Зоран Чворовић: Од српског града до града без идентитета (2)

Први део текста је доступан ОВДЕ.

Први период у развитку урбанистичке политике обновљене Кнежевине Србије познати српски историчар архитектуре Бранко Максимовић назива „периодом оснивања нових градова“ и он обухвата време од 1831. до 1861. године (Пошто је други део овог текста настао на основу научног чланка Урбанистичко-грађевинска делатност у правном систему Србије 19. века, који сам објавио 2025. године овде, у њему се могу пронаћи извори и литература који се овде цитирају). Речју Максимовића, у том периоду циљ је био „стварање новог, српског града и његових просторнокомпозиционих вредности“.

Османско урбанистичко-грађевинско наслеђе је у том периоду мењано на три начина: куповином имања од муслимана и постепеном модернизацијом купљених објеката и самих чаршија (Крагујевац, Чачак, Карановац, Ваљево, Ћуприја, Ужице), формирањем посебних српских чаршија тамо где није било услова за откуп муслиманске непокретне имовине од стране православних Срба (Београд, Крушевац, Неготин) и, најзад, формирањем нових вароши – Пореч/Доњи Милановац (1831), Пожега (1832. г), Лозница (1833), Лешница (1834), Рашка (1835), Алексинац (1839), Деспотовица/Горњи Милановац (1856) и Бајина Башта (1858).

Према оцени Б. Максимовића, због живе урбанистичке делатности, „која је оставила за собом низ нових, плански основаних целина“, „српски урбанизам из тог периода заузима посебно место у европском урбанизму“.

Урбанизам у Србији у том периоду има „изразито социјални и културни карактер“, што је нарочито дошло до изражаја у урбанистичким мерама предвиђеним у Распису окружним начелствима Попечитељства унутрашњих послова од 1846. године, које је, према реципираном руском моделу организације централне државне управе од 1811. године, било надлежно за послове урбанизма и грађевинарства, све до оснивања посебне Главне управе грађевина за време друге Милошеве владе.

Распис Попечитељства унутрашњих послова од 1846. године био је иначе први општи правни акт којим се на јединствен начин на целој територији Кнежевине регулисала урбанистичка материја, пошто су у најранијем периоду (од 1830. до 1846. г) парцијално регулисани поједини урбанистички и грађевински послови.

Речју Дивне Ђурић-Замоло: „Кнез Милош је већ био доста урадио на подизању нових кућа и оснивању нових насеља, али то су све били послови од случаја до случаја. Сада је, међутим, државна власт први пут издала наредбу, која је важила за све зграде и сва насеља на целој територији Србије, да локалне власти морају посветити пажњу изградњи кућа и уреднијем изгледу насеља“. Притом, предмет регулисања овог Расписа, донетог под владом уставобранитеља, нису биле само јавне, већ и приватне грађевине.

Грађевинска правила

Расписом је Попечитељство унутрашњих послова налагало окружним начелницима да издају наредбу, према којој је сваки житељ округа, „кои би желио зданије каково подизати“, био дужан да се претходно обрати окружном начелнику, „како би овај на место прићи и Линију определити могао гди ће се зданије построити“. У сваком таквом појединачном случају окружни начелник је имао, пре свега, „мотрити да се Сокаци по могућству право Линеино изправљају“.

Сходно генералном урбанистичком опредељењу српских власти за ортогонални систем и праволинијско постављање улица у насељу, поменутим Расписом Попечитељство унутрашњих послова је налагало окружним начелницима, да „при самом определенију Линије, на којој ће се Зданије постројавати“ имају „мотрити, да Зданије с Лицем на опредељену Линију на Сокак изгледајући дође“.

А да би се „варош украшавала“, окружни начелници ће „предупређивати, да се онакове зграде са Сокака не исподижу, које би украшавању противуречиле“. И најзад, „при прегледанију плана самога Зданија, Окружни ће Начелник саветовати житеље да се удобна и по могућству украшена Зданија и ћерамидом покривена и са цементом изиданим оџацима подижу“.

Према истом Распису, окружни начелници су били дужни да наведена урбанистичко-грађевинска правила проследе среским начелницима, како би их ови обнародовали и примењивали у варошицама и паланкама, при чему су окружни начелници имали обавезу контроле примене правила из Расписа од стране среских начелника.

Имајући у виду урбанистичку политику која је дошла до изражаја управо у овом Распису, Бранко Максимовић је својевремено закључио да се урбанизам у Србији тог времена „контрастно истиче према хаотичном развоју већине градова у развијеним земљама Европе, са нечовечном изградњом густо збијених стамбених четврти“. Притом је, по њему, „социјална, хуманистичка идеологија“, а можемо слободно додати и национална, тј. свесрпска, урбанистичке политике Кнежевине Србије у првој фази њеног развитка дошла до изражаја између осталог, „у прихватању и смештају Срба-избеглица којима се указује материјална помоћ и додељује земља за рад“.

По оцени Максимовића, „тај миграциони процес доводи до значајног преокрета у политици насељавања земље српским живљем који ће се изразити у основној урбанистичкој концепцији: старе, неуређене вароши са кривим, узаним сокацима и ћорсокацима, наслеђе из тешких времена, напустити и рушити, па место њих оснивати по правилном плану нове, српске градове, у које ће се усељавати српски житељи и у којима ће се развијати нови, српски градски живот и грађански сталеж“. Неке варошице су дословно формиране ради прихватања српских избеглица, као што је био случај са Лешницом која је основана ради прихвата Срба из Источне Босне.

Прописи о регулацији

У седмој деценији Кнежевина Србија је постепено прелазила са урбанистичког идеализма на „нову идеологију урбанистичког реализма и рационализма“, па се „уместо оснивања нових вароши прелази на лагани процес ‚регулације’, реконструкције наслеђених, неправилних вароши и паланака“.

У Србији су после 1861. године примењена два модела урбанистичке регулације: 1) потпуна измена наслеђене неправилне структуре вароши на основу целинских регулационих планова, са новом мрежом правих и ширих улица и новим, правоугаоним облицима блокова (Куршумилија, Прокупље, Сурдулица, дунавска падина Београда, Ниш и Лесковац);

2) делимична измена наслеђене структуре вароши, тако што се не мења основни стари склоп града, али се исправљају и шире постојеће улице (Крагујевац, Чачак, Шабац, Пожаревац, Књажевац, Јагодина, Параћин, Зајечар, Врање, Пирот).

И у другој фази развитка урбанизма у Србији – фази реконструкције османског градитељско-урбанистичког наслеђа – урбанистичка политика носила је снажан и видљив национални печат, посебно када је у питању уређење српске престонице. Да су први наши урбанисти и архитекте били прави заточници српске националне идеје и националне мисије, најбоље се види из пледоајеа Пројекта регулације Београда, који је 1867. године израдио први урбаниста српске престонице, Емилијан Јосимовић, иначе родом из Банатска клисуре (Стара Молдава у данашњој Румунији).

У уводу свог пројекта, Јосимовић, који je очигледно био „човек високе културе“, „развија мисао о националном значају престонице, о културној улози њеног архитектонског лика, као израза развитка слободе и напретка у Србији“. Он, између осталог, вели: „Живљи саобраћај, коме је отворен пут тиме, што ће још сад одма пристајати уз обалу нашу пароброди, који одржавају свезу са горњим и доњим Дунавом, а коме ће се, ако Бог да!, на скоро још и већа и боља отворити врата кад се сагради жељезница, – упућиваће у нашу престолницу путнике из свију крајева, па оће ли бити лепо, неће ли вређати понос наш ако нам престолница задржи и даље облик какав јој је дало варварство? Облик који је тип туђинских обичаја, туђинске вере и предрасуда, тип страховања и тиме скучења и ситничарског духа“.

У Распису који је Министарство грађевина упутило 23. маја 1864. године свим окружним начелствима и управи вароши Београд, уочавају се оба напред наведена модела урбанистичке регулације вароши која су примењивана након 1861. године.

У седмој деценији Кнежевина Србија је постепено прелазила са урбанистичког идеализма на „нову идеологију урбанистичког реализма и рационализма“

Иако се овај Распис у основи, како примећује Д. Ђурић-Замоло, „пре свега држао правила о подизању зграда и уређењу насеља из 1846. године“, у њему се предвиђа сачињавање од стране окружног инжењера планова о регулисању појединих варошких улица, а тамо где је то „окружном (варошком) инжиниру могућно било, да уједанпут уредан план од целе вароши построји“. Као и у Распису Попечитељства унутрашњих послова од 1846. године, и у Распису министра грађевина од 1864. године предвиђала се обавеза сваког грађанина који у вароши „жели нову кућу или какву зграду градити“, да окружном начелству те вароши поднесе захтев „да му се правац линије определи“.

Након тога би окружно начелство наложило свом инжењеру, да „целу постојећу улицу са оближњим окретностима премери, од исте план сачини, па онда на њој по његовом нахођењу и мњењу линије регулације како с једне тако и с друге стране улице црвеним мастилом повуче“. Такав план са извештајем окружни инжењер је предавао окружном начелству, а ово „са својим известијем министру грађевина на промотрење и одобрење“. А онако како „министар грађевина регулацију улица означио буде, намештаће се куће једном за свагда у тој улици“.

Закон о местима

Да би се избегло да грађани туже државу због кашњења у одређивању регулационе линије улице и одобрења изградње, министар грађевина је Расписом од 1864. године обавезао окружна начелства, да свако „у подручној му вароши наредбу ову обзнани с том даље препоруком да се сваки, без разлике који хоће кућу подизати, бар на један и по месец власти надлежној пријави пре но што жели кућу или зграду отпочети градити, у ком случају ће га онда начелство (управителство), на протокол узети и датум кад се пријавио ставити“.

Грађанин који се не буде придржавао наведеног рока, „па се после дангуби или буди каквој штети отуда изложи“, „себи нека припише“ такву дангубу и штету. С друге стране, надлежна власт ће према Распису одговарати за штету причињену грађанину уколико у року од месец и по дана не одлучи о благовремено поднетом захтеву за одређивање регулационе линије.

За развитак урбанизма у Србији важан значај је имала допуна Закона о местима у Србији од 1866. године из 21. априла 1885. године. Допуном од 1885. године у Закон о местима унета је одредба, према којој „кад се које место прогласи за варош или варошицу, дотична општина дужна ће бити за три године дана од дана издатог Краљевог указа о проглашењу дати израдити правилан регулациони и нивелациони план нове вароши или варошице с обележењем варошког за зграде одређеног простора“.

План регулације вароши или варошице одобравали су министри унутрашњих дела и грађевине. Према „одобреном плану имају се вароши и варошице развијати, и мимо тог плана неће се смети куће и друге зграде подизати“, а евентуална „одуступања од одобреног плана у оправданим изузетним случајевима могу бити само по нарочитом одобрењу министара унутрашњих дела и грађевине, што ће се вазда у план накнадно убележити“.

Када су у питању насеља која су већ имала додељен статус вароши или варошице, а нису имала регулационе планове, допуном Закона о местима се предвиђало, да „варош Београд и све вароши и варошице имају у року од три године дати израдити правилне планове регулације и нивелације, па поднети на одобрење министрима унутрашњих дела и грађевина“. Ако „дотичне општине у одређеном року не би ове планове на одобрење поднеле, или их не би дале израдити као што треба, министри унутрашњих дела и грађевина наредиће извршење тога на рачун дотичне општине“.

Оне ретке вароши и варошице (углавном је реч о новоподигнутим српским варошицама) које су имала регулационе планове, биле су дужне да те своје планове ускладе са Законом. Осим тога, било је изричито предвиђено, да ће се само по одобреним плановима подизати куће и друге зграде у варошима и варошицама и истовремено се строго забрањивало да се вароши и варошице шире мимо граница из одобреног плана.

Према параграфу девет допуне Закона о местима, „ако би који правио куће и зграде ван вароши, која је утврђена регулационим планом, па на опомену полицијске власти не би од тога одустао или не би подигнуту зграду срушио, полицијска власт казниће имаоца до тридесет дана затвора или новчано до 150 динара, и наредиће му да зграду поруши, што ако не учини у остављеноме року, сама ће власт о трошку осуђенога решење извршити“. Од овог правила биле су изузете „летње куће за уживање и зграде по баштама и виноградима.

Услови за меане и школе

У другој фази у развитку урбанистичке политике у Кнежевини Србији, која започиње 1861. године, донет је један број подзаконских аката којима су били дефинисани посебни урбанистичко-грађевински услови за подизање механа, цркава, болница и школа. Данашњем читаоцу, чини се, посебно могу бити занимљиви прописи који су се тицали механа и школа.

Тако је Уредбом о меанама од 1861. године било предвиђено, да „Попечитељство унутрашњих послова опредељиваће, на ком се месту, и које класе меана подићи може“ и да ће исто Попечитељство „давати и планове, по коима ће се меане подизати“. Међутим, „што се тиче материјала може онај, који меану гради употребити какав оће“. Лице коме је издато писмено уверење са дозволом за грађење меане, према Уредби било је дужно да у року од три године изгради и стави у функцију угоститељски објекат.

У супротном, „дато му уверење губи важност, и власт ће моћи другоме дати дозволење, да у близкости меану награди“. Према Уредби меане се нису могле подизати близу цркви и школа, већ су морале „од ови најмање 50 хвати бити удаљене“. Удаљеност меана од око 95,0 метара обезбеђивала је „несметан рад школи и мирну службу у цркви“. Друмске меане „које постоје како на главним друмовима, тако и на споредним путовима морају најмање по један и пол сата једна од друге, а толико и од вароши удаљене бити; осим ако су села поред пута у ближњем одстојанију, па би у сваком нуждна била меана“.

Према Уредби меане се нису могле подизати близу цркви и школа

Кнежевина Србија је 18. марта 1881. године добила Правила о грађењу школа и намештају школском, која је издао тадашњи министар просвете и црквених послова Стојан Новаковић. Од одредби Правила која су од значаја за развитак урбанистичкограђевинског законодавства у Србији 19. века, издваја се најпре одредба члана један овог акта којом се прописивало, да школска зграда мора бити подигнута „у средини школске општине“, да „земљиште за зграду мора бити довољно пространо, равно, суво (оцедито), са свију страна ваздуху и светлости приступачно“, а „ако је земљиште косо, ваља да је окренуто југу или истоку“.

Правилима се строго забрањивало, да „не може бити школа на земљишту влажном, подводном и на простору узаном“. Такође, „не дозвољава се да буде школска зграда близу бара, буњишта, механа, гробља и у опште близу радионица, које би сметале школском раду“. Када је у питању одређивање места за градњу варошких школа, предвиђало се да се „бирају за школе улице у којима је тишина и где има мање ларме“, а из истих разлога школа је морала „од улице удаљена бити најмање седам метара“, а „на простору између зграда (школских, прим. аут) треба да је башта“.

Приликом одређивања места за подизање школе у вароши или селу морало се водити рачуна да ли близу школе има добре пијаће воде, а ако је нема „онда ће се свака школа снабдети бунаром или чесмом у својој авлији или башти; но и једно и друго мора бити далеко од нужника“. Место за изградњу школе, требало је да изабере, руководећи се наведеним захтевима из Правила, одбор „састављен из једног полицијског чиновника, окружног или среског лекара, окружног инжињера, два професора или учитеља, председника општине и два одборника“. У случају неслагања чланова одбора, о локацији за подизање школе одлучивао је на основу прибављених података министар просвете и црквених дела.

Правилима од 1881. године било је прописано, да „школска зграда треба да је ако се икако може од тврдог материјала“, да све просторије у школској згради „морају бити најмање један метар над равнином земљишта“, а да због обезбеђења довољне количине природне светлости „при мањим школским зградама учионица мора бити окренута југу или истоку, а код великих лице увек југоистоку, зачеље северо-западу, десно крило југозападу, а лево крило североистоку“, док „собе за цртање, кабинети, ходници и канцеларије могу бити на северној страни“.

Било је прописано да се у учионицу не сме улазити „с поља него из ходника“, а да ходници „не треба да су шири од три метра, морају бити покривени, добро осветљени и за ветрење удешени“, па стога „прозор на ходнику има се тако удесити, да дође према вратима учионице ради бољег ветрења особито лети“. До детаља је било прописано колико широке и каквог облика би требало да буду степенице на улазу у школу, као и да „степенице на слободној огради морају имати ограду“, а та „ограда мора бити висока и честа и на њој у растојању од по метра стубићи, да деца не би ограду употребила за пузање“.

Правилима од 1881. године било је прописано да највећа учионица може имати 70 квадратних метара и у њој „са хигијенског и педагошког гледишта желети је да не буде више од 45 ђака“, а „ако је број ђака мањи од 45, онда и према томе учионица може бити мања“. Следствено томе, „на сваког ђака мора доћи у најмању руку 1,5 квадратна метра површине рачунајући ту и школски намештај“ и за „одступање од ове основе у преважним приликама, мора се тражити нарочито министарско одобрење, које ће се давати кад се узроци одступања не могу одклонити“.

Истовремено било је прописано, да „у свакој згради мора бити по једна залишна соба за учионицу, за случај ако би се по времену број ђака увећао“, а у „гимназијским зградама мора имати више таквих залишних соба за одељења“. Правилима се предвиђало, да се „по селима осим школске зграде мора подићи одвојена зграда за стан учитељев и станове ђака који ноћивају“, али да „учионица никако не буде у непосредној вези са собом за спавање или кујном“.

Министар просвете и црквених дела налагао је Правилима, да патос у учионицама „мора бити столарски и по могућности од тврдог дрвета“ и ваља га „натопити врелим ланеним уљем“, а због спречавања појаве влаге прописано је да „испод патоса треба прво насути довољно суве земље, а за тим 0,8 метра сува песка“.

Зидове учионице требало је „за 1 до 1,5 метара висине обложити даском, а ова мора бити обојена сивом масном бојом“, јер зидове учионица и ходника који су премазани масном бојом требало је „сваке недеље мокром крпом брисати“. У Правилима је посебна пажња посвећена обезбеђењу посебних услова за квалитетно проветравање и загревање учионица, као и за обезбеђење одговарајућих санитарнохигијенских услова.

Урбанистичко уређење Престонице

За урбанистички развитак српске Престонице, велики значај је имао Грађевински закон за варош Београд од 1896. године.

Овим Законом је било предвиђено да „сваки који намерава да подиже какву зграду, дужан је да поднесе писмену пријаву општинској власти и да тражи од ње дозволу“. Уз пријаву за добијање дозволе, подносилац је био дужан да поднесе и план „на увиђај и одобрење“, а код измена на згради био је довољан нацрт постојеће зграде и нацрт измена.

Законодавац је у члановима 4. и 9. таксативно навео случајеве у којима се морала имати дозвола за градњу: 1) за све нове грађевине које се подижу лицем на улицу; 2) „за преправке и доправке на постојећим зградама, као и измену висине, дужине и дубине какве зграде, измену или појачање околних зидова на згради“; 3) „кад се хоће у станове да претворе простори који дотле нису служили за становање људи“; 4) приликом подизања зграда које заузимају део простора од улице, испод и изнад ње; 5) „при подизању ограда са стране улице“; 6) „за грађевине, које својом особином или нечистоћом, могу бити од досаде или опасности за становнике суседних плацева или за публику уопште као што су: ковачнице, котларнице, качарнице, поткивачнице, пекарнице и томе подобно“; 7) „грађевине у којима се у већој количини смештају или израђују лако запаљиви и експлозивни материјали“.

Писмена пријава за добијање дозволе за градњу подносила се Грађевинском одбору, као органу београдског Општинског суда. Одбор су чинили председник општине или његов заменик, један инжењер, један архитекта, један судија Апелационог суда или адвокат и један грађанин Београда, који је морао имати некретнину у престоници.

Инжењер, архитекта и судија или адвокат постављани су на пет година указом на предлог министра грађевине. Законодавац је Грађевинском одбору остављао рок од месец дана од дана пријема пријаве са прилозима да достави своје мишљење министру грађевина. У том року Грађевински одбор је преко Општинског суда могао да спроведе извиђај за прикупљање додатних чињеница, да прими жалбе трећих лица и да утврди да ли грађење евентуално вређа интересе суседа или јавно право.

Након добијеног мишљења Грађевинског одбора, министар грађевина је имао, такође, рок од месец дана да донесе решење, а уколико то не би учинио у законом прописаном року „сматраће се да је предлог Грађевинског одбора у свему усвојен“. Министрово решење београдски Општински суд је био дужан да преда подносиоцу пријаве у року од три дана. Према чл. 11. Закона „добивена дозвола важи за две године и по истеку овог рока не може се грађењу грађевине приступити без нове дозволе“.

Након завршене изградње Грађевински одбор је морао да пре усељења прегледа зграду, да би утврдио да ли је „прописно овоме закону сазидана и потпуно осушена“, па након тога издаје одговарајуће решење и то „у року од пет дана од дана свршеног прегледа грађевине“.

Законом грађевинским за варош Београд било је предвиђено, да се зграде, али и ограде, подижу искључиво „по регулисаној линији и одобреном нивоу улице“, које је одређивао општински инжењер у року од пет дана од добијања службеног налога. Законодавац је у престоници разликовао, с обзиром на посебне грађевинско-урбанистичке услове, две врсте градских улица – претежно трговачке и стамбене, као и четири врсте зграда – трговачке, занатско-мануфактурне, обичне куће за становање и виле.

Када су у питању улице „где су махом трговачке радње (чаршије)“, у њима су се зграде морале „подизати једна поред друге тако, да грађевина цело лице (ка улици, прим. аут) заузима“. Све зграде у трговачким улицама морале су „имати осим приземног спрата још један или више спратова“, морале су да буду саграђене од тврдог материјала и нису могле да заузму више од три четвртине плаца“. Улице у којима се претежно налазе трговачке радње одређиване су на предлог министра грађевине краљевим указом.

За све типове зграда које је било дозвољено градити лицем на улицу било је прописано, да њихов изглед (фасада) „са лица улица мора бити укусан“

Зграде за обављање занатских послова (котларнице, ковачнице, поткивачнице, пекаре, столарнице и сл.) или, речју Закона, „грађевине, у којима се раде такви послови, да су на досади грађанству“, могле су се подизати, уз поштовање посебних услова који су се тицали грађевинског материјала и пројеката, само у улицама које за то одреди министар грађевине по саслушаном мишљењу општинског одбора. Притом се овакве грађевине уопште нису могле подизати у главним улицама са лица улице, нити у улицама „у којима су подигнуте грађевине за искључиво обитавање“.

Висина обичних стамбених зграда (кућа), „од тротоара до стреје“, није смела бити већа од ширине улице. Чиста унутрашња висина стамбених просторија, али и свих просторија у којима се људи дуже задржавају (трговачке и занатске радње) морала је бити „најмање три метра од пода до таванице“. Било је, такође, прописано, да сви простори „за обитавање људи морају бити довољно осветљени“. Закон је уз то прописивао „нормалну меру цигле“ и с обзиром на њу различите дебљине зида.

Законом грађевинским за варош Београд било је одређено да се зграде „по типу вила“ могу подизати само у улицама где се нису биле трговачке или занатлијске радње, а које притом својим указом утврди Краљ на предлог министра грађевине. У тим улицама су се могле подизати само виле и то уз обавезу да буду увучене најмање пет метара од регулационе линије, „тако да испред и око њих дође башта, а с преда укусна ограда“.

Бивша Престоница

За све типове зграда које је било дозвољено градити лицем на улицу било је прописано, да њихов изглед (фасада) „са лица улица мора бити укусан“, као и да „ограде са лица улице морају бити укусно израђене од гвоздених или дрвених обојадисаних филарета“, а „само у споредним улицама могу се по одобрењу министра грађевина подизати тарабе са улице и тада морају бити обојадисане и чисто израђене“. Министру грађевина се остављало право, да „може према важности улица наредити, како ће се пројектовани изглед полепштати“.

Такође, Законом је било предвиђено, да се дрвеће може садити само поред улица које су најмање осамнаест метара широке. Законом је било забрањено у вароши Београду подизати са лица улице „зграде од каната (бондрука), ћерпича, набоја или плетаре“, а такве зграде нису се могле подизати ни у двориштима главних улица уколико су грађене „у цељи шпекулативној“. Законом је било изричито забрањено да се на старим зградама, „које су трошне или дотрајале“, врши „преправка, подзиђивање или намештање новог крова“.

Законодавац је остављао рок од две године да се затворе радње и преправе зграде у оним београдским улицама у којима се такве радње по новом закону нису смеле држати. Такође, у року од годину дана морале су се у складу са новим Законом преправити ограде поред улица. У циљу подстицања градње и модернизације престонице, законодавац је предвидео десетогодишње ослобађање од пореза на приход за сва лица која подигну грађевину од тврдог материјала са два или више спратова, док су се на пет година ослобађала од плаћања пореза на приход лица која подигну грађевину „с једним спратом (приземну)“.

Посебно поглавље Закона грађевинског за варош Београд под називом „Регулација“ јасно прави разлику између парцела које су се налазиле у дотадашњој зони градње и „земљишта које дотле није служило за подизање грађевина“, што опомиње на данашњу разлику између грађевинског и пољопривредног земљишта.

Приликом деобе парцела које су припадале првој категорији земљишта, плацеви су морали имати што правилнији облик, „да се на њима могу што удобније зграде у погледу хигијенском подићи“, као и „најмање 300 квадратних метара површине, а 12 метара лице (минимални фронт, прим. аут).“

На таквим плацевима „свака зграда мора имати најмање 100 квадратних метара дворишта“. Код деобе земљишта које раније није служило за градњу, посебни плацеви су морали имати најмање 600 квадратних метара површине и 18 метара минималног фронта. Приликом деобе таквог земљишта, улице су се могле отварати само по одобрењу министра грађевина. По оцени Б. Максимовића, „за урбанистички развој Београда и његово проширење на нове територије од пресудног значаја је била одредба Закона која је омогућавала парцелацију пољопривредног земљишта путем просецања нових улица, а да за те делове не постоји регулациони план“.

Пред нашим очима данас корак по корак нестају и неки од најрепрезентативнијих квартова бивше српске Престонице, као што је Крунска на Врачару, који своју лепоту пре свега дугују осмишљеној урбанистичкој политици, која је била опредмећена у одредбама Закона грађевинског за варош Београд од 1896. године.

Нестанком ових квартова бришу се вредни докази српског градитељства и урбанизма, а бивша српска Престоница се убрзано претвара у само једно од не-места глобалног Мегалополиса. Урбанистичко и архитектонско не-лице данашње Србије јасно сведочи о томе да се данашњи наши урбанисти и архитекте у највећем броју не воде националним, етичким и естетским начелима једног Емилијана Јосимовића, већ искључиво пословним захтевима мултинационалних компанија, пред чијим интересима нестају сви они обзири који су нашим прецима били некада примарни.

КРАЈ

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: beograd.rs