БАЊАЛУЧКИ БИСКУП МОЛИ ЗА ОПРОШТАЈ: ЈЕДАН ПРИМЕР ИЗ 1963.
Усташки злочини у Бањалуци и њеној околини током Другог светског рата (1941–1945) представљају један од најсуровијих примера геноцидне политике Независне Државе Хрватске усмерене против Срба, Јевреја и Рома. Главни идеолог и организатор ових терора на подручју Босанске Крајине био је усташки стожерник Виктор Гутић. Одмах по преузимању власти у априлу 1941. године, усташе су започеле систематски прогон.
Градски парк и јавна места били су обележени таблама са натписом „Забрањен приступ Србима, Јеврејима и псима“. У мају 1941. усташе су ухапсиле, зверски мучиле и убиле епископа бањалучког Платона и протојереја Душана Суботића, а њихова тела бациле у реку. До темеља је срушен Саборни храм Христа Спаситеља у центру града. Све јеврејске синагоге су девастиране, а сефардска синагога је претворена у јавну кућу. Српске и јеврејске породице су избациване из својих кућа у центру града, одузимана им је имовина, а велики број је депортован у логоре.
Највећи и најстрашнији злочин на овом простору догодио се 7. фебруара 1942. године, када је у само једном дану убијено 2.315 српских цивила, међу којима је било 551 дете.
Овај унапред планирани покољ извршиле су усташе из Павелићеве гарде (Тјелесни здруг) и VIII усташког батаљона, предвођене натпоручником Јосипом Мишловом и фратром Мирославом Филиповићем (касније командантом логора Јасеновац, познатим као „Фра Сотона“). Напад је почео у раним јутарњим часовима. Усташе су неколико дана раније пописале становништво, а затим су мештане убијале искључиво хладним оружјем, ножевима, секирама, крамповима и маљевима („србомлатима“), како се не би чули пуцњи. Најдемонскији злочин десио се у основној школи у Шарговцу (данас ОШ „Ђура Јакшић“), где су усташе предвођене фра Филиповићем упале у разред и на очиглед учитељице поклале 52 српска ђака. Према подацима, у Дракулићу је убијено 1.363, у Мотикама 679, у Шарговцу 257, као и 16 српских рудара у руднику Раковац.
Усташка команда је покушала да сакрије трагове ових злочина наређењем о тајном покопу, а у послератном периоду југословенске власти су често умањивале број жртава или их подводиле под формулизацију „жртве фашистичког терора”, због чега је прва спомен-плоча са тачним историјским контекстом подигнута тек деценијама касније.
После Другог светског рата о свему се ћутало. А онда је бањалучки бискуп, Алфред Пихлер, искрено молио православну браћу за опроштај. Био је то чин хришћанског покајања, који није био пука идеологија екуменизма. Многи из „Цркве у Хрвата“ су се мрштили на бискупов став, али је он остао запамћен као светао пример. И треба га се сетити. Бискупову посланицу доносимо у целини. Да се не заборави.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
BISKUPSKI ORDINARIJAT-BANJALUKA
Broj: 1269/63.
BISKUPOVA BOŽIĆNA ČESTITKA
A l f r e d, Božjom milošću i voljom Apostolske stolice banjalučki biskup, šalje svim svećenicima i vjernicima u banjalučkoj biskupiji pozdrav i blagoslov u Gospodinu.
Draga braćo svećenici,
dragi vjernici!
Prije nekoliko dana vratio sam se iz Rima gdje sam prisustvovao drugom zasjedanju II. vatikanskog sabora. Sretan sam što se opet nalazim među vama i što vas na ovaj veliki blagdan smijem pozdraviti.
Posljednjih dana našeg boravka u Rimu pohodili smo mi, biskupi Jugoslavije, našeg Papu, svetog oca Pavla VI. Tom prigodom nas je Kristov Namjesnik zamolio da svojim svećenicima i vjernicima prenesemo njegove pozdrave i njegov apostolski blagoslov. Ja to, eto, činim i ujedno vas molim da uvijek ostanete vjerni svetoj Rimskoj Crkvi i da se molite za njezina poglavara, papu Pavla VI.
Danas je Božić. To znači: na današnji dan prije dvadeset stoljeća rodio se u Betlehemu, u jednoj staji, Isus Krist, Božji Sin i naš Spasitelj. Ako je išta na svijetu veliko i važno, onda je to ovaj sveti i veliki dan. Bog je postao čovjek, naš brat, da nas spasi i zauvijek usreći. Zato su danas u duhu okupljeni u onoj betlehemskoj staji svi kršćani svijeta. Oni slave ovaj blagdan i razmišljaju o neizmjernoj Božjoj ljubavi prema nama ljudima.
- Na današnji dan Bog je učinio za nas najviše što je mogao učiniti. Skinuo je sa sebe sjaj svoje božanske pojave, sišao na zemlju i postao malo nemoćno dijete. Sin Božji postao je sin siromašne Marije. Postao je čovjek. Zašto?
Najprije da nam pokaže put u vječni život. Od Njega znamo da je to put vjere, vršenja Božjih i crkvenih zapovijedi i primanja svetih sakramenata. Tko je Bog i koliko On voli čovjeka, to nam je pokazao Isus Krist i to znamo od ovog svetog blagdana. I tko je čovjek, to čudno stvorenje od duše i tijela, i to znamo od današnjeg blagdana, jer nam je i to pokazao Isus Krist. Koliko mora da vrijedi naša duša, ta naša toliko zanemarena duša, kad se sam Bog nije ustručavao jedne ledene decembarske noći sići na zemlju da je spasi i usreći!
Tako nam je Krist pokazao svoj put. No, to nije sve. On nas je darovao i svojim božanskim životom. Pri tom ne mislim samo na to da je On na križu umro za nas. Ja sad prije svega mislim na Njegov božanski život, onaj život kojim živi Presveto Trojstvo i koji se primanjem svetih sakramenata prelijeva u nas, te postajemo prava Božja djeca, dionici Kristova božanstva. Krist nam je dao svoj život. Taj dar primamo u sakramentima. Nema veće ljubavi, nego kad tko daruje svoj život onome koga voli.
– 2 –
- Okupljeni danas oko malog Isusa, mi moramo shvatiti da je Kristova religija, religija ljubavi. Bog nam je iskazao svoju beskrajnu ljubav, da bismo i mi imali ljubavi prema našoj braći i sestrama i cijelom svijetu. Naša su braća i sestre svi ljudi, bez obzira na religiju, narodnost, rasu ili jezike. To je najveća zapovijed Božja zapisana Kristovom krvlju i suzama na ulazu u betlehemsku staju. To nam navješta ovaj blagdan.
Kad je papa Pavao VI. otvorio drugo zasjedanje našeg Sabora, rekao je među ostalim otprilike i ove riječi: Naša je želja da se svi ljudi ujedine u pravoj Kristovoj Crkvi. Osobito rastavljena braća drugih kršćanskih vjera treba da osjete našu ljubav. Zato ovdje pred svima biskupima priznajem da smo u prošlosti griješili protiv ljubavi. Svađali smo se s braćom drugih crkava, bilo je i mržnje. Evo ja ih molim da nam oproste, a i ja sa svoje strane, opraštam svima, ako su, možda nas mrzili ili prezirali.
Tako je govorio naš Papa.
I mi bismo, draga braćo, na ovaj blagdan ljubavi trebali reći nešto slično. Upravo u ovoj zemlji su u prošlom ratu mnoga naša braća pravoslavne vjere poginula zato što su pravoslavci. Oni koji su ih ubijali imali su u džepu katolički krsni list. Zvali su se katolici. I ti kršćani ubijali su druge ljude, također kršćane, zato što nisu Hrvati i katolici. Mi bolno priznajemo tu strašnu zabludu tih zalutalih ljudi, i molimo našu braću pravoslavne vjere da nam oproste kao što je Krist na križu svima oprostio. Ujedno i mi opraštamo svima, ako su nas možda mrzili ili nam nepravdu učinili. Danas pred kolijevkom Isusa Krista neka se izbrišu svi dugovi i neka zavlada ljubav. Onda smo istom učenici Isusa Krista i onda imamo zaista pravo da se nazivamo svetim imenom kršćanin. I svi drugi na koje smo se možda srdili, svi drugi neka nam oproste, svakome danas pružamo ruku pomirenja i ljubavi.
Draga braćo i sestre! Jeste li razumjeli ovu moju božićnu poruku?
Slaviti Božić, blagdan ljubavi, a ostati nepomiren sa bilo kojim čovjekom na svijetu, nemoguće je. Ovdje, pred betlehemskim jaslama svi se moramo sa svima pomiriti i svi moramo svima oprostiti. Onda će božićna zvona zvoniti za nas i na nas će se odnositi božićna anđeoska pjesma: Slava Bogu na visini i na zemlji mir ljudima dobre volje.
U tom smislu, ja vam od srca govorim staru kršćansku božićnu čestitku: Čestit Božić i sveto Porođenje Isusovo!
| Banjaluka, 20. prosinca 1963. | Alfred, v.r. biskup |
—————————————————-
Biskupova božićna čestitka ima se pročitati kod sviju misa prvi dan Božića u svim crkvama u kojima se nedjeljom propovijeda.-
