане, све се остало распе…

Није, Србине мој, Васкрс дан да се сећаш но дан који ће ти најречитије сведочити да живиш!

Није Косово и Метохија изгубљено па да га жалиш, вечно је оно, но смо ми без њега изгубљени, али за нама неће имати ко да зажали не схватимо ли да није суштина у питању како сићи с врха већ спознаја како смо до врха стигли..?