ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЛАИЦИ, КЛИРИЦИ И СВЕТО ПРЕДАЊЕ – СРПСКА ЦРКВА ПРЕД ИЗАЗОВИМА АДОГМАТИЗМА

УМЕСТО УВОДА

Овај текст се НЕ БАВИ одласком српског првојерарха  у Москву код Путина, студентским протестом и сличним темама. Потписници ових редова се о томе оглашавају и усмено и писмено, па нема сврхе понављати се. Текст је о нечему насушном – о појави адогматизма у СПЦ, као и у одузимању гласа лаицима, члановима лаоса, народа Божијег, кад је чување Светог Предања у питању.

Унапред да кажемо: овај текст се не залаже за то да лаици преузму власт у Цркви ( то је квазиевхаристијски модернизам, који води у протестантску јерес, насталу на погрешном тумачењу речи Светог апостола Петра о „царском свештенству“ ). Ово је текст који тражи дијалог и узајамно разумевање, без кога ће Српска Црква, осам и по векова од рођења Светог Саве, запловити водама пуним подводног стења, и питање је хоће ли опстати.

Ово није текст против јерархије у целини, ни против епископа појединачно. Ово је текст који брани јерархијско начело у Цркви, али под условима које одређује Предање: епископи су пастири који, како исповеда Света Литургија, речју Божјом треба да правилно управљају, јер је то услов спасења свих чланова Цркве.

Надамо се да смо се разумели.

СРПСКА  ЦРКВА И АДОГМАТИЗАМ

ПИТАЊА О ПОСЛАНИЦИ

Недавно се у српској црквеној јавности појавила оптужба да је у Васкршњој посланици јерархије СПЦ ове, 2025, уочљива јерес пелагијанства:  тврдња да је Бог човека створио смртним.

Један лаик, Мирослав Павловић, реаговао је подсећањем у коме, између осталог, каже:“Дакле, једна од многих спорних реченица из Посланице, која је цела изливање душе неког тешког модернисте и зизјуласовца, јесте: „Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“. Дакле, сва творевина, укључујући и човека, створена је као смртна. Значи да је и Адам створен као смртан. Управо у томе и јесте исповедање Пелагијеве, другачије назване Целестијеве јереси (пошто су заједно проповедали и ширили ту јерес), која је осуђена на III Васељенском сабору у Ефесу 431.године (Правило 1.и 4.), на којем је ова јерес осуђена заједно са Несторијевом јереси, као и на VIII помесном сабору у Картагени 411.године (Правила 109-116), који је управо због те јереси и сазван и који је претходио III Васељенском сабору у Ефесу. Као што се св. Кирило Александријски борио против Несторијеве јереси, тако се исто и блажени Августин Ипонски преко тридесет година борио против Пелагијеве-Целестијеве јереси. И углавном је његова заслуга што је она и осуђена на сабору у Картагени а затим и на III Васељенском сабору у Ефесу.

У чему се састоји ова јерес? 109. правило (у руским редакцијама 123. правило) VIII помесног сабора у Картагени каже: „Сабор против Пелагија и Целестија… Предсједавајући свему сабору епископ Аврелије, при ђаконима, који су стојали, признано је од свију епископа картагенске цркве, који су овоме светоме сабору приступили и чија су имена и потписи приложени: Да Адам није створен од Бога смртним. Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема“. (III Вас. 1,4; картаг. 110-116).“(1)

Тако је писао забринути мирјанин –члан лаоса, народа Божјег Српске Цркве.

ЗАШТО НЕМА ОДГОВОРА?

Мирославу Павловићу није одговорио нико надлежан. Њему, и њему сличнима, одговорили су неки набеђени интернет – проповедници, букачи, викачи и приповедачи лоших вицева, реченицама овог типа:“У параноји фарисејскога духа, виде тамо и доживљавају неке јереси халуцинирајући“.

Уочи овогодишњег архијерејског сабора, група лаика ( да поновимо: лаици су чланови лаоса, народа Божијег ), упутила је писмо највишем телу Српске Православне Цркве истим поводом – траже да им се објасни откуд пелагијанство  у васкршњој посланици. (2)

Хоће ли им бити одговорено, остаје да се види.

По ко зна који пут, авај, показује се да се скоро нико у СПЦ не бави озбиљно питањем јереси, и да смо, бар кад је Свето Предање у питању, дошли у фазу својеврсног „адогматизма“ – веруј шта хоћеш, причај шта хоћеш, само буди послушан надређенима и „вежи коња где ти газда каже“. Уз то, кажу неки, зини и причести се – и спасен си.

Али тако не може бити. Од догматике из које извире етика зависи спасење сваког човека. Јер, како каже Свети Јустин Ћелијски:“Догмати су богооткривене вечне истине вере, које се садрже у Светом Откривењу, а чува их, објашњава и саопштава Црква као божанска, животворна и неизменљива правила спасења.“(3)

Учење да је Адам саздан смртним је Пелагијева јерес осуђена на Трећем васељенском сабору. Онај ко тако учи и натим поукама гради однос према пастви је јересијарх, а онај ко тако верује – јеретик.

Зар је могуће да и таквих има?

КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА ЈЕРЕС?

Под јересју се подразумева лажно учење о Богу, човеку и спасењу. Седми Васељенски сабор каже: „Јерес одваја сваког човека од Цркве.“ Пошто је Црква извор и увор спасења свих људи, бити јеретик значи бити одвојен од спасења. Ученик Светих апостола, Игњатије Богоносац, пише још у првом веку: „Ја, то јест не ја, него љубав Исуса Христа, тражимо од вас да користите само хришћанску храну, а уздржавате се од биља друге врсте, мислим јереси. Јер јеретици мешају Исуса Христа са својим властитим отровом, причајући ствари које нису вредне награде, као они који дају смртоносни отров у слатком вину, које непажљиви халапљиво узме, и са кобним задовољством упада у властиту смрт.“

Свети Јован Златоусти каже: „Саборна Црква је велики рај… и ако се пронађе у Цркви да неко нагиње јеретичким погрешкама и учењима змије… тада је он избачен из раја, као и Адам који је био избачен из раја.“

Свети Јован Дамаскин у „Тачном изложењу православне вере“ наглашава: „Са највећом својом пажњом пазите да не примите причешће од јеретика или да га дате јеретицима. Не дајте псима светиње, каже Господ. Нити бацајте бисере пред свиње, јер тиме постајемо учесници њиховог бешчашћа и осуде.“

Свети Теодосије Печерски поручује: „Чувај се, сине мој, јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у православној вери. Јер нема боље вере од наше свете православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: „Твоја вера и моја вера су од Бога“ ти сине мој треба да одговориш: „Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф 4, 5). Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и Светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.“

Не можеш хвалити две вере, своју и туђу, истиниту и лажну. По Светом Теодосију, добро треба да чиниш људима сваке вере, али само своје се држи – јер ти је открио Бог, а не човек.

ОДЛУЧНО, АЛИ СА ЉУБАВЉУ

У житију светог пустињака Агатона стоји и ово: „Неколико браће је једном посетило Авву Агатона, јер су чули да поседује велику духовну тананост. Желећи да га искушају и да виде да ли ће се наљутити, питали су га: „Јеси ли ти Агатон? Чули смо о теби да си ти неморалан и горд.“ Он одговори: „Да, тако је.“ Онда му они опет рекоше: „Јеси ли ти Агатон који воли да клевеће друге?“ „Ја сам тај“, одговори он. Посетиоци онда по трећи пут упиташе: „Јеси ли ти јеретик Агатон?“ На ово он одговори: „Ја нисам јеретик.“ После овог одговора, они га упиташе да им објасни: „Зашто си, када смо те оптуживали за све оне ствари признавао, а ниси хтео да издржиш оптужбу да си јеретик?“ Авва им одговори: „Прве оптужбе сам прихватио јер су чиниле добро мојој души, али не и оптужба да сам јеретик, јер јерес одваја од Бога.“ Чувши тај одговор, посетиоци се задивише и одоше, богатији у својој души.

Забрањено је мрзети јеретике. Морамо се молити за њихово спасење. Свети Максим Исповедник нас учи: „Тражим од вас да чините добро свим људима са пажњом и поштовањем, постајући свима све, по потребама сваког понаособ, желим да будете потпуно груби и одбојни према јеретицима само у случајевима сарадње са њима или у стварима које подржавају њихову погрешну веру.“ Јереси, каже Свети Јован Златоусти, треба разобличавати, а јеретике штедети и молити се Богу да их приведе истини и спасењу.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА „АДОГМАТСКА ПОСЛУШНОСТ“?

Сме ли бити адогматизма у Цркви и сме ли се цела Црква свести само на апсолутну послушност јерахији, без обзира на то шта јерархија проповеда, то јест на садржај оних порука које се шаљу пастви?

Свети Теофан Затворник је јасан – адогматизам је смрт вере:“Пошто је Сам Бог научио да се људи приближавају Њему, Сам је долазио, Сам се ваплотио, страдао и умро, даровао Духа и толико чудеса учинио ради утврђивања вере, покренуо небо и земљу, после свега овог казати да је свеједно – да ли се држати ове вере или неке друге, означава не само крајње безумље, у којем се истина изједначава с лажју, већ и нечасност, у којој се упућује известан прекор човекољубивом Богу, као да је прекомерно трошио милост, и у којој се за лаж оптужује Бог истине, као да није једина она вера, коју Он објављује као једину. Индиферентизам је, поред тога, рак–рана рода људскога. Ако само једна вера води ка спасењу тако да ниједна друга вера не спасава, већ гура у пропаст, зар онда онај ко људе задржава у њима није убица? Кад хара помор и искусан лекар открије једини могући лек, онда свако ко убеђује: „Нема везе, и други лек је добар“, погубљује све који га послушају. Такав је индиферентизам: он слаби и убија дух. Онај који га има је готово исто што и безбожник, јер је очигледно да му је вера туђа, да је одржава по обичају, да би подражавао другима или, још горе, као некакво политичко средство. Сви ови прекори се односе и на оног ко каже: свеједно да ли је хришћанска вера или нека друга. Откуд ова мисао? Апостоли су се с таквом ревношћу старали о једномислију, тако радино су настојали да га успоставе онда кад се она нарушавало, тако строго су се наоружавали против оних који се разилазе у мишљењу, да су их сурово гонили, а данас је постало обичај да се каже: свеједно, само да је хришћанска, па макар и јерес! А како је Господ говорио: „А ако ли не послуша ни Цркве, да ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18,17)? Па онда, како је и Црква, откако постоји, тако силно ратовала и наоружавала се против свих неистомишљеника? Као да је све то тек тако! И то што је Господ оправдавао знамењима и чудесима једину истиниту веру и досад оправдава, као да је и то тек тако?“

Наравно да није тек тако, ма шта мислили екуменисти и обновљенци у помесним Православним Црквама.

КАКО НАС ЈЕ ЕКУМЕНИЗАМ ПОКВАРИО?

Екуменистичко дружење и молитва са јеретицима изазвали су код екумениста са Истока стање у коме су примили њихов дух – с једне стране, папистички, с друге протестантски. Они су протестанти по адогматизму, а паписти по апсолутној послушности папи ( мини –папи ), без обзира на то шта он учи. Уосталом, то и јесте модел уније с Ватиканом – папу није брига да ли унијата има православни, коптски, етиопски, јерменски, несторијански или било какав други отклон од званичног римокатолицизма у вери и богослужењу. Ако признаје папу, све може и све му је допуштено. Признај папу, и чини шта хоћеш!

Томе се чудимо, ми, лаици, данас и овде, у нашој Мајци Цркви. Крајње је време да болест адогматизма почне да се лечи, ма ко од ње боловао – лаик или клирик, човек с крстићем о врату или човек с панагијом на мантији.

И улога лаика у борби за обнову духа свештеног правоверја није и не може бити неважна. Напротив!

ТРИ ЦИТАТА О УЛОЗИ ЕПИСКОПА И ЛАИКА У ЦРКВИ ( ФЛОРОВСКИ, ОТАЦ ЈУСТИН, АВЕРИНЦЕВ )

СВЕШТЕНИК ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ

Да почнемо једним еклисиолошким аксиомом формулисаном на начин оца Георгија Флоровског (Г. Флоровски: Црква је живот, Образ светачки, Београд, 2005, стр. 555-556): „Једино је јерархији дато право да поучава и да сведочи у Цркви. Ово не значи да су свештенство и верни народ једноставно предодређени само за  безусловну и формалну послушност епископату. То не значи напросто да се ‘право поучавања’ додељује епископима независно од народа [Цркве]. Напротив, у Цркви нема места за такву искључивост. На тај начин се превладава оштра супротстављеност између ‘поучавајуће’ и ‘поучаване’ Цркве, која постоји у Римокатоличкој цркви. Још је правилније говорити о сарадњи свих слојева или елемената унутар Цркве. Поново наглашавам да епископ има ‘моћ поучавања’ једино унутар Цркве, једино унутар актуалне саборности његовога народа и пастве. Свако је у Цркви призван не само на послушност, већ и на поимање. Управо је у питањима вере и догмата свако ограничен сопственом личном одговорношћу.

Уместо о одговорности (јер овај је појам исувише формалан), боље је говорити о томе да би свако требало да обитава у Истини. Паства мора не само да слуша, већ и да се саглашава. Не одлучује толико ауторитет колико унутарње сведочанство духовнога живота. Унутар граница ненарушене саборности постоји расподела делања и задатака. У сваком случају, свако је призван да буде живи пример и сведок своје вере и веровања, да поучава и да помаже свакоме. Овде се не ради о томе, нити, пак, о питању богословскога истраживања, које у формалном смислу не може бити ограничено од стране било кога у Цркви. Овде се ради о питању права на догматичко сведочење у име Цркве.

Моћ јерархије не подразумева да се Истина као таква епископу открива аутоматски, по сили његове хиротониjе и достојанства, нити да он може да истину открива без саветовања и заједничења са Црквом ван које он, опште говорећи, губи сву своју ‘моћ’. Међутим, једино њему и искључиво њему дато је право да говори на католичански начин. То није само канонска привилегија, нити право. Оно је повезано са чињеницом да епископ као такав јесте мистичко средиште своје пастве, која се, у њему, обједињује у јединство светотајинскога заједничења. Чињеница да се често дешава да епископи нису довољно добри богослови уопште не противречи овој тврдњи. У том случају, епископи су приморани да нађу подршку у оним свештеницима који су [богословски] образованији од њих. Тако је бивало од најдревнијих времена: довољно је само да се сетимо Евсевија Кесаријског, чији је главни саветник био св. Василије Велики. Ово, дакле, није ништа већа противречност од једноставне чињенице да, опште говорећи, заиста постоје и недостојни епископи и недостојни хришћани.

И верници могу и морају да проучавају, разговарају, проповедају, пишу и полемишу: они, исто тако, могу, чак, и да се не слажу са епископима. Али, да сведоче у име Цркве, дато је искључиво епископима. Ово би се могло рећи и на овај начин: право на мишљење и саветовање дато је свима, али ‘моћ поучавања’ дата је искључиво јерархији, наравно, [оној која је] у непрекинутости саборнога заједничења. Малобројност образованих епископа у Православној цркви у новије време јесте нешто због чега треба веома жалити, али ни у ком случају није у противречности са овим главним постулатом.

Што се тиче ‘теолога лаика’ у Русији, тешко да се за њих може рећи да имају моћ да поучавају у име читаве Цркве, што ни у ком случају не ограничава њихов велики историјски значај. Јер, глас верника се мора чути у православном хору. Али, хоровођа хора може бити искључиво епископ. Постоје различити дарови и сви дарови су неопходни. Али, само је један хиротонисани пастир и управљање је поверено искључиво њему. ‘И овчице иду за Њим, јер познају глас Његов'“ (Јн. 10,4).

Тако каже отац Георгије. Тако и потписници ових редова мисле и са тим се слажу.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

С друге стране, Свети Јустин Ћелијски је, још пре Другог светског рата, рекао још нешто, такође драгоцено за наше Свето Предање. У свом часопису „Хришћански живот“, где је, гласно и јасно, коментарисао стање у Цркви, отац Јустин је одговорио на нападе оних који су га оптуживали да „напада епископе“. Он је тада забележио:“…Сматрам за потребно да на овом месту поменуту аномалију у односима између неких претпостављених и потчињених овако јасно подвучем и противу ње пред живом црквом на овај начин протествујем. Чланови цркве имају и права и дужности да будним оком прате рад својих духовних вођа и да га у случају потребе критикују. Зашто бежати од контроле ако се је савесно радило? Чему служи облак мистерије око онога, што једнога дана мора да буде груба јава? У тој тајанственој атмосфери покадкада ничу и најглупље хипотезе, које испуњују предрасудом и оштре гњевом противу оних, чији ауторитет у Цркви мора остати неокрњен. Све ово копа амбис неповерења између вођа и вођених и на тај начин омета успех главне ствари, која је једино оправдање даљег постојања Цркве у нашем народу…

Период кроз који пролази наш верско црквени живот и сувише је озбиљан и судбоносан за даљи развој утицаја хришћанства у нашем народу. Критичност момената који преживљујемо императивно налаже, да се систематским напорима позваних покуша извођење прегруписавања и сконцентрисавања свих црквених сила, које су се до сада разједињене и измрвљене, бескорисно трошиле и расипале у узајамном уједању и пецкању на штету Цркве и на радост њених непријатеља. Ко ма и једним непромишљеним гестом буде ометао ово повезивање разбацаних добрих воља у сноп, учиниће злочин према самој цркви. То треба најзад да буде јасно и вођама и вођенима.(…)

Но, ту скоро „Хр. Животу“ је упућен још један прекор, и то један тежак и ничим незаслужен прекор. Пребачено му је да он руши ауторитет епископа у нашој цркви. Ја ни за моменат не сумњам да је овај прекор упућен bona fide. Па ипак и та добра намера не умањава његову тежину. На основу чега нам је он упућен? Којим се цитатом из досада штампаних свезака „Хр. Живота“ може доказати да он систематски поткопава ауторитет епископа? Не, таквих цитата нема на странама нашега часописа. „Хр. Живот“ никада није ратовао нити ће икада ратовати противу ауторитета у цркви у опште и ауторитета епископа напосе. То никада није било нити ће икада бити у његовом плану. О овоме сведоче све његове странице. Ко у то сумња нека их поново разгледа. Нигде на њима он неће наћи ни једне једине реченице, ни једне једине речи, која говори противу епископства као институције. Напротив, наћи ће многе пасусе, у којима се говори како се углед и ауторитет епископа морају суревњиво чувати од свега онога, што их може умањити.

Како се онда може објаснити овај прекор? Где треба тражити разлоге због којих нам је он упућен?

Ја лично верујем да разлоге за овај прекор треба тражити у бркању два појма: појма епископства као институције и појма епископа као личности. Ова су два појма погрешно идентификована и онда је оправдано критиковање живота и рада појединих епископа схваћено као неоправдани напад на епископство. Када би ово идентификовање и мешање појмова било правилно, онда би и прекор да „Хр. Живот“ руши ауторитет епископа у нашој цркви био бар делимично оправдан. Но епископство као институција и епископи као личности не могу се идентификовати.

Епископство као институција није криво што у свима црквама, па евентуално и у нашој, могу постојати епископи, који нису достојни положаја на коме су. Исто тако једна оправдана критика и један неоправдани напад су две потпуно различите ствари.

Ако је неоправдано нападање епископа забрањено, трезвена и разложна критика њиховог живота и њихових поступака допуштена је. Од тога ни црква ни ауторитет епископа не могу имати штете. Најзад у име чега се може забранити процена и оцена начина живота појединих епископа? Један епископ треба да буде видело свету. Зар тај свет нема права да протествује противу некаквог „видела“, које га саблажњава?

Још нешто. „Хр. Живот“ није директно критиковао ни једног епископа. Он је само наводио шта се о појединим нашим епископима говори. Он је наглашавао да те ствари, које се преносе у широке народне масе помоћу „рекла-казала“, саме могу бити гола и злонамерна измишљотина и клевета. Али и као такве оне шкоде угледу и ауторитету епископа. Дужност Цркве је да оваквом начину рушења епископског ауторитета једном стане на пут. Она то може и мора учинити. Ако је ко од епископа крив нека повуче консеквенце, ако је пак оно што се о њему говори злонамерна измишљотина нека се сузбије. Иначе од досадањег држања према овим стварима црква има само штете.

Је ли овакво писање „Хр. Живота“ ишло на то да руши ауторитет епископа?

Не, такав прекор би био неоснован и неправичан. Може бити грешака у нашем раду. То је природно. Ко не ради тај не греши. Али приписивати нашим напорима овакве побуде и мотиве био би у најмању руку грех.

Смемо ли ми да ћутимо о стварима, о којима већ цео свет говори, па макар се те ствари доводиле у везу и са именима појединих епископа? То би била нојевска мудрост и тактика. Не треба се плашити тога шта ће свет да каже. Та он већ говори. Не треба се плашити ни тога шта ће други, ван наше земље рећи.

Пре но што сам у „Хр. Животу“ написао и један ред, ја сам од неких виђених личности других Цркава слушао о приликама у нашој Цркви такве детаље, да ја сматрам за боље да их овом приликом прећутим. Знају на страни шта код нас вреди, а шта не. Ми немамо разлога да се стидимо своје историске прошлости. Напротив. Исто тако наша садашњост и ако је тешка није очајна. Пред нама су велике могућности и светле перспективе. До нас стоји да извршимо или не извршимо своју дужност према Богу, Цркви и народу. И оно што нарочито чуди странце у овом погледу то нису толико наше верске црквене прилике, које су објашњиве, колико наше млитаво и неодређено држање према њима, које се ничим не може проврдати ни оправдати.

У свима црквама има добрих и рђавих свештеника, достојних и недостојних епископа. Није наша Црква једина, у у којој прилике нису сређене. Шта више у овом погледу ми смо у далеко бољем положају сд многих других Цркава. Наша Црква није ни без добрих пастира ни без добрих архипастира. И то је наша срећа. У вишем и нижем клиру имамо људи, који достојно чувају славну традицију предака, славну традицију светосавске Цркве. И они су оправдање наше наде да ће српска црква Божјом помоћу и енергичним напорима њених добрих архипастира и пастира најзад повратити изгубљене позиције у вођству нашег народног живота.

Али да би што пре дошли до остварења овога циља морамо свршити један претходни посао, морамо енергичним, мерама уклонити из клира све оне његове чланове, који својим животом и радом паралишу његове напоре на консолидацији наших верско-црквених прилика. Ако има недостојних и међу епископима нека иду. Црква и њени интереси изнад свега па и изнад недостојних епископа ако би их евентуално и у нашој цркви било.

„Хр. Живот“ је ово отворено тражио и тражи. То је у интересу цркве као целине и епископства као институције. Без тога ће ауторитет епископа код нас стално падати. Њега не руши и неће рушити „Хр. Живот“, већ на првом месту и највише они, који нису дорасли епископском позиву. Не само то. Поред неисправних епископа страдаће углед и ауторитет и њихових исправних другова. Поред сувог и сирово гори.

Оваквим својим тражењем „Хр. Живот“ се је замерио некима. И они су се револтирали противу његовог писања.

И то је добро. Револт и реакција су ипак знаци живота. Само када би тај револт и реакција били упућени онамо где треба онда би они били плодоносни и Црква би од њих имала великих користи.

Не треба се питати: „Јесмо ли ми уопште Црква када допуштамо овакво писање?“, већ: „Јесмо ли ми уопште црква када допуштамо ствари, о којима се овако пише?“ Јер је далеко природније и логичније више се револтирати противу зла, него противу бледог сликања његовог. Ако се на неки начин евентуално онемогући писање о злу, које притиска наш верско-црквени живот, тиме се неће уклонити само зло. Напротив. Но ако се уклони зло онда ће писање о њему отпасти као беспредметно. Нестане ли узрока нестаће и последице. Иначе сваки други посао не води ничему.

Предузимати мере противу писања о болестима нашег верско-црквеног организма, а не учинити ништа да се тај организам најзад отресе тих болести, наиван је посао. На тај се начин неће ничији ауторитет сачувати па ни епископски, јер је он заснован на личним особинама и престижу сваког појединца. У овом погледу сваки је епископ најбољи стваралац и чувар свога ауторитета. Имали га, нико му га не може одузети. Нема ли га, нико му га не може дати.

Да завршим. Црква је конфесионална заједница, која живи од моралног кредита најбољих примера хришћанског религијског искуства. Нико нема права да тај огромни капитал цркве непромишљено расипа. Напротив, дужност свакога члана цркве је да тај капитал увећа, или да га у најмању руку савесно чува од свега што га може смањити. Та околност даје му право да прати и процењује и поступке других чланова Цркве. На тај начин конфесионална свест увећава и права и дужности сваког члана једне конфесионалне заједнице. Његова права се огледају у уживању благодети, које једна таква заједница пружа; његова је дужност пак да ту заједницу од свега и свакога штити.

Тако нпр. један паметан, савестан и исправан епископ је понос цркве, док се од евентуалних скандалозних поступака другог епископа стиди сваки свестан члан њен. И у име тога стида, ако ни због чега другог, он има право и дужност да протествује противу свачијих испада па дакле и противу евентуалних испада и једнога епископа.

Може ли се онда то право и та дужност одузети једном црквеном часопису какав је „Хр. Живот?“

Principia non homines!“(4)

Тако је говорио отац Јустин. И његове речи потписујемо.

РЕЧ АВЕРИНЦЕВА

Познати руски мислилац Сергије Аверинцев у огледу „Еволуција византијске философије до 7. века („Источник“ 7-8/ 1993.), описује резлику у односу према својој вери обичних хришћана и обичних пагана, као и реакцију хришћанске и паганске елите на сопствени народ:“Ма како дволичан био однос хришћанских маса прeма свoјој eлити, оне се нису престајале изyзетно живо занимати за догматику коју је за њих формулисала eлита, улажући у те фомулације неке властите асоцијације (чију логику је каткад тешко реконструисати). Са гледишта елите, интерес хришћанских маса за теоријско-богословска питања био је чак одвећ велик, опасно велик и не би било лоше да му се поставе границе. Схватања елите изражена су у познатој јадиковци Григорија из Нисе, да је постало немогуће купити хлеб или окупати се у купатилима, а да се од пекара или радника у купатилу не чује предика о односима ипостаси Оца и Сина. Код паганских новоплатоничара ми такве жалбе не срећемо. Пекар или радник у купатилу тешко да би им често досађивао, тумачећи којекако прелаз од Једног ка Уму. Пагани из нижих слојева нису испољавали ни најмањег интереса за метафизичко-теолошке проблеме и ствари; то није улазило у њихове навике религиозног понашања. Они су се задовољавали уобичајеним обредима и напросто ништа нису знали о разлици између „саопштивог“ и „несаопштивог“, између „Ума мишљеног“ и „Ума мислећег“. Мрмљајући молитву паганским боговима (и старајући се да га не затекне при том монах који пролази), сељак-паганин није размишљао о томе да је божански Прокло поделио молитве на „демијуршке“, „карасичке“, „зоопијске“ и „телесиургичке“, да је још строго упозоравао против мешања тих врста. Њему за разлику од хришћанског простог човека, нико није сугерисао да је он дужан да се занима за сличне ствари. Уосталом, шта рећи о простим људима, ако такав стуб паганске елите из времена Јулијана, као Либаније, будући носилац не философске, већ књижевно-реторичке културе, ништа ниje желео знати о новоплатонском учењу!

Да би се оценио контраст, довољно је за тренутак себи представити немогућу ствар: да неки хришћански колега и супарник Либанија, тј. блистави престони проповедник попут Јована Златоустог, потпуно игнорише основе тринитарне догматике. То њему нико не би дозволио – али ни он сам то себи не би дозволио.

Случај Либанија (наравно, уопште не и једини) показује да публика новоплатоничара није била чак ни крхки уски круг паганске елите. Публика новоплатоничара били су сами новоплатоничари, и при том не само по вољи историје, него и по властитој вољи.(…)

У поменутој јадиковки Григорија из Нисе необично прелазе један у други два различита, чак узајамно искључива, осећања: бес интелектуалца – платоничара који сматра да су пекар и радник у купатилу незналице, и забринутост епископа који је узнемирен тиме што су они јеретици. Интелектуалац може занемарити оно што се дешава у главама лаика, али епископ не може. Пекару и раднику у купатилу од тога, благо говорећи, није увек лакше, али је то друго питање. Њих је могуће разуверавати, могуће је – и што даље то више – одвргавати их мерама принуде; немогуће их је оставити иза врата, искључити их из идејног живота. Механизми који делују унутар „вертикалне“ структуре цркве, доводили су до тога да су човек елите и човек масе били принуђени да нешто захтевају један од другог и да нешто дају један другом.

Интелектуална слобода и једног и другог била je тиме осетно ограничена, а противречности између њих нипошто нису биле примерене. Па ипак у овоме што се десило неоправдано је видети само назадак. Обојица су морали прихватити један другог озбиљно и више нису могли напросто да прођу један поред другог, као што је новоплатоничар пролазио поред непосвећених. Човек масе је од човека елите добијао неку могућност да завири иза граница свог свакодневног видокруга, човек елите се код човека масе учио способности за наду, чијом тајном су увек владали убоги. У најмању руку, тако је у најбољим случајевима и бивало – на пример у случају Јована Златоустог и његових слушалаца, антиохијских и посебно константинопољских.“

Да поновимо речи Аверинцева: лаике који постављају питања, „могуће је разуверити, могуће је – и што даље, то више – подвргавати их мерама принуде; немогуће их је оставити иза врата, искључити их из идејног живота“.

У историји Цркве најчешће се дешавало да виши и нижи клир уносе смутњу и немир у Цркву Божју. Арије, Несторије, Севир Антиохијски, итд – били су клирици и јересијарси. Али, дешавало се да и неки лаик, потову у кризним временима, постане узнемирен. Њему је, и онда и данас, збивања у Цркви требало разјаснити, и мутну воду у којој се нашао разбистрити. Јер, као што нам каже Аверинцев, учени клирик и неучени лаик не могу тек тако да пролазе један поред другог „као што је новоплатоничар пролазио поред непосвећених“.

И ово потписујемо: епископ поред лаика не може проћи као поред непосвећеног. Кад лаик поставља питање, мора му се одговорити. Јер лаик није незналица, него члан лаоса, народа Божијег.

ЛАИЦИ У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ЦРКВЕ И БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ

ОСНОВНА ТЕЗА

У Немањића Србији у раду мешовотих црквено-државних сабора учествовали су и лаици. Лаици су, такође, били чланови сабора Пећке Патријаршије која је обновљена под Турцима у 16. веку (обновљена је српска Патријаршија и, сходно томе, српска црквена самосталност).

Исто је било и у Карловачкој митрополији под аустријском влашћу. Између осталог и захваљујући оваквој структури сабора, Српска црква је током четири века непостојања независне српске државе успела да сачува заветни хришћански српски национални идентитет и саму идеју српске државности.

Наиме, српска територија је после смрти Душановог сина цара Уроша V (1371. године), а пре пада под турску власт, најпре доживела државно-правну дезинтеграцију.

Потом су током 15. века српске земље једна за другом падале под турску власт: Стара Србија (савремена Република Македонија са Косовом  и Метохијом), Србија, Босна, Херцеговина и на крају Зета (савремена Црна Гора). Са губитком политичке самосталности, Срби су изгубили и црквену самосталност.

ТУРЦИ И ФАНАРИОТИ

Док су политичку независност војнички сломиле Османлије, црквена самосталност је постала мета аспирација Фанара. Фанариотске владике су углавном бринуле само о приходима, па је њихово владичанство скоро редовно доводило до пада црквеног живота код Срба. Фанар је одмах кренуо са постављањем Грка на епископске катедре у српским крајевима. Грчки архипастири су се надали да ће им турска окупација омогућити да преузму у своје руке Српску цркву. У појединим крајевима је такво деловање фанариотских владика директно утицало на масовни прелазак православних Срба у ислам. Као пример из прве половине 19. века, када српске јерархије није било на Косову и Метохији, можемо навести Горанце

Ипак, није им ишло како су замислили: материјално богатство српских земаља у 16. веку је још увек било значајно. Турска власт је била јака и још увек није дозвољавала отворену пљачку Срба, а један број српских племића је у то време још увек могао да, без промене вере, сачува статус и имовину. Поједине српске владике су се фанариоћењу супротстављале, а у отпору Фанару нарочито се прославио у првој половини 16. века смедеревски митрополит Павле.

ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Обнова Пећке патријаршије у 16. веку спасила је српски народ. Пећка Патријаршија је обухватала земље Старе Србије (северна Македонија и Косово и Метохија), Моравске Србије, Босне, Херцеговине, Зете, Баната (и данашње Трансилваније), Далмације, Славоније, Угарске, а такође и западнобугарске земље на којима се данас налазе Ћустендил, Рилски манастир и др. После обнове Патријаршије Срби су већ чинили један посебан и целовити милет, самодовољну заједницу која је уживала аутономију у оквиру политичко-правног система Османског Царства. У току два века Срби су представљали засебан милет. Патријарх је имао титулу милет-баше. Саборска одлука о његовом избору потврђивана је посебним бератом, за чије издавање је милет плаћао пешкеш у износу од 2 000 дуката. И зато је Српска црква у том времену постала, речју Св. владике Николаја, права „народна“ Црква.

Лаици су у Цркви имали ништа мање значајну улогу од клирика. Чак и кад је Фанар, у 18. веку, потчинио себи области Српске Цркве, народ је наставио да се бори за свој светосавски идентитет. Након бугарског раскола и формирања Егзархата, бугарске владике су замениле Грке. После борбе локалних Срба и молби упућених султану, деведесетих година 19. века за владике у Призрену и Скопљу постављени су Срби.

ФАНАРИОТСКИ ВЛАДИКА У БОСНИ

Какви су били фанариотски епископи? Енглески путописац, сер Артур Еванс, који је посетио Босну и Херцеговину после чувеног устанка 1875, пише:“Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неискзано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење.(…) Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. (…) Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља“.

Запамтимо израз – „безбожне епископске улизице“.

ФАНАРИОТИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Ево и примера са Косова и Метохије. Реч је о фанариотима у Призрену. За владику Синесија (1836-1840) Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митропилите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“. Због митрополита Игњатија (1840-1849), такође гуликоже, многи Срби су се потурчили. Митрополит Партеније (1849 -1854), шта год је од народа добијао, све је давао на пиће. Али, српски народ је одолео и, у Христу, победио.

НА ТЕРИТОРИЈИ ХАБЗБУРШКЕ МОНАРХИЈЕ

У Великој сеоби Срба која се догодила 1690. године после пораза Аустрије у рату против Турске, са подручја Старе Србије (како рекосмо, у питању су Косово и Метохија и северни крајеви данашње Републике Македоније), заједно са аустријском војском, иселило се само у првој фази више од сто хиљада Срба, који су населили подручје северно од Саве и Дунава (данашња Војводина, румунски део Баната, Славонија, Лика, Кордун, Банија, јужна Мађарска). Заједно са народом у Аустрију је дошао и патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, па аустријски владари, Леополд Први и Јозеф Први (независно од притисака Ватикана), дарују Србима црквено-просветну аутономију. Срби су Аустрији преко били потребни као граничари, способни да зауставе даљи продор Турака ка Бечу. Јер, простор који су населили Срби у то време је био добрим делом испражњен услед сталних турских најезди.

Тако се 1707. године оснива Карловачка митрополија и то на црквено-народном сабору који је одржан у манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори. Од свог оснивања и Карловачка митрополија је стекла она обележја која су била својствена и црквеној организацији Срба у крајевима под турском влашћу на подручју Пећке Патријаршије. И у устројству Карловачке митрополије био је очигледан утицај лаика, пре свега у раду изборних сабора и у парохијској управи, као и национални карактер Цркве.

ЈЕДИНСТВО ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

У условима туђинске окупације, Пећка Патријаршија је била облик црквено-политичког организовања Срба под Турцима, а Карловачка митрополија под Аустријом.

Истовремено аустријске власти су се трудиле да смање и потпуно прекину зависност Карловачке митрополије од Пећке Патријаршије, чиме су подстицале црквену и националну дезинтеграцију Срба. Црквено цепање је требало да представља прву фазу ка планираном покатоличавању Срба: раскол (дезинтеграција), промена духовног погледа на свет, унија и најзад, покатоличавање.

Међутим, Срби у Аустрији су се успешно супротстављали покушајима реализације оваквог плана. Све до укидања Пећке Патријаршије, 1766. године, Карловачка митрополија је била саставни део Пећке Патријаршије.

И лаици су се, скупа са епископима, свештенством и монаштвом одлучно борили да нас инославље не преплави.

УЛОГА ПАТРИЈАРШИЈЕ ПО ЖАРКУ ВИДОВИЋУ

Зато је Жарко Видовић показао да су Србе у модерно доба у народносном смислу очувале управо Пећка Патријаршија и војне крајине:„Пећка патријаршија је икона – жижа заједнице српских манастира. У то време манастири су играли одлучујућу духовно – историјску улогу у црквено – народном животу, јер су били светиње сваког ужег завичаја. Народ је ишао у манастире, окупљао се око манастира, а монаси су имали водећу улогу у животу српског народа, јер су били наша истинска народна елита. То су били хришћани спремни на сведочење и жртву“. Најбољи калуђери су бирани за епископе који су пажљиво чували српску нацију. Један римокатолик је написао: „Тај шизматички народ има за свог поглавара као неког краља свога патријарха, кога ми називамо српским архиепископом, а његови га зову патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом“.

Такав је био патријарх српски – матица око које се окупљају пчеле.

УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

После укидања Пећке Патријаршије српске епархије у Турској прелазе под власт Фанара, чиме црквена организација добрим делом губи националне атрибуте, који су у потпуности били очувани једино на парохијском нивоу, али ишчезава и утицај лаика у црквеној власти. У Карловачкој митрополији наведени атрибути јачају, а посебно улога лаика у животу Цркве. Устројство Карловачке митрополије ће задржати ове особености све до њеног укључивања у јединствену СПЦ, формирану у процесу стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (касније преименовану у Краљевину Југославију).

У Карловачкој митрополији Срби су успели да сачувају своју веру и националност добрим делом захваљујући везама са царском Русијом, о чему је подробно писао историчар Мита Костић.

НА ТЕРИТОРИЈИ МЛЕТАКА

На подручју које се налазило под влашћу Венеције (Далмација и Бока Которска) била је формирана посебна црквена организација. Док је трајала Млетачка Република Срби ових крајева су били изложени најбруталнијем процесу покатоличавања. Млетачке власти су забрањивале било какве црквене везе Срба са Пећком Патријаршијом и Русијом.

Српски народ подиже сталне устанке против наметања уније, а на народним скупштинама, каква је била Бенковачка 1731. године, брани веру, одбија јурисдикцију папских бискупа и забрањује својим свештеницима да саслужују са римокатоличким фратрима.

Преласком Далмације под аустријску власт Далматинска епархија постаје саставни део Карловачке митрополије. Међутим, после формирања 1867. године дуалистичке монархије (Аустро-Угарска), Далматинска епархија је прекинула црквено-правну везу са Карловачком митрополијом (чија је јурисдикција обухватала православне парохије у Угарској) и била је прикључена Буковинској митрополији.

Тада је поред Далматинске епархије формирана и Бококоторска епархија која је обухватала подручје Дубровника и Боку Которску и приобаље до испред града Бара (део обале данашње Црне Горе који се до 1918. године налазио под влашћу Аустро-Угарске).

ЦРНА ГОРА И БОСНА СА ХЕРЦЕГОВИНОМ

У Црној Гори је постојала Митрополија црногорска, која је све до укидања Пећке Патријаршије била њен саставни део. На природно и економски пасивном простору старе Црне Горе (мало подручје око данашњег града Цетиња), цетињски владика постаје стожер око кога се ствара национална црквено-политичка власт. И овде црквена власт у условима непостојања самосталне националне државе формира оквир у коме се развија политички живот. У Црној Гори лаици бране веру. На примедбу из Русије, дату 1803, да црквене књиге које се шаљу у Црну Гору не служе довољно народном просвећивању, стиже одговор, јасан и гласан:“А у Црној Гори ако нема веће просвете, бар нема јереси, него чиста православно – српска вера постоји“.

Након окупације БиХ од страна Аустро-Угарске, Цариградска патријаршија даје аутономију митрополијама у БиХ. Нова аустријска управа укључује митрополите у вршење власти. У складу са тзв. Земаљским уставом (штатутом) четири православна митрополита били су чланови покрајинског Сабора (парламента) по положају. Треба истаћи да је српски народ овакву сарадњу митрополита са аустријским властима прихватио са сумњом и неповерењем, што је довело до отуђења пастве од својих владика.

ЧЕТИРИ МОДЕЛА ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА

Видимо да је црквени живот после коначног губитка српске политичке независности био устројен према четири различита модела, који су имали своје специфичности, а које су утицале на карактер црквено-друштвених односа. Улога  лаика у тим односима обликовала се у складу са тим моделима, али је свуда била  битна.

1. Епархије у Старој Србији које су биле под јурисдикцијом Цариграда. Двоструко грчко-турско ропство је постојало како у првим деценијама османске владавине над Балканом, тако и после укидања српске црквене самосталности 1766. године.
2. Далмација под влашћу Венеције, која се налазила под сталним римокатоличким притиском.
3. Пећка Патријаршија и Карловачка митрополија. Имала је аутономни живот у оквирима омеђеним законима Османског царства и Аустријског царства.
4. Црна Гора је имала теократски облик владавине у време славних владика.

Свуда су лаици били смели браниоци вере и поретка, и нико их није удаљавао од живота Цркве. Јер, како каже Жарко Видовић:“Христос је наша глава. Наша глава није патријарх – нити је иједан епископ наша глава. Глава православних је Христос. Тога мора да буде свестан и сваки православни епископ. Јер ми смо сабор народа – духовна заједница – окупљена тајном заједнице са васкрслим Христом. А свештеник само слави ту заједницу – слави ту слободу – слави тај дух на Литургији. Он је посвећен у тајну тог слављења; он понавља ту Литургију као слављење смисла битија. Православље је народно-црквени сабор – а не клерикална организација која окупља православне око себе: не спасава нас свештеник – него наша вера коју нам као и свештенику свештенство даје сам Бог.“(5)

Да се не заборави.

НАРОД БОЖЈИ КОЈИ БРАНИ ВЕРУ

Црквено-правна разједињеност Срба у периоду од пада српске средњовековне државности до формирања Краљевине СХС била је последица губитка националне државе. Живећи против своје воље под различитим туђинским властима, Срби су покушавали да очувају јединство своје црквене организације, која је истовремено стекла и национално-политичка обележја. Противници српског црквеног, а самим тим и националног јединства, подједнако су били Турци, Аустријанци, Венецијанци и Фанар.

Пошто су у условима непостојања националне државе црквене организације постале и форма национално-политичког организовања Срба, учешће лаика у делатности аутокефалне Пећке Патријаршије и аутономне Карловачке митрополије било је и те како значајно.

Гашење Пећке Патријаршије и прелазак српских епархија под власт Фанара закономерно је довео до губљења националних обележја и смањења утицаја лаика у црквеној организацији.

Једном речју, Срби никада нису сами дезинтегрисали своју црквену организацију, већ су се и у условима ропства трудили да сачувају њено јединство и национална својства. Црквена дезинтеграција је увек била плод наметнутих одлука туђина.

ЗАШТО ЈЕ НУЖАН ОДГОВОР?

Клерикализам никада није био својствен српској црквеној организацији, већ је долазио до изражаја у оним периодима када су српским епархијама управљала фанариотске владике. Уколико се настави са даљом клерикализацијом СПЦ, то ствара услове, као прво, за цепање српског црквеног јединства и као друго, за епискополатријску клерикализацију Цркве на штету специфичног српског светосавског православног поретка.

Зато се лаицима мора одговорити – ко је убацио Пелагијево лажно учење у Васкршњу посланицу архијереја СПЦ 2025. године? Ако то није Пелагијева јерес, мора се доказати да није, а не реаговати прећуткивањем питања упућеног надлежним; или, не дај Боже, по начелу „Јачи тлачи“ гонити оне који питање постављају. Да се не би отачка изрека, коју радо цитирају Њу Ејџ клирици пуни љубави ( бар тако себе рекламирају, као пуне љубави )– „Видео си брата свога: видео си Бога свога“, претворила у оно наше, одвише наше:“Видећеш ти свога Бога“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Наш пут увек мора да буде између Сциле клерикалистичког микропапизма и Харибде лаичке самовоље која води протестантизму. Томе нас је учио Жарко Видовић, подсећајући да је интелект у средишту теологије само кад у заједници православних победи нарцисоидност које не би било без подражавања Западу. Јер, како је говорио Флоровски, православни понављају грешке римокатолика и протестаната са педесет до сто година закашњења.

Нарцисоидни интелектуализам нас је захватио и у Цркви – зато смо овде где јесмо. Видовић је јасан:“То се данас, из жеље да се допаднемо Западу, дешава и у нас православних: чак и код људи позваних да буду свештеници, чувари Христових тајни, љубави, поистовећења и Причешћа. Сувише често нас из висине духа упућују у приземље, у подземље и естраду интелектуализма који је данас обична политика, јер он данас ништа друго не може да буде. То се у нас дешава као све чешћа појава клерикализма (апстрактне космополитске теологије, метафизичке), типичног римокатоличког клерикализма међу православним теолозима. На то се онда, као природна и типична реакција на клерикализам, јављају исто тако неправославно секташтво и протестантизам, којим православни верници чине страшан грех, отпадају од Цркве или је чак изнутра разбијају, правдајући се држањем свештеника. По чему је свештеник дужан да буде бољи и позванији од било ког православног? Ни по чему. И по чему православни није позван да буде савршен као и свештеник? Мислим да је свештеник чувар знања о Литургији, а осим тога, посвећен у Св. Тајну коју мора да поштује, али то је друга тема. Остаје сигурно: да на клерикално мудровање доктора теолошких наука, мудровање лишено хришћанске праксе солидарности са жртвама прогона, одговара се праксом без Литургије и Причешћа, индивидуалистичким мудровањем секти протестантизма, разбијањем Цркве.“(5)

Ни једно, ни друго није наш пут. Ни папизам, ни протестантизам, него православни литургизам, саборност наша насушна. Наш Пут је Истина и Живот, Христос, Велики Архијереј, у Коме су и клир и лаици једно, и Коме, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова. Амин.

УПУТНИЦЕ ( 13. МАЈ 2025. ГОДИНЕ )

1. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2680-miroslav-pavlovic-ima-li-jeresi-u-srbskoj-crkvi
2. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2682-obracanje-sa-saboru-povodom-ispovedanja-pelagijeve-jeresi-o-vaskrsu-2025
3. https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/4/
4. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2681-justin-celijski-o-odnosu-prema-episkopatu-u-spc
5. https://iskra.co/reagovanja/zarko-vidovic-kako-da-shvatimo-sebe/