В. Кашин: Хладни рат са Европом није лош исход за Русију
фотографија: Виталий Белоусов/РИА „Новости“
Рат са Украјином је тежак. Уколико га до краја године завршимо под условима из Енкориџа, то ће за нас бити успех. Потом би уследио хладни рат са Европом, који би домаће елите натерао да озбиљније приступе технолошком и економском развоју
Да ли је „дух Енкориџа“ још увек жив? Шта је Европа изгубила, а Русија добила од Хладног рата? И како је Кина за нас боља од Сједињених Држава?
„Наш предратни модел односа са Европом био је полуколонијални. Претпостављао је константан, веома велики суфицит текућег рачуна, константан, огроман трговински суфицит и улагање свих прихода у Европу. Ово је нелегитиман, неодржив модел економског развоја. А најважнији резултат Хладног рата је његово уништење“ – каже познати политиколог, војни стручњак и члан Савета за спољну и одбрамбену политику, Василиј Кашин.
У интервјуу за Бизнис онлајн (Business Online), објаснио је зашто удари на центре доношења одлука у Кијеву неће произвести жељени ефекат, да ли се може превазићи застој на линији контакта и који би исход иранског сукоба био повољан за Русију.
Василиј Борисович, управо за време говора Владимира Путина на Петербуршком међународном економском форуму 2026, објављено је отворено писмо Влaдимира Зеленског упућено њему. Како оцењујете објављивање овог документа, његов садржај и јавну реакцију руског председника?
– Писмо Зеленског понавља његов добро познати став о преговорима са Русијом, а то је неопходност личног сусрета са Путином као полазне тачке за примирје. Док је раније захтевао тренутни прекид ватре као први корак у таквом сусрету, сада је спреман да пристане на прекид ватре на основу резултата састанка и споразума.
Садржај писма, као и чињеница да је пре три недеље позвао руског бизнисмена у Кијев да пренесе поруку Путину, указује на слабљење његове позиције, упркос чињеници да то прикрива увредама упућеним Путину. Нико ово писмо не доживљава друкчије него као хистерију и знак слабости. Још један кључни фактор у његовом понашању је његов одговор на значајну промену ставова водећих земаља ЕУ, које сада предлажу дијалог са Русијом.
Зеленски, са једне стране, провоцира ескалацију како би закомпликовао европску дискусију о могућим преговорима са Русијом (и убија децу у Старобељску да би то постигао), а са друге рачуна да ће дубоки удари, замор руског становништва и економска штета приморати руско руководство да преговара о условима повољним за Украјину. Резултат ће вероватно бити супротан: ескалација и повећани напади све моћнијим оружјем на центар украјинских градова, и наставак офанзиве док се не прихвате кључни руски услови.
Притом, неколико дана раније, отварање форума у Санкт Петербургу било је обележено нападима украјинских дронова на северну престоницу. Кијевски режим некажњено напада град у који тог тренутка стиже практично цела политичка и економска елита земље…
– Заштита великих градова од масовних напада дронова је изузетно тежак задатак, а стопостотна заштита се не може осигурати чак ни у Москви. Посебна карактеристика Санкт Петербурга и Лењинградске области је обиље рањивих циљева због тамошње концентрације објеката енергетске инфраструктуре (Москва има само једну рафинерију нафте, до које су Украјинци скоро успели да дођу, упркос свим предузетим мерама).
Ми не можемо да не реагујемо на украјинске злочине. Истовремено, морамо схватити да ће вероватно проћи неко време пре него што будемо могли у потпуности да се обрачунамо са онима који су наредили убиство руских грађана, укључујући и децу. Баш као што су се неки од оних који су учествовали у терористичким злочинима на Северном Кавказу 1990-их и почетком 2000-их суочили са одмаздом 20 или више година касније, не нужно на руском тлу, а понекад и на неочекиване начине. То је посао који нас очекује у годинама које долазе.
У вашем недавно објављеном чланку „Железна проза стварности“ за часопис „Русија у глобалној политици“ пишете да морамо брже да решимо конфликт на основу споразума из Енкориџа, јер они представљају најбољи реално достижан исход. Отприлике исту поенту сте изнели на недавној скупштини Савета за спољну и одбрамбену политику. Међутим, преговори о Украјини су потиснути у други план . И мало ко их се више и сећа.
– Преговори о Украјини су заиста почели у јануару и наставили су се током јануара и фебруара, а онда је крајем фебруара дошло до америчко-израелског напада на Иран. Иранска криза је и даље у току. Важно је узети у обзир да је то морало довести до паузе у преговорима о Украјини из два разлога. Један, често помињан, јесте заузетост чланова америчког преговарачког тима. Али то није примарни фактор. Још важније, иранска криза озбиљно утиче на равнотежу снага у преговорима. Јер, у зависности од тога како се она реши, позиције САД, Украјине и ЕУ могле би остати отприлике исте или мало ослабити. Али могле би и радикално ослабити.
Ако иранска криза потраје још један месец или дуже, веома је вероватно да ћемо видети шокове цена нафте, озбиљну глобалну економску кризу и значајно смањење фискалних капацитета Европске уније. Ако се ова криза не само настави у текућем режиму, већ и ескалира, са обновљеним нападима на нафтну инфраструктуру Персијског залива, то ће имати озбиљне дугорочне последице. Такође ће извршити огроман притисак на залихе оружја САД и Запада у целини.
Ако се иранска криза заврши релативно брзо, онда такве последице, наравно, неће наступити. Стога је други аспект целе ове приче могуће учешће Русије у решавању иранске кризе. О томе се такође расправља. Москва је већ укључена у ову ситуацију, одигравши кључну улогу у осујећивању покушаја да се кроз Савет безбедности УН прогура резолуција којом се оправдава могући даљи напад на Иран.
Очигледно је да ћемо, док год не постоји чак ни грубо разумевање како решити ирански проблем, имати неку врсту застоја са Украјином. Али постоји интересовање за преговоре. Мислим да ће се они пре или касније наставити. И било би добро када бисмо у њима постигли напредак.
Да ли смо ми заинтересовани да се иранска криза заврши што пре како бисмо могли да решимо украјинску?
– Нама је важно да се иранска криза не само заврши, већ да се заврши на одређени начин. На пример, Русији апсолутно није потребно да тренутни ирански режим падне, буде поражен или значајно ослабљен. Али тренутно, ирански режим делује прилично победоносно у свом сукобу са Сједињеним Државама. И то је, у принципу, добро за нас.
Иран је изненадио многе својим супротстављањем САД и Израелу. Неки стручњаци чак сматрају да би требало да следимо пример Техерана. Али, зар не постоји опасност да се иранска криза неће завршити онако како би Русија желела?
– Русија се не може поредити са Ираном. Иран је ушао у директан рат са Сједињеним Државама. Претрпео је ударе такве снаге какве ми нисмо претрпели. Тамо постоји другачији ниво ескалације. Ако би слични удари били изведени против Русије, то би значило нуклеарну ескалацију. Иран је у тешким преговорима са Сједињеним Државама; циљ му је да као резултат овог рата значајно ојача своју стратешку позицију у региону.
У једном или другом облику, вероватно ће успети. Али не могу рећи какав ће то конкретан облик имати. Кад Техеран у томе успе, доћи ће време да се интензивирају преговори о Украјини. Ако Иран остане главни фактор у безбедности и политици Блиског истока, то ће значити да ће САД остати укључене у обуздавање Ирана, а њихови војни ресурси ће бити оптерећени. Ово ће додатно подржати смањено присуство у Европи и решење у Украјини.
Написали сте да је однос снага између Русије и противника приближно једнак. Али можемо ли говорити о упоредивим снагама ако Украјину подржава велика коалиција?
– Коалиција која подржава Украјину учествује ипак уз низ ограничења. Европљани првенствено обезбеђују информационе капацитете, сателите, обавештајне податке, комуникације, финансирање и војну опрему. Сама Украјина се бори под општом мобилизацијом, у режиму ратног стања, уз спољну помоћ. Због тога је отпорнија од „нормалне“ ратујуће државе.
Ми имамо супериорну ватрену моћ, али смо инфериорни у обавештајним подацима и комуникацијама. Наравно, ако претпоставимо ескалацију и директан сукоб са НАТО-ом, руске снаге су неупоредиве са снагама алијансе. Русија неће моћи да води конвенционални рат против НАТО-а, мораће да прибегне нуклеарном оружју да би избегла пораз.
Каква је природа позиционог застоја о коме такође пишете?
– Позициони ћорсокак лежи у чињеници да је, слично као и у Првом светском рату, дошло до веома брзог напретка у развоју бројних војних технологија и врста војне опреме. Војно размишљање и даље заостаје за технолошким напретком. Нисмо развили нове облике и методе ратовања који би омогућили дубоко продирање и маневарске борбене операције, уз употребу нових врста оружја, посебно FPV дронова, на бојиштима где непријатељ има видљивост за извиђање и све што иде уз то.
Ово остаје кључни проблем. Решења се траже и на техничком и на тактичком нивоу. Али не знамо када ће ови напори уродити плодом. Стога морамо претпоставити да ће се тренутна природа ратних операција вероватно наставити у догледној будућности.
Да ли су наши удари на украјинску инфраструктуру на граници својих могућности?
– Наши удари су на граници могућности. Мостови преко Дњепра и главни аеродроми не могу бити уништени ракетама и дроновима. Употреба тешких авиона изнад Украјине у садашњим условима значила би велике губитке. И наши удари би могли да остану на граници наших могућности још дуго времена, јер Кијев добија директну страну помоћ која износи десетине процената њиховог БДП-а.
Украјини је мало шта остало од њене економије, осим сектора који су директно укључени у одбрану. Производња метала је смањена вишеструко, а пољопривредна производња је драстично пала. Али пошто се Украјинци углавном финансирају из иностранства, они могу да наставе да ратују на овај начин још дуго времена. Да је Украјина нормална земља која води рат на основу свог економског потенцијала, рат би се несумњиво завршио негде 2023. године.
Али када земља добије помоћ еквивалентну 40 процената свог БДП-а, што је без преседана, то, наравно, мења све. Номинални БДП Украјине је приближно 200 милијарди долара. У међувремену, државни буџет је само у 2025. години примио преко 50 милијарди долара стране помоћи. Укупно је Кијев примио приближно 90 милијарди долара стране помоћи кроз све канале. То укључује испоруку оружја и свега осталог. И ови подаци су вероватно непотпуни.
Да поновим, спољна подршка износи више од 40 процената БДП-а. Чак и да је то 20 процената БДП-а, било би бесмислено пратити учинке украјинске економије. Да ли је БДП порастао за проценат или пао за проценат, то је небитно. Украјина једноставно добија додатни новац, а то одређује цео њен живот.
Стога, украјинска влада може да отима људе из предузећа и регрутује их у војску, повећава притисак на бизнис и гуши их порезима. У суштини, њих није брига. Имају војно-индустријски комплекс и државни апарат, који се у суштини финансира споља, и војску. Све остале функције могу постепено да слабе. Дакле, они функционишу у таквом режиму. Да, тешко им је; чују се гласови одређених посланика Врховне раде који позивају на мир. Али они се ипак држе.
Да ли су Американци заиста заинтересовани за мир у Украјини? Зар не настављају да ратују рукама Украјинаца и Европљана?
– Пре свега, повлачење Америке из Европе не треба преувеличавати. Заиста, без америчке техничке помоћи, рат у Украјини уопште не би био могућ. Свемирски капацитети, већина система противваздушне одбране и прецизно вођено оружје су америчког порекла.
Чак и оно што Европљани испоручују Кијеву може се послати само уз сагласност Сједињених Држава, јер обично садржи више од 25 процената америчких компоненти и технологије. Ипак, и Америка и Европа су тренутно заинтересоване за окончање непријатељстава дуж линије борбеног контакта.
Друго је питање то што би Европа и Украјина желеле да избегну било какве додатне обавезе. И, наравно, велики проблем је одбијање Зеленског да се повуче са 15-17 процената територије Доњецке Народне Републике која је остала под његовом контролом. Русија покушава да натера Украјину да промени свој став повећањем притиска. Али то је кључна препрека.
Зашто мислите да Европа жели да оконча ратна дејства?
– Европа би тренутно такође желела да оконча рат дуж тренутне линије контакта. Али, наравно, њихов став о свим пратећим условима је много гори. То је за нас неприхватљиво. И ту долази до изражаја, прво, питање учешћа Украјине у савезима и, друго, питање распоређивања било каквих страних трупа на украјинској територији. Ту је „Коалиција вољних“.
Чини се да је питање НАТО-а већ решено. Али статус Украјине је такође важан када је у питању придруживање Европској унији. Европска унија сада има значајну улогу у одбрани и безбедности. Али истовремено, важно је запамтити да три земље ЕУ (Аустрија, Ирска и Малта) имају посебан статус и нису учеснице војних споразума који се односе на заједничку одбрану. Дакле, теоретски, постоје правни преседани који би омогућили да се укључивање Украјине у Европску унију помири са њеном неутралношћу. Овде бисмо могли наићи на отпор Европе. Али, судећи по свему што знам и што сам видео, Европска унија, у принципу, тренутно није заинтересована за бескрајан рат.
Али Европска унија се милитаризује. Зар то не указује да се спрема за следећу фазу рата са Русијом?
– Јасно је да нећемо имати нормалне односе са Европском унијом. То је јасно обема странама. Суочавамо се са дуготрајним Хладним ратом у Европи. ЕУ ће Русију сматрати својим главним непријатељем. То значи да ћемо и они и ми наставити да градимо војне капацитете. Истовремено, обе стране ће вероватно избегавати реалне сукобе. Видећемо понављање ситуације у Европи од 1960-их до прве половине 1970-их.
Ви мислите да неће бити новог рата између Русије и Европе, о чему сви сада говоре?
– Мислим да је вероватноћа новог рата између Русије и Европе мала. То је, наравно, могуће, али мало вероватно, јер бисмо се у том случају суочили са нуклеарном ескалацијом и потпуном катастрофом.
А има ли смисла, како каже Сергеј Караганов, заплашити Европљане, који су изгубили страх, нашим могућим нуклеарним ударом?
– Сергеј Караганов каже да је Европа наш главни противник, чији ће циљ бити да исцрпи и на крају победи Русију. Стога морамо сломити њихову вољу и победити их. То је разумљива логика. Заиста, морамо имати способност да постигнемо одлучујућу супериорност над Европом.
Али, по мом мишљењу, то је тешко учинити у оквиру СВО. С обзиром на каснију трку у наоружању и политичку борбу која ће се водити у периферним областима, на пример у Африци и постсовјетском простору, то је могуће у економској сфери. Поготово што је Европа претрпела огромне економске губитке од сукоба са Русијом.
Али и ми смо претрпели губитке.
– Губици Европе од СВО су далеко већи, док је Русија добила више. У суштини, наш предратни модел односа са Европом био је полуколонијалне природе. Претпостављао је константан, веома велики суфицит текућег рачуна, стални, огроман трговински суфицит и улагање свих прихода у Европу. То је нелегитиман, неодржив модел економског развоја. А најважнији исход СВО-а је његово уништење.
Овај модел је очигледно био полуколонијални и омогућавао је Европљанима да нас експлоатишу. Ми смо их просто издржавали. Сав новац који смо зарадили улагали смо у Европу. Радили смо за непријатеља. Развој руске и европске економије након прекида односа то доказује. Русија се суочила са веома умереном рецесијом 2022. године, након чега је уследио снажан раст 2023–2024. године. 2025. године смо почели да успоравамо због унутрашњих неравнотежа и сада смо у рецесији. Али Европа доживљава континуирани и све гори економски пад. Дошло је до видљивог погоршања економске ситуације од 2022. године. И то упркос чињеници да нису директно укључени у рат.
Дакле, један од главних циљева Хладног рата је реформа руских елита, које су допринеле да Русија постане полуколонија Европе?
– Наравно, то се догодило зато што смо развили одређену структуру наших пословних елита, одређену структуру економије, што се одразило на политику. Нови хладни рат је довео до колосалне прерасподеле ресурса и моћи у Русији, у руској економији. Такву прерасподелу би било немогуће постићи без Хладног рата. Био би потребан озбиљан унутрашњи сукоб. Али то се није догодило.
Једноставно је дошло до егзодуса читавих делова руске пословне, политичке и културне елите, који су побегли из земље, очигледно рачунајући на скори пораз Русије. Или можда зато што су им спољни интереси били важнији од домаћих. Русији је било важно да су то учинили на сопствену иницијативу. То није био резултат масовних сукоба или репресија, што би без СВО било неопходно да би се постигао исти резултат.
Огромна економска веза између Русије и Европе је такође прекинута. И видимо да у овој фази ни Русија ни Европа немају жељу да раде на обнављању те везе. У Европи је то зато што, иако разумеју и признају своје економске губитке, тренутно покушавају да искористе сукоб са Русијом као моћно средство за трансформацију Европске уније. Другим речима, динамика руско-европске конфронтације је укорењена у унутрашњим процесима и у Русији и у Европи.
И ови унутрашњи покретачи конфронтације ће нас чинити непријатељима, без обзира на стратешке прорачуне. Сходно томе, наш задатак је да ову конфронтацију учинимо стабилном и предвидљивом, по узору на Хладни рат. Ми смо непријатељи, покушаћемо да делујемо против интереса једни другима, акумулираћемо војни потенцијал. Али морамо имати функционалне канале комуникације.
Морамо избегавати директан ратни сукоб. Не треба нам директан ратни сукоб јер сви живимо првенствено у Европи. Већина становништва Русије, колико год се трудили да развијемо Сибир и Далеки исток, у наредним деценијама живеће у европском делу земље. Дакле, не требају нам ратови са Европском унијом, али ћемо покушати да делујемо против интереса једни другима широм света. Биће пропаганде, тајних операција и тако даље.
А нови Хладни рат, да ли је то нормално?
– Нови хладни рат не само да је нормалан, то је веома добра ствар. И овде и у Европи, људи се сећају Хладног рата са приличном носталгијом. И за Европљане и за совјетске грађане, шездесете и седамдесете године прошлог века биле су добро време. Била је то ера економског раста. Упркос високим војним издацима, парадоксално, и економије и просперитет су расли.
Појавили су се слојеви релативно имућних људи, који су уживали у удобном начину живота. Суочене са конфронтацијом, елите су морале да размишљају, прво, о стварној производњи и технологији, а друго, о сопственом становништву. А када се Хладни рат завршио, Европљани су све своје фабрике пребацили у Кину. Ми смо, у међувремену, почели да тргујемо нафтом и купујемо све остало у иностранству. Ништа добро не долази од врсте глобализације која је уследила након Хладног рата. Све добро долази из конфронтације.
Шта ако не-нуклеарни удари, већ прецизни удари на одређене персоне и објекте у Украјини, могу решити проблем СВО?
– Технички је могуће извршити такве ударе. На пример, покренете хиперсонични ракетни напад током радног времена на зграде Централне банке Украјине, Министарства финансија, председничке канцеларије у улици Банкова, Врховне раде и низа других функционално важних структура. Наравно, пореметили бисте управљање и убили бројне вредне стручњаке за јавну администрацију које је тешко заменити. И то би знатно закомпликовало живот непријатељу. Али Украјина не би изгубила контролу.
Неки тврде да то не радимо само зато што је Владимир Путин лично обећао израелском премијеру да неће дирати Зеленског.
– Не ради се само о Зеленском. Путин није обећао да неће дирати све те људе који раде у структурама које сам поменуо. Обећања која су можда дата израелском премијеру дата су у контексту текућих преговора које је украјинска страна одавно сахранила. Такође вреди запамтити да је сам Зеленски изјавио да би волео да има могућност да убије руског председника. Дакле, не мислим да је то одлучујући фактор.
Дакле, у основи, имамо одрешене руке?
– Оне су одрешене. И то ће несумњиво бити поздрављено од стране значајног дела руског друштва. Али највероватније неће донети одлучујући стратешки резултат. Ефекат ће бити супротан. Убијене ће заменити људи који немају интерес за преговоре. Иранско искуство из 2026. године је то потврдило, када атентат на скоро целокупно иранско руководство није побољшао, већ је погоршао стратешки положај Израела и Сједињених Држава.
То једноставно доказује да такви спектакуларни потези, кад тренутно елиминишете велики број непријатељских политичких лидера, не воде увек до постизања циљева рата. А у неким случајевима, могу вас чак и удаљити од њих.
Дакле, наша победа је Енкориџ? Али зар се све то не одуговлачи превише?
– Ово је тежак рат. Ако га ове године завршимо под условима из Енкориџа, то ће бити велики успех за нас. Наравно, ништа се не може гарантовати. Имамо посла са реалним противником са огромним ресурсима, који је такође спреман да се бори. Овде је, можда, највећи проблем за нас недостатак неопходне психолошке и информативне припреме за рат до 2022. године, када је Украјина представљена као нека врста оперетске државе, као врећа за ударање. Све је то било погрешно. Морамо избегавати такве грешке у будућности. Али све у свему, много смо постигли војно, с обзиром на снаге које су нам се супротставиле и настављају да нам се супротстављају.
Дакле, не искључујете могућност да се споразуми о окончању сукоба постигну већ ове године?
– То је могуће.
И под којим условима?
– Мислим под условом да задржимо цео Донбас. Не видим никакве знаке да је Русија спремна да одустане од својих захтева да Украјина преда регион Славјанска и Краматорск.
– Без Херсона и Запорожја?
– Нажалост, да. Али и даље добијамо 100.000 квадратних километара територије.
Шта мислите, хоће ли друштво то доживети као победу?
– Мислим да постоје сви разлози да се то доживи као победа. Али, наравно, важно је објаснити и све што је постигнуто. Јер имамо очигледне проблеме у нашој информативној политици, који су били значајни пре рата и постојали су током целог рата. Неки ће бити незадовољни. И на украјинској страни биће незадовољних. Али када кажу да ће то бити знак слабости, то није истина. Нико у свету не сматра оно што је Русија урадила показатељем слабости или ограничења наших војних ресурса. Сви сада проучавају и наша и украјинска искуства и покушавају да их примене на себи.
Неколико питања за вас, као стручњака за Кину. Зар наше тренутно зближавање са Пекингом није опасно? Да ли ћемо упасти у исте замке у које смо упали када смо се превише зближили са Западом? По чему је Кина боља?
– Кина је боља јер, за разлику од Европске уније и Сједињених Држава, никада није имала амбиције (барем до сада) да продре у руску унутрашњу политику, да контролише домаћу агенду или усмерава руску политику у једном или другом правцу. За Пекинг, подржавање домаћег сепаратизма никада није било питање.
Могу вам рећи и више. Чак и када је Комунистичка партија Руске Федерације била највећа странка у нашој земљи 1990-их и отворено заступала (и још увек заступа) прокинеске ставове, гледајући на Кину као на модел шта треба радити, није било ниједног случаја да су Кинези покушали да злоупотребе тај положај. На пример, мешањем у руску унутрашњу политику или подржавањем руских комуниста. То би било лако учинити у тим хаотичним околностима. Али они то никада нису учинили, иако су за то имали све услове.
У неколико тешких тренутака у постсовјетској историји Русије, Кина се изузетно добро понашала, док се Запад понашао непримерено. Истовремено, руско руководство препознаје све ризике повезане са прекомерном зависношћу од једне земље, од Кине. Тежимо да ублажимо ове ризике, пре свега економске. Никада не желите да будете зависни од једног тржишта и једног добављача. Зато се много тога ради на диверзификацији наших веза, чак и у контексту СВО-а, укључивањем других азијских земаља.
Ако успемо да завршимо СВО, то ће бити важан корак ка даљој диверзификацији, јер САД тренутно показују интересовање за развој економских веза, а постоје и изгледи за делимично одмрзавање наших односа са азијским савезницима САД, пре свега Јужном Корејом, као и са неким земљама Југоисточне Азије које су чланице АСЕН-а. Ако престане претња секундарних санкција, имаћемо могућности и за проширене везе са Индијом. То је за нас такође важно.
Доналд Трамп и Владимир Путин су недавно посетили Пекинг, готово један за другим. Која од ових посета је била успешнија и зашто? И шта је, по вашем мишљењу, био главни фокус разговора између лидера Кине, САД и Русије?
– То су различите посете, које су у почетку имале потпуно различит статус и значај. Трампова посета је државна посета. И то је прва посета америчког председника Кини у последњих девет година. Била је посвећена закључивању важног споразума између САД и Кине, чији је циљ привремена стабилизација кинеско-америчких односа.
Иако нису потписани никакви обавезујући документи између Пекинга и Вашингтона, чини се да су Трамп и Си постигли фундаментални договор о одређеним правилима игре у америчко-кинеској конкуренцији, барем у областима трговине и технологије. Посета Владимира Путина је део годишњег руско-кинеског самита, радни догађај посвећен дискусији о тренутном статусу кључних руско-кинеских пројеката и координирању ставова о кључним међународним питањима. Потписане су две заједничке декларације, а на маргинама посете потписано је око 40 споразума који се тичу одређених области сарадње.
Да ли је случајност што су се ове посете одржале једна за другом? Неки су чак сматрали да је то готово тространи самит?
– Путинова посета Кини била је заказана за прву половину до средине фебруара. У то време, Трампова посета Кини се очекивала крајем марта. Али 28. фебруара, САД и Израел су покренули напад на Иран, и рат није ишао по плану у Вашингтону. Као резултат тога, Американци су замолили Кинезе да промене распоред посете. И они су пронашли тренутак у року од неколико дана до руске посете. Стога је блиски термин потпуно случајан.
Да ли су Путин, Си и Трамп разговарали о глобалним питањима везаним за реструктурирање светског поретка?
– Наравно, обрађен је читав низ међународних питања, као што је случај на свим самитима, прво, у Заједничкој декларацији о даљем јачању свеобухватног партнерства, а друго, у Декларацији о настанку мултиполарног света и новог типа међународних односа.
Декларација о мултиполарном свету је кратак, али важан документ, који, посебно, по први пут у историји наших заједничких изјава, учвршћује статус Русије и Кине као држава-цивилизација. Декларација о јачању партнерства обрадила је сва главна глобална питања, укључујући Украјину, Иран, Сирију, ситуацију у Источној Азији и тако даље. Декларација излаже заједничке ставове о изградњи мултиполарног света и повезује руске и кинеске ставове о будућем светском поретку. Она не доводи до непосредних промена у политикама две земље, али има велики дугорочни значај за политичку координацију.
Превод са руског: Желидраг Никчевић/Нови Стандард
