Зоран Чворовић: Територијални интегритет или право на самоопредељење?
Са самита подршке кијевском режиму у формату „Украјина-Југоисточна Европа“, који је 11. јуна одржан у Одеси, Александар Вучић је пренео српској јавности поруку, да се „захвалио председнику Зеленском на томе што је у потпуности поштовао Повељу УН и територијални интегритет Србије“ (овде).
Јер, по речима Вучића, „овде (у Одеси, прим аут) није било Приштине и приштинских представника“. Тог дана је ова Вучићева изјава била вест број један на свим српским медијима. Зеленски није остао дужан председнику Србије, изјавивши после билатералног сусрета, да Кијев „цени подршку Србије суверенитету и територијалном интегритету Украјине“.
Тако је Вучић спољнополитичку одлуку да Србију сврста у табор савезника кијевског режима, што је потврдио и својим учешћем на четрвтом по реду самиту „Украјина-Југоисточна Европа“, од српских критичара из Одесе бранио искључиво позивањем на аргумент да украјинске власти доследно поштују територијални интегритет Србије.
Ако је Србија, по мишљењу једног од водећих консултаната Владе Србије за питања евроинтеграција – Милана Антонијевића (члан Националног конвента за ЕУ), учешћем на четвртом самиту „Украјина-Југоисточна Европа“ послала јасну поруку да „неће допустити да јој други други одређују геополитички простор, да је сврставају и да јој одређују границе спољнополитичког утицаја и интереса“, онда је несумњиво да напредњачки режим у условима рата у Украјини користи поштовање територијалног интегритета Србије од стране званичног Кијева као аргумент којим заправо правда стратешки избор геополитичког курса земље.
Притом евроатлантско друштво са простора Југоисточног крила НАТО пакта у коме се Србија нашла у Одеси (ако се изузму Србија, Украјина и Молдавија, све друге земље које су учествовале на самиту су чланице НАТО, док се Кијев званично залаже за чланство у НАТО), не оставља никакву дилему који је стратешки геполитички курс у контексту рата у Украјини напредњачки режим изабрао.
Нескривено задовљство Вучићевом одлуком да оде у Украјину, Антонијевић објашњава тиме, да је Србија таквим чином показала да се „не боји да стане тамо где јој је место“ и да, иако је мала држава, „не седи по страни док Европа тражи решење за рат у свом дворишту“ (овде).
Различити аршини
Учешће Србије на „самиту у Одеси“, који је, по Антонијевићу, „фокусиран на Повељу УН, територијални интегритет Украјине и мирно решавање спорова“, овај познати прозападни људскоправашки активиста брани истим оним аргументом на који се позива и Вучић. Речју Антонијевића „не можемо тражити поштовање територијалног интегритета Србије, а игнорисати исте приципе код других“ (овде).
Да Антонијевић тактички посеже за аргументом поштовања територијалног интегритета Србије само да би оправдао геополитичко сврставање званичног Београда у антируски табор савезника кијевског режима, јасно се може видети из његових ранијих бројних изјава о статусу тзв. Републике Косово.
Тако је, између осталог, у разговару за серијал Косинус почетком прошле године Антонијевић тврдио, да „Косово има све елементе државности и да недостаје признање унутар Уједињених нација“, да за њега нема дилеме Европска унија или Косово, јер је ЕУ „заиста приоритет Србије“ и да нема сумње да ће дијалог Србије и тзв. Републике Косово, уз посредовање ЕУ, на крају довести до сазивања међународне конференције на којој ће бити закључен свеобухватни споразум између Београда и Приштине (овде).
По томе што на територијални интегритет Украјине и Србије примењује различите аршине, Антонијевић се ни по чему не разликује од представника огромне већине земаља који су учествовале на самиту у Одеси, јер огромна већина тих горљивих бранилаца територијалног интегритета Украјине долази из држава које су одавно признале независност тзв. Републике Косово.
Само неколико дана после самита у Одеси, Вучић је на панел-дискусији која је одржана у Прагу у оквиру прозападног, евроатлантског безбедоносног форума – GLOBSEC (у српским медјима тенденциозно означен као глобални, иако је организатор словачка пронатовска невладина организација, овде), поновио да Србија подржава Украјину зато што „они поштују међународно право и нису признали независност Косова и чак нису позвали Приштину у Одесу“. „Ми то ценимо и немамо ништа против Украјине“, закључио је Вучић (овде).
Са истог места Вучић је сасвим отворено поручио, да је „улазак Србије у ЕУ пре свега политичко питање, а не ствар заслуга“, а да „наш пријем спречава питање Косова, јер се придржавамо Повеље и Резолуције 1244 УН по којој је Косово део Србије“. Председник Србије је том приликом поручио да „Београд није спреман да призна Косово“.
У оквиру разговора о узроцима наглог пада друштвене подршке евроинтеграцијама у Србији, Вучић је окупљенима западним високим званичницима и новинарима пренео како је „тешко објаснити било коме у Србији, не мени (!), не политичарима на власти (!)“, како западни савезници поштују територијални интегритет Украјине, али не и Србије.
У коначном билансу испада да Вучић помиње поштовање територијалног интегритета Србије једино када брани териоријални интегритет Украјине
Вучића, међутим, дематује консултант Владе Србије Милан Антонијевић. Будући добро обавештен о процесу евроинтеграције Србије, он је својевремено указао, да се „Србија ни у једном кораку бриселских преговора није помињала као земља која мора да призна Косово и омогући му да добије столицу у УН“, јер „постоје хибридни модели и могућности пред Србијом и Косовом како би се то питање решило“ (овде).
Свеобухватни споразум о уређењу међусобних односа између Србије и тзв. Републике Косово, отворио би тзв. Косову по моделу „две Немачке“, а без експлицитног међусобног признања, пут чланству у међународним организацијама из система УН и самим УН.
Иако наставак евроинтеграција доноси Србији известан коначни губитак Косова и Метохије, који би био оверен у форми свеобухватног споразума о нормализацији односа Србије и тзв. Републике Косово, посредством којег би истовремено била конвалидирана и агресија НАТО на СРЈ, Вучић је недавно по ко зна који пут званично потврдио ЕУ-комесарки Каји Калас, да је Србија „држава која тежи Европској унији“. Уз то је потврдио да је „Србија посвећена конструктивном дијалогу под покровитељством ЕУ, као начину за решење отворених питања“ у вези са статусом КиМ (овде).
Признање и евроинтеграције
Пошто је грађанима Србије, а не њему и представницима власти, како рече Вучић пре неки дан у Прагу, тешко објаснити двоструке стандарде Колективног запада према териоријалном интегритету Србије и Украјине, онда им се мора пружити неки вид националне сатисфакције. Не би ли последњи и најтежи корак у процесу нормализације односа између Србије и тзв. Косова под покровитељством ЕУ – закључење свеобухватног споразума о нормализацији односа, прошао политички безболно за домаћу власт и туторе косовске независности.
Управо због тога је Вучић подсетио Кају Калас, да је „заштита српског народа на Косову и Метохији (а не заштита териоријалног интегритета Србије и њених државних интереса, прим. аут) наш апсолутни приоритет“, а да је „формирање Заједнице српских општина не само договорена обавеза већ и предуслов за даље напредовање дијалога и било какву нормализацију односа“. Следствено, ЗСО-у је очигледно намењена улога последњег анестетика.
У коначном билансу испада да Вучић помиње поштовање територијалног интегритета Србије једино када брани териоријални интегритет Украјине, док га у решењу косовског питања под менторством ЕУ свесно трампи за асоцијацију минијатурних српских општина на независном Косову. Такав приступ није, међутим, ствар неке посебне, само Вучићу својствене политике, већ закономерна последица званичног опредељења Србије за чланство у ЕУ.
Док се Украјини евроинтеграције од стране Брисела нуде, макар вербално, као решење за очување територијалног интегритета, Србији је Брисел још приликом закључења Споразума о стабилизацији и придруживању јасно поручио да јој евроинтеграције трајно остављају без Косова и Метохија.
Јер, овај Споразум изричито не третира територију КиМ као део Србије, а како је у моменту његовог закључења већина држава ЕУ већ признала независност тзв. Републике Косово, наводна његова статусна неутралност из у чл. 135. није била ништа друго него безочно изигравање.
Усвајањем Опште позиције у преговарачком процесу са Србијом 2014. године, Европска унија је Србији јасно ставила до знања да ће процес евроинтеграција „обезбедити да обе стране (Србија и тзв. ‘Република Косова’, прим. аут) могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума“ (овде).
Очигледно је да за кључне савезнике кијевског режима косовска независност не само неупитна, него и у међународноправном смислу sui generis случај. Реч је уосталом о државама које на почетку југословенске кризе 1991. и 1992. године нису стале у одбрану међународноправног начела заштите територијалног интегритета СФРЈ, већ су вођене сопственим политичким интересима стале у одбрану једностраних насилних сецесија Словеније, Хрватске и БиХ, накнадно их конвалдирајући мишљењима Бадинтерове комисије, према којима југословенска држава није разбијена једностраним сецесијама, већ се распала (дисолуција) по административним границама федералних јединица (uti possidetis juris).
Следствено томе, бранећи териоријални интегритет Украјине у редовима савезника кијевског режима, Србија ни у ком случају не може да заштити свој територијални интегритет, али може да изгубити подршку кључног заштитника Резолуције 1244 – Руске Федерације.
Два начела
Притом је за очување територијалног интегритета Србије неупоредиво важније то што је ујемчен конкретним обавезујућим међународноправним актом – Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН (обавезност проистиче из чињенице да је донета на основу гл. 7 Повеље УН), а не тек општим начелом заштите територијалног интегритета држава чланица УН.
Јер, начелу заштите територијалног интегритета, почев од Повеље УН, преко Међународног пакта о грађанским и политичким правима и Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, конкурише право на самоопредељење. Додуше, после Другог светског рата општеприхваћен је био став да право на самоопредељење укључује и право на отцепљење – само у случају народа који се налазе под колонијалном влашћу метропола.
ЕУ је Србији ставила до знања да ће процес евроинтеграција „обезбедити да обе стране (Србија и тзв. ‘Република Косова’) могу да наставе својим „европским путем“
С тим у вези, професор права и бивши дипломата Будимир Кошутића, примећује да је „до агресије НАТО на Савезну Републику Југославију 24. марта 1999. изгледало неспорно да међународно право није пренело на етничке, лингвистичке или религијске групе право на отцепљење од државе чији су део, без сагласности те државе“. „Изван процеса деколонизације“, закључује Кошутић, „међународно право гарантовало је територијални интегритет и суверенитет постојећих држава“ (овде).
Чак је и током југословенске кризе 90-тих Савет безбедности УН, Резолуцијом 787 из 1992. гарантовао (тач. 3) територијални интегритет Босне и Херцеговине и истовремено потврђивао да неће бити признати никакви једнострано самопроглашени политички ентитети, настали уз нарушавање територијалне целовитости БиХ (Иначе, тај део Резолуције 787 СБ није правно обавезујући, пошто није донет на основу гл. 7 Повље УН, што се не може рећи за оне његове тачке које се односе на санкције СРЈ овде).
Већ тада се, међутим, јасно видело да ће Колективни запад у покушају успостављања глобалне хегемоније примењивати двојне стандарде када је у питању начело заштите територијалног интегритета. Јер, заштиту тзв. међународне заједнице није уживао територијални интегритет СФРЈ, него територијални интегритет једне њене насилно једнострано отцепљене федералне јединице, а која 1992. године није испуњавала ниједан услов из Конвенције о правима и дужностима држава од 1933. да би се сматрала државом.
Једном речју, оно што је тих година био политички интерес једине преостале суперсиле проглашавано је легалним, а оно што је било супротно том интересу проглашавало се за нелегално. Пошто тадашње сецесије Словеније, Хрватске и совјетских прибалтичких република нису биле могуће без подршке САД, а због изостанка ове подршке иста права нису призната Србима и Русима у отцепљеним федерални јединицама, теорија је формулисала ново „правило великих сила или нову теорију о самоопредељењу“ (овде).
А онда се 17. фебруара 2008. године догодио преседан тзв. косовске независности, када су водеће државе Колективног запада признале једнострану насилну сецесију албанске националне мањине на делу међународноправно признате територије државе Србије и која се притом у том моменту налазила, сходно Резолуцији 1244 СБ, под привременим протекторатом УН.
Тада је у међународном праву када је у питању однос између два конкурентна међународноправна начела – заштите територијалног интегритета држава и права на самоопредељење, отворена права Пандорина кутија. Додатну неизвесност у међународним односима произвела је теорија тзв. ремедијалне (лековите) сецесије, којом су западни неолиберални теоретичари и политичари у условима глобалне хегемоније Колективног запада покушали, на темељу правно необавезујуће Декларације о начелима међународног права и пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом УН Генералне скупштине УН од 1970. године, да правно оправдају, поред осталог, и сецесију косовскометохијских Албанаца.
Невероватни обрти
Иако је, речју Б. Кошутића, Међународни суд правде (МСП) у саветодавном мишљењу о Косову од 2010. године (на основу питања Владе Србије Генералној скупштини УН, које се у теорији већ назива „кретенским“, као и сама одлука да се у тадашњој констелацији међународних односа уопште тражи саветодавно мишљење МСП), „невероватним обртима“ и „упркос бројним захтевима“, ипак „одбио да призна да је случај Косова пример ремедијалне сецесије“ (овде), ово саветодавно мишљење само је додатно искомпликовало однос између два конкуретна међународноправна начела – заштите територијална интегритета држава и права на самоопредељење.
Пошто је на „кретенско“ питање – да ли је једностраном декларацијом независности Скупштине тзв. Косова повређено међународно право, МСП одговорио да „у међународном праву нема примењиве забране проглашења независности“. А да унилатерална проглашења независности нису сама по себи забрањена међународним правом, него да је Савет безбедности у прошлости у сваком појединачном случају оцењивао да ли је при проглашењу независности дошло и до повреде неке ius cogens међународне норме, од чега је и зависила оцена легалности сваког појединачног акта проглашења независности (овде).
Једном речју, МСП је у саветодавном мишљењу о Косову стао на становиште да заштита територијалног интегритета нема апсолутно приоритетни карактер.
Овим је МСП посредно оснажио теоријски став да је настанак државе фактичко, а не правно питање, те да настанак државе пре свега зависи од испуњења следећа три услова: стално становништво, утврђена територија и суверена власт. Такав став уосталом одржава реално стање у међународном право, које не садржи норме које би био регулисан институт настанка државе. А то је само последица чињенице да међународно право ипак нема примат над националним правом, јер сувереност још увек припада само државама, а не тзв. међународној заједници. Само глобална суверена власт била би кадра да уреди питање настанка државе (овде).
Додуше, Конвенција о правима и дужностима држава из Монтевидеа од 1933, која се сматра кодификацијом општег обичајног међународног права, за постојање државе захтева, поред три поменута услова, и четврти који се тиче способности једног ентитета да улази у односе са другим државама.
С тим у вези, МСП је у саветодавном мишљењу о Косову, тврдњом да међународно право не забрањује настанак нових држава, те да стога декларација о независности Скупштине тзв. Косова сама по себи не може бити противправна, додатно посредно оснажио и до сада доминантни теоријски став према коме међународно признање државе у процесу њеног настанка има деклараторни, а не конститутивни карактер.
Ако су се у периоду униполарног поретка (1991-2008. г), када су САД као хегемон биле једини тумач међународног права и креатор међународноправних преседана, били стекли политички предуслови да признање у процесу настанка државе стекне карактер конститутивног елемента, у условима нестабилног мултиполарног поретка у настајању признање, сва је прилика, имаће неупоредиво мањи значај од оног које је имало у условима релативно стабилних поредака међунродних односа, током друге половине 19. века и у периоду 1945-1990. године.
МСП је у саветодавном мишљењу о Косову стао на становиште да заштита територијалног интегритета нема апсолутно приоритетни карактер
Посебно стога што се може претпоставити да ће се у условима очигледне кризе, ако не и краха послератног Јалтско-потсдамског поретка, повећавати број сецесија и непризнатих држава, које су не само израз глобалне конфронтације водећих светских држава, већ и средство у тој конфронтацији. У таквим условима ће одрживост једног политичког ентитета, који пледира да је држава, неупоредиво више зависити од тога у којој је мери тај ентитет успео да постане суверен, при чему је сувереност фактичка, а не правна категорија, него од признања дугих држава.
Посматрана из тог угла, добровољна предаја реалних атрибута државне суверености Републике Србије нарочито на северу, али и на целокупној територији Косова и Метохије, посредством споразума који је званични Београд током последњих четрнаест година, уз посредовање Европске уније, закључио са албанским сепаратистичким властима, нанела је огромну и тешко надокнадиву државну и националну штету, која се ни делимично није могла компензовати некадашњим активностима Владе Србије на повлачењу признања тзв. Републике Косово.
Зато што сувереност на целокупној територији од Лепосавића до Качаника албанске сепаратистичке власти нису добиле захваљујући признањима тзв. Републике Косово од стране других држава, већ захваљујући актима којима је званични Београд укидао своје органе власти и правни поредак на територији Косова и Метохије. При чему је повлачење државе Србије са КиМ директно утицало на додатан одлив српског становништва на КиМ.
Важан адут
У таквим околностима Србија ипак има један важан и за традиционалне непријатеље српске државне идеје непремостив правни адут у својим рукама. Наиме, сва је срећа што њен територијални интегритет на Косову и Метохији не штити апстрактно међународноправно начело заштите територијалног интегритета, које је после југословенских и косовског преседана од свих доведено у питању, већ један конкретан међународноправно обавезујући акт – Резолуција 1244 СБ.
Реч је о међународноправном акту који не може бити промењена без сагласности свих сталних чланица Савета безбедности УН, а то пре свега значи без сагласности оних чланица Савета безбедности које до данас нису признале албанску сецесионистичку творевину на Косову и Метохији – Русије и Кине.
Нажалост, Србија увек може учинити беспредметним гарантије сопственог територијалног интегритета из Резолуције 1244, уколико пристане да уз посредовање ЕУ закључи коначни свеобухватни правнообавезујући споразум са тзв. Републиком Косово. А закључење таквог споразума, по свему судећи, ушло је у Трампову дипломатску агенду, као део стратегије наношења удара руским и кинеским интересима на различитим стратешки важним геполитичким тачкама (овде).
Стални Вучићеви покушаји да са Трампом постигне различите пословне „дилове“, повећавају могућност постизања свеобухватног споразума са тзв. Републиком Косово. При процени реалности таквог исхода мора се нарочито узети у обзир и следеће: независно од чињенице што очигледно не постоји минимални консензус између водећих држава света и што оне све више делују унилатерално и насупрот кључним принципима послератног Јалтско-потсдамског поретка, ипак се и у таквим околностима јасно уочава настојање да се једностране сецесије накнадно легализују сагласношћу матичне државе.
Тиме се сецесија, као фактичка категорија са становишта важећег међународног права, трансформише у легалну деволуцију. У прилог постојања такве тенденције јасно говори, не само инсистирање ЕУ и САД на постизању свеобухватног правнообавезујућег споразума између Србије и тзв. Републике Косово, већ и мировни услови Русије у украјинском рату, којима она између осталог од Кијева тражи признања присаједињења Русији Крима, Севастопоља и четири бивше украјинске области.
Једно је извесно – после закључења свеобухватног правнообавезујућег споразума између Србије и тзв. Републике Косово, Русија и Кина не би имале никаквог политичког интереса, а ни нарочити правни основ, да инсистирају на непромењивости Резолуције 1244.
Пре свега због чињенице да се у теорији међународног права одавно сматра општеприхваћеним став, да „признање дато од државе чији су интереси тангирани, а могу бити и повређени оснивањем нове државе, има већи значај од признања државе које су незаинтересоване у истој ствари“ (овде).
Руска позиција
У нашој јавности се неретко, уз свесредно планско асистирање прозападних медија, приговара Русији због чињеница да се њени званичници, а нарочито Владимир Путин (овде), позивају на преседан косовске независности креиран у режији Колективног запада, како би се међународноправно оправдала присаједњињења Русији Крима, Севастопоља, ДНР, ЛНР, Запорошке и Херсонске области.
Ваљда се очекује да Русија и даље остане у статусу другоразредне државе од пре 2008. и да потпуно препусти САД да оне, заједно са својим сталетима, буду једини тумачи легалности вршења права на самоопредељење, те да сходно томе одлучују шта је правило а шта уникум у међународном праву.
Истовремено медији потпуно прећуткују чињеницу да руске власти неупоредиво више инсистирају на поштовању Резолуције 1244 од српских власти. Ове други из неког разлога више воле да се ослањају на једно апстрактно међународноправно начело, чија је безусловност од свих доведена у питање, него на конкретни правнообавезујући међународни акт.
Уколико у садашњим међународним околностима спољна политика Србије буде и даље инсистирала на апстрактним и упитним међународноправним начелима, не само да ће се додатно смањити њена ефективност у погледу заштите територијалног интегритета Србије на КиМ, већ се драстично смањити и маневарски простор Србије у погледу одбране других стратешких националних и државних интереса српског народа.
Само уска србијанска политика, која се под западним диктатом трајно одрекла могућности будуће обнове не само културног, него и државноправног јединства српског народа у Србији, Републици Српској и Црној Гори, може да дозволи себи луксуз да одбаци коришћење права народа на самоопредељење. Недржавничко игнорисање права на самоопредељење народа не може сачувати Косово и Метохију, јер територијални интегритет Србије на КиМ чува Резолуција 1244 и руски и кинески вето у Савету безбедности, док државни сувренитет на КиМ може вратити једино одлучна спремност српских власти и народа за такву политику.
Али игнорантски однос према праву на самоопредељење може државну политику Србије трајно оставити у Прокрустовим србијанским оквирима, удаљујући је подједнако од Срба у Српској и Црној Гори, као и од једине истинске и традиционалне савезнице Србије и српског народа – Русије.
Једино испуњење историјске правде, у виду успостављања неке форме политичког јединства српског народа, не би смело у државној политици Србије да има алтернативу. Јавно залагање само за успостављање културног јединства Срба, а прећуткивање императива успостављања политичког јединства српског народа, као стратешког циља број један српске националне политике, сигуран је доказ преузимања колонијалног дискурса од стране таквих заговорника, пошто српско национално питање у Црној Гори и БиХ своде на европодобан оквир борбе за право на културно-идентитетску посебност у оквирима постојећих држава.
А непобитна је историјска чињеница да је (зло)употреба права на самоопредељење народа од стране комуниста и западних неолиберала била пре свега уперана против српске и руске државности, па је помоћу овог либералног идеолошког инструмента јединствена српска и руска национална територија потпуно дезинтегрисана, између осталог и формирањем синтетичких нација.
Притом је 90-тих година прошлог века једино српском и руском народу било онемогућено да конзумирају право на самоопредељење народа. Тиме су ови народи, као једини носиоци државности уграђене у југословенску државу и СССР, али и као највеће жртве комунизма, остављени да животаре у октроисаним комунистичким административним границама. Историјска правда се може васпоставити само тако што ће у прошлости највеће жртве права на самоопредељење – Срби и Руси – постати његови важни конзументи.
За коришћење права на самоопредељење народа потребне су културне, демографске, безбедоносно, економске и правне претпоставке, а њих Србија данас очигледно нема. Те претпоставке неће никада бити освојене уколико Србија остане и даље заробљенк псеудопацифистичког, а заправо денацификаторског и колонијалног дискурса, који промовише Милан Антонијевић у ауторском тексту у коме хвали недавни Вучићев одлазак у Одесу: „Након свих наших ратова деведесетих, Србија није савезник рата, већ партнер у миру“ (овде).
Борба за душе и умове, као и борба за пород, као нужних претпоставки за будуће вршење права на самоопредељење, подразумева пре свега да овакав дискурс из владајућих кругова буде потиснут на друштвену маргину.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Pierre Crom/Getty Images/Getty
