Зоран Чворовић: Српске земље између Сан Стефана и Берлинa

Утицај територије, као једног од три елемента класичног појма државе, (1) на политички и правни развитак Србије углавном се занемарује у правним и историјским истраживањима. С друге стране, безброј је примера у историји који показују да је територија важан фактор, чак у појединим случајевима и пресудан, код формирања политичког и правног система једне државе.

Од момента званичног добијања аутономије, 1830. године, до њеног утапања у југословенску државу, првог децембра 1918. године, територија нововековне Србије мењала се три пута. Првобитна територија Милошеве Србије увећала се за трећину султановим Хатишерифом од 1833. године, добивши шест нових нахија – од Крајинске на истоку до Подрињске на западу. (2)

После два српско-турска рата, 1876-1878. године, Кнежевина Србија је одлукама Берлинског конгреса увећала своју дотадашњу територију за четвртину, односно за 200 квадратних миља. (3) Последњи пут пре свог утапања у југословенску државу, Краљевина Србија се територијално увећала после успешно извојеваних Балканских ратова, 1912/13. године, и то двоструко у односу на предратну територију. (4)

Иако су територијалне тековине Балканских ратова биле без премца у односу на ранија територијална проширења Србије, чини се да су за њен политичко-правни развитак од пресудног значаја биле одредбе Берлинског уговора од 1878. године које су уређивале нове границе Кнежевине Србије, али и статус територија других српских земаља. Одлуке Берлинског конгреса и до сада су у српској историјској и правној науци оцењиване као „прекретне“, (5) али су тај епитет понеле, пре свега, због одлуке Конгреса великих европских сила да званично признају независност Кнежевине Србије, а не због одлуке о територијном проширењу Кнежевине. (6)
Независност као приоритет

Дајући приоритет одлуци о признању независности, истраживачи су се повели, по свој прилици, за креатором спољне политике Кнежевине Србије у време Берлинског конгреса – Јованом Ристићем. А он је, речју Владимира Стојанчевића, „највише држао до тога што је Србија стекла своје место међу сувереним државама Европе“. (7)

На затвореној седници Народне скупштине, која је одржана одмах по завршетку Берлинског конгреса у Крагујевцу 25. јула 1878. године, Ристић је поред осталог рекао: „Не треба да мислимо да је добитак независности незнатан добитак… Ми смо добили много више. Што је год слобода за појединог човека, то је назависност за државу, а колико год је та независност више ограничена, утолико се може уподобити ограничењу слободе индивидуалне“. (8)

Међународно признање независности које је Србија добила на Берлинском конгресу није, међутим, у политичко-правном смислу богзна шта донело Србији, јер је она, како је то убедљиво показао Марко Павловић, „деценију-две раније стекла битне атрибуте унутрашње и спољашње суверености“. (9)

Такво мишљење, углавном страно каснијим истраживачима, изгледа да је делио и један део ондашње српске јавности. Тако познати либерал, министар и државни саветник Живан Живановић вредност признања независности са Берлинског конгреса оцењује речима: „Србија је извојевала, и Европа јој је признала независност“. (10)

Да су савременици знатно већу пажњу обраћали на оне клаузуле Берлинског уговора које су се тицале територијалног аспекта српског питања, него на клаузулу која је садржала формално признање независности Кнежевине Србије, може се закључити и из излагања Јована Ристића на поменутом крагујевачком заседању Народне скупштине у јулу 1878. године.

Како би уверио народне посланике да је признања независности важније од територијалног проширења, Ристић се позвао на дијалог који је у Берлину имао са својим професором и чувеним историчаром Леополдом Ранкеом.

„На моју приметбу“, вели Ристић, „да су код нас мишљења подељена и да неки више полажу на увећање земљишта, одговорио ми је овај славни муж, да и земљишно увећање има своје значајне користи, али је независност она основа на којој државе постају и своју будућност обезбеђују, као што показује историја Пруске“. (11)
Стереотипи уместо компарације

Савременици су одредбе Берлинског уговора о статусу српских територија по правилу упоређивали са одредбама истог садржаја из ревидираног Санстефанског мировног уговора, који је био закључен између Русије и Турске трећег марта 1878. године. У српској историјској и правној науци такав упоредни поглед на „берлинске“ и „санстефанске“ територијалне добитке углавном је изостао.

Пре свега због тога што су, с једне стране, одредбе Берлинског уговора које се тичу српских земаља (Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Старе Србије) у српској науци детаљно претресане, док, с друге стране, детаљна анализа садржаја одредби Санстефанског мировног уговора до данас недостаје.

То, међутим, није сметало српским историчарима да у кратким коментарима Санстефанског уговора више од једног века изнова понављају један те исти стереотип, који је класик српске историографије Владимир Ћоровић сажео у речима: „Санстефански уговор био је велико разочарање за Србе. Руска дипломатија створила је на њему Велику Бугарску, на чисту штету српских интереса“. (12)

По томе што је клаузуле Санстефанског уговора које су се тицале Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине искључиво оцењивао под утиском одредби о територији новоформиране аутономне бугарске кнежевине, као и по закључцима за које се неретко не може наћи упориште у тексту Санстефанског уговора, Ћоровић у српској историографији не само да није усамљени случај, него је такав приступ својствен, нажалост, скоро свим српским ауторима који су писали на ову тему.

Тек недавно је Милош Ковић у једном свом раду на темељу изворне руске и енглеске грађе озбиљно довео у питање досадашње доминантне стереотипе српске историографије о Санстефанском уговору и ондашњем односу званичне Русије према српским земљама. (13)

На значај компарације одредби Санстефанског мировног уговора које се односе на српске територије са истим таквим одредбама Берлинског уговора не утиче то што је Санстефански мировни уговор имао карактер, како стоји у његовој преамбули, прелиминарног уговора, (14) и да је после само четири месеца темељено ревидиран Берлинским уговором.

Ако су неки од најауторитативнијих коментатора Берлинског уговора закључили, да „наши планови територијалног ширења добили су после Берлинског конгреса нов правац“ и да је тада настала и „промена политичког правца“, (15) онда разлози који су далеко значајнији од пуке научне знатижеље налажу да се територијалне клаузуле Санстефанског мировног уговора анализирају у светлу новог курса територијалног, а с њим и политичког и правног развитка, који је Србија заузела после „овога (Берлинског) фаталнога конгреса за српски народ“. (16)
Санстефанска мапа – Србија

Санстефанским мировним уговором Кнежевини Србији је призната без икаквих додатних услова независност, а њена територија је увећана за 150 000 квадратних миља. (17) Занимљиво је да је детаљне податке о новој граници Србије која је била предвиђена Санстефанским уговором, до сада једино представио ондашњи познати српски либерални политичар и отац Слободана Јовановића – Владимир Јовановић, али их ни он није анализирао у светлу тадашњих српских националних планова. (18)

У члану 3. Санстефанског мировног уговора, нове границе независне Србије одређене су тако да Србија на западу добија Мали Зворник и Сакар, након чега би даље ка југу и југоистоку продужавала стара српско-турска граница, све до висова Голије изнад Дежевске долине; одатле би се нова граница спуштала низ Дежевску долину тако што би Србији припала лева обала Дежевске реке до њеног ушћа у реку Рашку.

После тога би нова српско- турска граница ишла узводно уз Рашку до средњовековног Трговишта (Пазаришта) и то тако што би Турској припала лева обала Рашке до ушћа Дежевске реке, а Кнежевини Србији десна обала Рашке; било је предвиђено да од Трговишта нова српско-турска граница иде уз неименовани поток, што је по свему судећи Себечевска река до њеног извора, а одатле би се спуштала такође неименованим потоком до његовог ушћа у Ибар близу села Рибарића; од Рибарића нова граница се на исток протезала коритом Ибра до ушћа Ситнице, тако што би Кнежевини Србији припала лева обала Ибра, а Турској десна.

Од ушћа Ситнице у Ибар нова српско-турска граница продужавала се на југ узводно коритом реке Ситнице до ушћа Лаба у Ситницу, а онда узводно Лабом до ушћа „потока Батинце“, што је по свему судећи Батлавска река или Брвеница која је лева притока Лаба; нова граница би даље ишла уз реку Брвеницу до њеног извора, а потом на југ висовима Гољака, односно вододелницом Криве реке у Косовском Поморављу и Ветернице; од планинских висова Гољака нова српско-турска граница је требало да иде најкраћом линијом до реке Ветернице, на месту где се у ову реку улива Мијовачки поток (река), а одатле би се протезала на исток масивом Кукавице, а потом спуштала се код села Калиманце на Јужну Мораву.

Одатле би нова граница Србије ишла низводно Јужном Моравом до села Стајковца, па би се онда на исток протезала реком Власином до ушћа Лужнице, а одатле северно на Љуборађу, па уз источни обод Суве планине и потом правом линијом на север до ушћа Коритничке реке у Нишаву код Беле Паланке, која је остајала Србији; нова српска граница од њеног силаска на обале Нишаве протезала би се даље њеним коритом ка западу до села Крупац на улазу у Сићевачку клисуру, а одатле је било предвиђено да се најкраћом линијом повеже на северу са старом српско-турском границом недалеко од карауле Баре. (19)

Истим чланом 3. Санстефанског мировног уговора било је предвиђено да демаркацију граничне линије и коначно питање статуса појединих острва на Дрини изврши заједничка турско-српска комисија, уз сарадњу једног руског представника, као и да „бугарском делегату буде допуштено учешће у раду комисије“, када она буде утврђивала границу између Кнежевине Србије и самоуправне бугарске Кнежевине. (20)
Црна Гора

Чланом 2. Санстефанског мировног уговора призната је, такође, безусловно независност и другој српској кнежевини – Црној Гори. Првим чланом овог уговора предвиђено је територијално проширење Црне Горе на рачун Турске од чак 200 квадратних миља, што је за 50 миља било више од проширења које Србија добила истим Уговором. (21)

Нова граница Кнежевине Црне Горе требало је на западу да иде линијом од планине Доброштице (масив Орјена) па кроз Билећу преко села Корита до Гацка на северу, за које је посебно у уговору наглашено да ће припасти Црној Гори; од Гацка нова црногорско- турска граница требало је да се протеже на североисток до састава Пиве и Таре у Шћепан пољу, а одатле на север низ Дрину до ушћа Лима, чиме би Црној Гори по свој прилици припали и градови на десној страни Дрине – Фоча и Горажде.

Од ушћа Лима граница би се спуштала ка југоистоку коритом ове реке до Пријепоља, а одатле би се протезала источно ка Рожају, с тим што би Бихор и Рожаје били прикључени Кнежевини Црној Гори; од Рожаја је граница требало да иде на југ ка масиву Жљеба изнад Пећи, а онда би се полукружно спуштала преко масива Хајле, Копривника до највишег врха Проклетија, Ђеравице, при чему је Црној Гори требало да припадне Ругово.

Даље је нова црногорска граница требало да заобилази Гусиње и Плав који су улазили у састав Црне Горе, а потом би се преко хотских језера, и по свој прилици долином Цијевне, спуштала право на северну обалу Скадарског језера; нова црногорска граница требало је да у источном делу пресече Скадарско језеро и да у правој линији избије на Бојану, а да потом иде коритом ове реке до њеног ушћа у Јадранско море, на коме је Црна Гора требало да по Санстефанском уговору добије луку Бар. (22)

Санстефански мировни уговор се код одређивања нове црногорско-турске границе у Херцеговини позива на „линију указану на Цариградској конференцији“. (23) Реч је о Конференцији представника шест европских великих држава потписница Париског мировног уговора од 1856. године – Русије, Аустро-Угарске, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије, (24) која је на руску иницијативу одржана у Цариграду у другој половини децембра 1876. и првој половини јануара 1877. године.
Краљ Никола I Петровић Његош (Фото: Wikimedia/Calliopejen/Library of Congress)

Учесници Конференције су у циљу спречавања даље ратне ескалације Велике источне кризе хтели да усагласе један програм реформи за поправљање статуса хришћана у европском делу Турске, a пре свега у Босни и Херцеговини и Бугарској. Представници великих сила су успели да усагласе програм реформи, али га је Порта одбила уз прикривену подршку Велике Британије. (25)

Иако су учесници Цариградске конференције одложили до нових преговора питање територијалних проширења Црне Горе и Србије, тзв. Лондонским меморандумом амбасадора шест великих европских држава од 31. марта 1877. године, који се директно позивао на Цариградску конференцију, констатовало се, да „што се тиче Црне Горе, државе сматрају пожељним, да се у циљу стабилног и дуготрајног смиривања, њене границе коригују и да буде омогућена слободна пловидба Бојаном“. (26)

Русија је по свему судећи имала у виду ову сагласност других европских држава око потребе измене црногорско-турске границе у Херцеговини, па се стога само у погледу њене корекције позвала на раније међународне договоре.

Према члану 1. Санстефанског мировног уговора коначну демаркацију нове црногорско-турске границе требало је да изврши једна европска комисија у чији би састав ушли представници турске и црногорске владе. Она је била овлашћена да измени уговором предвиђене границе према локалним околностима и уколико је то „неопходно и правично са становишта узајамне користи и спокојства обе државе, при чему ће свакој од њих бити пружена одговарајућа компензација“. (27)

Као својеврсна гаранција неприкосновености нових територијалних проширења Кнежевине Црне Горе, Санстефански уговор је изузимао територијалне турско-црногорске спорове из надлежности руско- аустроугарске арбитраже, која је према овом Уговору (чл. II) требало да решава све друге спорови или сукобе до којих би у будућности дошло између Турске и Црне Горе. (28)
БиХ, Стара Србија и Македонија

На Босну и Херцеговину односио се члан 14. Санстефанског мировног уговора. Њиме се Турска обавезивала да „неодложно“ спроведе у дело програм реформи који усвојен на Цариградској конференцији од 15. јануара 1877. и предочен званичним представницима Порте. (29)

На овој Конференцији представници шест великих европских држава усагласили су се да Босна и Херцеговина сачињавају територијално јединствену покрајину у оквиру Турске, али са широком аутономијом. На челу аутономне босанско- херцеговачке адиминистрације налазио би се гувернер, кога би постављао султан на пет година, уз сагласност шест европских великих држава.

Било је предвиђено да турску војску замени локална милиција мешовитог верског статуса, да Босна и Херцеговина има право да слободно располаже половином својих прихода, као и да народни језик постане званични језик локалне администрације. (30) Санстефански мировни уговор је предвиђао да коначни облик босанско-херцеговачкае аутономије буде дефинисан заједничком сагласношћу Турске, Русије и Аустро-Угарске. (31)

Према члану 6. Санстефанског мировног уговора новооснована аутономна трибутарна бугарска кнежевина под турским сизеренством и двогодишњим руским цивилним и војним протекторатом, од територија које је у српско- турском рату ослободила војска Србије добила је Врање са целом врањском казом, Пирот и Трн.

Осим тога бугарској Кнежевини требало је да припадне цела територија Старе Србије и Македоније јужно и источно у односу на линију Куманово – Скопска Црна Гора – Тетово – Кораб, коју је Србија у то време, а нарочито у годинама које су долазиле, скоро у целини сматрала српском територијом на које је полагала историјско праву. (32)

Наиме, према упутству које је пуковник Катраџи добио у јануару 1878. од Владе Србије, Кнежевина је од Русије тражила да јој се будућим мировним споразумом са Турском додели цео простор који је означен као „Косовски Вилајет“, а који је обухватао територију од Вишеграда и Фоче на западу преко Бијелог Поља и Берана на југозападу до Дебра на југу и Штипа, Велеса и Ћустендила на истоку.

Србија је тражила и територијални појас од Ћустендила преко Радомира, Драгомана, Белоградчика, Куле закључно са Видином. (33) Уместо тражене територије, Србија је Кнежевини Бугарској по одредбама Санстефанског мира требало да уступи, према рачуници Јована Ристића, територију на којој је живело „и до 800 000 становника“. (34)

Следствено томе, територија новоформиране самоуправне бугарске Кнежевине, која се према Санстефанском мировном уговору простирала од Дрима до Црног мора и од Кавале до Дунава, износила је укупно 163 000 квадратних километара. (35)
Берлинско ревидирање граница

У односу на прелиминарни Санстефански мировни уговор, Србија је чланом 36. Берлинског уговора добила територију већу за 50 000 квадратних миља, колико је износило подручје четири новооснована округа: Нишког, Пиротског, Топличког и Врањског. (36)

Од територија које је српска војска ослободила током српско-турских ратова 1876/78. година, Србији су одузети у корист Бугарске Трнска и Брезничка каза, а у корист турске Гњиланска каза, односно пространо подручје Косовског Поморавља. (37)

Од територија које је добила по Санстефанском уговору, Србији према одредбама Берлинског уговора није припало подручје од Дежевске реке до старе границе Србије према Рашкој, као и значајна територија између десне обале Рашке и леве обале Ибра, односно највећи део Новопазарске и Митровачке казе, са изузетком самих ових вароши.

Такође, Србији Берлински уговор није доделио ни целокупно Мало Косово између Ситнице, Лаба и Копаоника, те уски појас између Батлавске реке и Гољака, који јој је припао према Санстефанском уговору. Од територија које је ослободила у српско-турским ратовима, а које јој нису припале према Санстефанском уговору, Берлински конгрес је Србији доделио целу територију Врањске казе са градом Врањем, те Пирот и територију од Пирота до Беле Паланке. (38)

Берлинским уговором је двоструко смањена територија Кнежевине Црне Горе у односу на територију која јој је припала према Санстефанском уговору. (39) Границе Кнежевине Црне Горе утврђене чланом 28. Берлинског уговора померене су у односу на границе Санстефанског уговора источно од пута Билећа – Корита – Гацко, али су највеће измене извршене на северу, јер Берлински конгрес није доделио Црној Гори велику територију која јој је припала према одредбама Санстефанског уговора, од ушћа Лима у Дрину на северу до реке Таре на југу, као и Беране, Бихор и Рожаје. (40)

Према члану 25. Берлинског уговора Аустро-Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, као и да у тзв. Новопазарском санџаку држи војне гарнизоне и има војне и трговачке путеве. (41) Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине имала је да буде спроведена под европским мандатом, као „једна мера европске полиције”, а с циљем да се, речју Дизраелија, „одржи и обезбеди мир, да се уведе ред и благостање и најзад ојача сама Порта”. (42)

Идеја аутономије Босне и Херцеговине одбачена је под оправдањем, које је образложио Андраши, да „у једној земљи тако подељеној“ између православних, муслимана и римокатолика аутономија не би представљала гаранцију „за личну и имовинску безбедност“. (43)

Ово је било тек пуко формално оправдање окупације, док је стварни разлог за одбацивање традиционално руске идеје о аутономији Босне и Херцеговине под султановим суверенитетом, (44) изнео главни предлагач окупације Босне и Херцеговине, британски представник гроф Бенџамин Дизраели:

„Ако Конгрес области о којима је реч остави у стању у којем су оне сада, искочила би надмоћност племена словенског, племена које је мало расположено да другима правду одаје“. Предлог о аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине наводно „није поднесен у интересу енглеском, него у интересу мира целе Европе“. (45)

Притом Русија није могла у Берлину да се супротстави овом предлогу, јер је петербургшка дипломатија већ била себи везала руке тајном Будимпештанском конвенцијом коју је Русија закључила са Аустро-Угарском 15. јануара 1877. и чијим је чланом 7. Аустро-Угарска задржала „право избора момента и начина заузимања Босне и Херцеговине својим трупама“. (46)

Прелиминарни Санстефански мировни уговор претрпео је на Берлинском конгресу највеће промене у делу у коме је регулисао статус и територију бугарске Кнежевине. Уместо једне територијално огромне самоуправне трибутарне бугарске Кнежевине, под двогодишњим руским војним и цивилним протекторатом, Берлинским уговором образована је трибутарна аутономна бугарска Кнежевина под турским сизеренством и деветомесечним руским протекторатом (чланови 6. и 7. Уговора) и то на територији између десне обале Дунава на северу, Црног мора на истоку и планинског масива Балкана и старе границе Софијског санџака на југу.

Јужно од те линије основана је аутономна турска провинција Источна Румелија са знатно мањим степеном самосталности. (47) Највећи део територија које је српска Влада тражила од Русије посредством пуковника Катраџија, Берлински уговор је оставио под влашћу Турске, осим Ћустендила, Радомира, Белоградчика и Видина који су припали аутономној бугарској Кнежевини. Тако је Берлински конгрес Србији, речју Васиља Поповића, „ускратио Босну и Херцеговину, али јој је спасао Македонију и Стару Србију“. (48)