Ковић: Анкара је опет изразито непријатељска према Србима, Москва остаје главни ослонац Српске

---

МУЛТИПОЛАРНИ свет више није само нада или пусти сан Срба и осталих жртава НАТО Запада. Он је стварност; живимо у њему. Још, међутим, није попримио јасне форме.

Сједињене Америчке Државе дуго су одбијале да прихвате реалност, али сада Русију и Кину прихватају као равноправне саговорнике. Границе интересних сфера ипак нису оцртане.

Рат у Украјини додатно је узбуркао страсти и усмерио нишанске справе Запада ка свима који не показују довољно непријатељства према Русији, једином стратешком савезнику Срба. Опасност, дакле, није прошла са нестанком униполарног света.

У свету сада постоје три Велике силе – САД, Русија и Кина. ЕУ то није. Она нема једну, јединствену, централизовану војску, финансије, политику. Поред тога, ЕУ је данас сукобљена са својом главном заштитницом, САД. То додатно слаби њен положај.

Ојачана је чињеницом да Велика Британија, по традицији ближа САД, сада наступа заједно са Бриселом. У сваком тренутку, међутим, Британци ће следити искључиво и само сопствене интересе.

Разматрање положаја Српске према Великим силама нема много смисла уколико се посматра одвојено од Србије и Црне Горе. У Хрватској, после уништења и етничког чишћења Крајине, и у Северној Македонији, у којој су увелико асимиловани, Срби не представљају значајан политички чинилац. На такав, целовит начин, Србе посматрају саме Велике силе. Тако ће бити и у овом кратком прегледу, при чему ће тежиште бити на Репубици Српској.

Важно је да се нагласи: када је реч о Српској, главна тема је намера њених непријатеља да буде развлашћена и уништена. Србија није у мањој опасности – преко Косова и Метохије, као првог корака, она би могла да буде распарчана, слично Југославији. Срби у Црној Гори (као и у Хрватској и Северној Македонији) изложени су систематском претапању у друге народе. Српском народу свуда, дакле, прети нестанак државне заштите, асимилација и уништење.

Народ који је у 20. веку претрпео три геноцида нема право на наивност. Главни циљ српске спољне политике мора да буде борба за основни, биолошки, потом и духовни опстанак. У односу на ову тему све остале су другоразредне, укључући и корупцију која је важна, али се смишљено намеће као кључна и најважнија. Главно средство за испуњење тога циља, права на живот и слободу српског народа, јесу дипломатија и војска. То се у Српској, са живим сећањима на 1941. и 1992, понајбоље зна и осећа.

Иако није Велика сила, ЕУ у овом кратком прегледу заслужује посебну пажњу. Она и НАТО, као њен нераздвојни близанац, опколили су земље у којима живе Срби. НАТО има своје трупе на тлу Српске, Србије (Косово и Метохија) и наравно Црне Горе, која је чланица тог војног савеза. У њему је и Македонија, док је Хрватска чланица и ЕУ и НАТО.

Све ове земље прекривене су мрежама економског утицаја и невладиних организација које се финансирају из ЕУ. Српска, Србија и Црна Гора су „на европском путу“. Црна Гора у томе показује највише ентузијазма, следи Србија која се, како изгледа, не шали када каже да „хоће у Европу“, док Српска, иако у саставу Босне и Херцеговине која много полаже на своју „европску будућност“, очигледно не жури да се нађе у том друштву.

Штавише, Бања Лука отворено именује Немачку и Велику Британију као државе које према Српској воде непријатељску политику. Ове две земље истичу се и по непријатељству према Србији, што се нарочито јасно види на Косову и Метохији. Из Србије, међутим, тим поводом не долазе тако недвосмислене поруке као из Бање Луке.

ЕУ има још једну, по Србе врло непријатну особину – док губи подршку САД, она предњачи у провоцирању рата са Русијом. Важно је то што и Москва као своје главне непријатеље именује управо Лондон и Берлин.

Европска Унија се истиче и по убрзаној атеизацији и разарању традиционалних, породичних вредности, као и по готово неконтролисаној имиграцији, која убрзано мења демографски и политички пејзаж њених чланица.

Многи то сматрају показатељима културног и духовног пропадања. Упркос томе, ЕУ и даље има значајан утицај на српске образоване средње класе. У Српској то још нема политичку тежину, јер гласачи очигледно на прво место стављају националне и државне теме, али у најновијим политичким потресима у Србији, обе сукобљене стране такмиче се у продобијању подршке Брисела.

У Црној Гори, „европске вредности“ толико су привлачне да, слично као у времену после 1945, постоји прилично масовна спремност да се за љубав Брисела мења чак и национални идентитет. Тамо су и тврдо српске странке „проевропски опредељене“.

САД нису постале пријатељ Срба, али више нису такав и толики непријатељ какав су биле у време мултиполарног света. Трампова администрација чак је према Бањој Луци показала и одређену наклоност. Због тога је била спремна да у Босни и Херцеговини уђе у отворен сукоб са Берлином и Бриселом.

То се понајбоље показало када је под притиском Вашингтона заустављен судски прогон над Милорадом Додиком и када је смењен Кристијан Шмит. Нема сумње да је у томе значајну улогу имао јасан протрамповски став администрације Додика у сва три изборна циклуса у којима је Трамп био председнички кандидат.

Још је, чини се, важнија антиисламистичка боја Трампове администрације и МАГА покрета; то је сигурно имало утицаја на захлађење односа са Сарајевом, па и са Приштином.

САД и Израел сада ратују са земљама које су 1992-1999. слале исламисте у Босну и Херцеговину и на Косово и Метохију.

Бања Лука је успела да и са Тел Авивом успостави срдачне односе, у чему је опет важну улогу имао Додиков јасан произраелски став. Одређен значај имају и заједничка сећања на геноцид хрватско-муслиманских усташа над Србима и Јеврејима у Другом светском рату. Коначно, хиперактивна политика Израела на Балкану вођена је, по свој прилици, и потребом заузимања позиција за предстојећи сукоб са Турском.

Анкара, је, опет, у Босни и Херцеговини, Старој Рашкој и на Косову и Метохији, изразито непријатељски расположена према интересима Срба.

И Србија одавно води произраелску политику; у последње време она као да успева да, после кварова на везама, унапреди односе са Трампом. То би значило да би Београд могао да следи Бању Луку у политици ослањања на три Велике силе – Русију, Кину и САД. За разлику од Српске, можда вођена и унутрашњополитичким изазовима, Србија задржава тесне везе и са Бриселом.

Бања Лука је, наиме, добре везе са Вашингтоном изградила уз благослов Москве. То се види из чињенице да се после приближавања Вашингтону, ништа није променило у односу Русије према Српској. И ту су јасне и недвосмислене проруске поруке Додика дале плода. Москва остаје главни геополитички и економски ослонац Бања Луке. Изузев Србије, нема државе чије становништво тако добро разуме борбу Републике Српске за живот и слободу, као што је то Русија. То је једина Велика сила на коју би Српска, у условима непосредне егзистенцијалне претње, могла да се ослони.

Значај Русије за Републику Српску додатно је наглашен чињеницом да у балканским геополитичким питањима, Кина прати политику Москве. То се нарочито добро види у Савету безбедности Уједињених нација.

Много пута се показало да Срби могу да рачунају на добру вољу Кине. У томе важну улогу има сећање Кинеза на НАТО напад на њихову амбасаду, усред бомбардовања Србије. Осим тога, Срби су својим храбрим отпором НАТО пакту 1991-1999, онда када је био најјачи, када су му се и Русија и Кина склањале с пута, стекли одређен морални углед у тим земљама.

Такви обзири нису пресудни у деловању Великих сила, али Бања Лука и Београд би требало да имају на уму и ову околност.

Кина, како се показало, може да буде извор наоружања, инфраструктурних пројеката и више него значајних прихода. У томе би, ипак требало бити пажљив према Русији – стиче се утисак да она понекад подозриво мотри на ширење кинеског економског утицаја у српским земљама.

У закључку – од три Велике силе чак две, Русија и Кина, могу се сматрати пријатељима Срба. Ни САД, како је речено, више нису такав непријатељ, какав су биле у време униполарног света.

Између ове три силе данас постоје добри односи, које угрожавају понајвише ЕУ и америчка „дубока држава“. Трамп настоји да изгради лично добре односе и са Владимиром Путином и са Сијем Ђипингом. Са друге стране, он је захладнео односе са ЕУ, у којој види главног изазивача невоља.

После чувеног сукоба са Владимиром Зеленским у Овалном кабинету Беле куће, нарочито после његовог споразума са Русима у Енкориџу, показало се да Трамп не може да наметне свој став вођама ЕУ и њиховом штићенику у Кијеву. Неки посматрачи постављају чак и питање будућности НАТО пакта.

Уколико дође до мировног споразума САД са Русијом о Украјини и другим питањима, то ће се добро одразити на однос Вашингтона према Србима. Постоји, међутим, и опасност да би неки њихов будући споразум о подели интересних сфера могао да Републику Српску препусти Западу. Због тога је веома важно имати посебно добре изворе и лобисте у Москви.

Јасно је да је спољна политика Српске у овом тренутку узела добар правац. Она се заснива на ослањању на Русију и Кину и сарадњу са САД. Са ЕУ се негују добри односи, у мери у којој је то могуће, али Бања Лука је ипак, свесна непријатељства Немачке, држи на одстојању. То не значи одустајање од трагања за савезницима унутар ЕУ, какав је био Орбан.

Да би овакав програм могао да се спроводи, потребна је непрекидна мобилисаност у решености да Република Српска одбрани своје право на живот и слободу. Изградња дипломатије и средстава одвраћања у томе ће бити кључна.

Срби имају лошу особину да се, после периода изразите активности и борбе, брзо опусте и пасивизирају. То се догодило и 1918. и 1945. године. Непријатељ, а Немци и Енглези су познати по германској, дугорочној систематичности и упорности, то добро зна и зато по правилу ишчекује такве периоде.

Неопходно је да се то што пре разуме и промени.

(Трибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)