Желидраг Никчевић
СМРТ ЈЕ МАЈСТОР ИЗ ЊЕМАЧКЕ
Желидраг Никчевић
Један скоро обичан дан.
Отишао сам у новоотворену књижару „Космоса“, у Тржном центру Рајићева, на крају Кнез-Михајлове, и купио нову есејистичку књигу Јевгенија Водолазкина „Иди неустрашиво“.
Онда сам неустрашиво отшетао до Косанчићевог венца, и тамо угледао старе рушевине.
Наиме, ту је 6. априла 1941. године око 15 часова, у трећем ваздушном нападу погођено и здање Народне библиотеке Србије.
На зграду су бачене запаљиве бомбе. Пројектили су били тежине од по један килограм, димензија 25x5 сантиметара. За разлику од класичне гранате, ови пројектили нису имали обично експлозивно дејство. Приликом удара УПАЉАЧ активира паљење смјесе унутар пројектила, стварајући температуру од 2500 степени Целзијуса, комади пројектила се распрскавају на удаљености од једног до два метра, захватајући сваки запаљиви материјал. Гашење се врши искључиво пијеском, јер би сваки контакт са водом повећао разорну моћ бомбе и разбуктао пожар.
„Данима су горели древни писани споменици, старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине. Данима је пламен уништавао свједочанства о постојању и трајању једног народа. Данима је ватра гутала стољећа историје, сажете у слова“ – записала је Светлана Велмар Јанковић.
Онда сам неустрашиво кренуо кући, отворио Водолазкинову књигу и наишао на следећи пасус:
„Пушкинов дом је заиста био народни дом. Имао је своје хероје и безусловне ауторитете, а одболовао је све болести које су мучиле друштво. Није се затварао у данима блокаде, па су полумртви сарадници института дежурали на торњу зграде како би, у случају потребе, гасили немачке `упаљаче` који су долетали одозго.“
Опет упаљачи. У Петербургу, исто као и у Београду. У исту мету. У народну библиотеку.
Па како да се човјек не диви високој германској култури, чији су аргументи тако прецизно „долетали одозго“?
