Зоран Чворовић: Бугарска као показни пример за Србију

фото: EPA-EFE/SERGEY DOLZHENKO

Kакву улогу су Англосаксонци наменили словенским православним балканским народима постало је као дан јасно после 24. фебруара. У том смислу је Бугарска, као члан НАТО-а и ЕУ, по много чему парадигматична. Све оно што се на бугарској политичкој сцени одигравало од 24. фебруара до данас уверљиво сведочи не само о улози коју је једној балканској словенској држави доделио англосаксонски режисер већ и у којој мери се остварују очекивања истог тог режисера.

Тек што је почела Специјална војна операција Москве у Украјини, у Бугарској је, 28. фебруара, смењен тадашњи министар одбране генерал Стефан Јанев. Као разлог наведени су његови наводни проруски ставови садржани у изјавама да територију Бугарске треба да обезбеђују само националне оружане снаге и да за означавање војне акције Русије у Украјини треба користити термин који употребљава и званична Москва – Специјална војна операција. То што је само четири дана након почетка руске СВО смењен министар одбране у земљи која је члан НАТО-а од 2004. године, а у којој су се западне обавештајне структуре укотвиле још далеке 1989, више него јасно говори о томе колико колективни Запад успешно контролише једну балканску православну словенску земљу. Симболичка порука ове смене додатно је појачана чињеницама да је Јанев заузимао важну позицију у процесу приступања Бугарске НАТО-у (почетком 2000-их био је помоћник начелника управе бугарске војске за стратешко планирање), те да је, вероватно, као човек од америчког поверења 2011. године именован за војног аташеа Бугарске у САД.

Нови задатак

Тако су Англосаксонци били принуђени да у јеку оружане фазе хибридног трећег светског рата против Русије на место министра одбране, уместо недовољно кооперативног и превише суверенистички настројеног Јанева, доведу тадашњег сталног представника Бугарске при НАТО-у Драгомира Закова. На истој седници владе на којој је био смењен министар Јанев донета је и одлука да се на територији Бугарске разместе трупе других чланица НАТО-а. Уместо да брине о безбедности Бугарске у промењеним околностима света након 24. фебруара, о чему је говорио смењени министра Јанев, нови министар одбране добио је задатак да хитно укључи Бугарску у ратну коалицију за спасавање западног глобалистичког пројекта. Оног пројекта који је Бугарској неповратно одузео 2,5 милиона становника, а донео деиндустријализацију и невиђену корупцију.

У складу са улогом антируског санитарног кордона коју су Англосаксонци доделили државоликим територијама на потезу од Балтичког до Црног мора, те сталним захтевима Вашингтона да ове творевине повећају издатке за војску, нови министар Заков је већ 12. маја изјавио како је издвајање два процента из државног буџета за одбрану – недовољно. Посебно када се имају у виду планови Софије да од САД купи осам авиона типа Ф-16. И док је нови министар одбране планирао да увећа издатке за одбрану, већину Бугара бринуло је ново драстично погоршање њиховог ионако скромног животног стандарда, као последице инфлације од 18 одсто, а у сфери индустријских производа чак 40 одсто.

Анестезирање јавности

Када се влада америчког ђака Кирила Петкова током марта и априла суочила са снажним антиратним протестима грађана против активног мешања Бугарске у рат у Украјини, пад владе одложен је привидним компромисом. Наиме, бугарска влада се почетком маја званично обавезала да неће продавати оружје Украјини, али да ће земља пружати војнотехничку помоћ кијевском режиму, у виду ремонта борбене технике и авиона, као и машина и опреме за украјинску наменску индустрију.

Међутим, већ тада је бивши директор бугарске државне компаније Kintex за трговину производима наменске индустрије Александар Михајлов изразио сумњу да су бугарска предузећа Terem и Avionams способна да ремонтују украјинску оклопну технику и авионе совјетског порекла, пошто раде с неких 40 одсто могућности, што је тек довољно за одржавање бугарске војне технике. И док је таква војнотехничка подршка кијевској хунти могла бити безначајна, то се не може рећи и за продају бугарског оружја и муниције, које је, према Михајлову, непрекидно достављано Украјини, још од 2014. године, „по старој шеми, преко Чешке, Словачке и Пољске“.

Да је званична владина прича о искључиво војнотехничкој помоћи Украјини пука демагогија, којом се анестезирала незадовољна бирачка већина која је тражила од владе заузимање неутралног става у односу на сукоб у Украјини, још у мају је у интервјуу телевизији БТВ потврдио бивши бугарски министар одбране Ангел Најденов. Како преноси „Дојче веле“, Најденов је рекао да ће „Бугарска наставити да продаје оружје Украјини“. Према сведочењу Александра Михајлова, само су пољски посредници у периоду од средине марта до краја јула од бугарских продаваца купили оружје и муниције у вредности више од милијарде евра.

Према писању бугарских медија, „крвави новац“ од продаје оружја нису зарађивали само олигарси и високи званичници блиски прозападним круговима, већ и Корнелија Нинова, актуелни председник наводно проруске Социјалистичке партије Бугарске, која је као министар у влади Петкова одобрила продају Пољској чак 4.200 тона оружја и муниције. Тајна трговина преко посредника, која се одвијала иза званичног става владе Кирила Петкова да Бугарска неће продавати оружје кијевском режиму, требало је, према писању руских медија, да оствари три циља: донесе у кратком року астрономску зараду појединцима, подигне углед бугарској влади у Вашингтону и избегне ризик отвореног изазивања Кремља. Скорашња огромна експлозија у складишту муниције у некадашњој касарни у бугарском граду Карнобат што данас припада познатом бугарском трговцу оружја Емилијану Гебреву, који је још 2014. године с кијевским властима закључио уговор ради продаје оружја, показује да су на Балкану овакви послови постали одвећ ризични.

Војнотранспортно чвориште

Према наводима бугарске новинарке Теди Ангелове, наоружање намењено кијевском режиму из Бугарске се пребацује ваздушним путем преко највеће америчке авио-базе на Старом континенту у немачком Рамштајну или железницом преко румунско-украјинског граничног прелаза Вадул–Сирет–Дорнешти. Према сведочењу Ангелове, крајем јула у бугарску луку Бургас пристигло је не мање од 20 америчких тенкова типа М1 Абрамс, који су пребачени у друге НАТО базе у региону, док на бугарски војни аеродром Безмер два до три пута недељно слећу амерички транспортни авиони C-130 Херкулес. Ангелова тврди да је тренутно у току „неприметно јачање снага САД и НАТО-а на Косову“. Имајући то у виду није нимало случајно што је министар одбране Заков 1. јуна примио министра одбране тзв. Републике Косово Арменда Мехаја, и што је том приликом рекао како ће Бугарска пружити сву помоћ тзв. Косову да постане члан НАТО-а и других међународних организација.

Правећи од Бугарске централно транспортно чвориште источног крила НАТО-а, прозападне марионетске власти из Софије истовремено укључују Бугарску у своје антируске и антисрпске планове, што је дугорочно гледано високоризично из угла бугарских националних интереса. Бугарска ће постати важно војнотранспортно чвориште тек изградњом за НАТО стратешки најзначајнијег путног и железничког коридора, који преко Приштине и Ниша треба да повеже луке Драч и Бургас. Оног путног и железничког коридора чију изградњу, нажалост, подржавају и актуелне власти у Србији.

Из личног искуства

Пример Бугарске показује да колективни Запад локалним политичким елитама и олигарсима омогућује да на украјинском сукобу зараде огроман новац, чиме се одвећ јасно потврђује да је колонијални модел који је балканским државама наметнут кроз чланство у НАТО-у и ЕУ главни извор корупције. Сву економску, геополитичку и моралну штету од приступања Бугарске новој антируској коалицији западних „сила Осовине“ платиће, наравно, бугарски народ. Најпре кроз повећане издатке за војску и истовремену распродају домаћег наоружања, потом кроз плаћање неупоредиво скупљег америчког течног нафтног гаса, ако га зимус уопште буде, а у будућност ко зна још и каквим и коликим националним губицима. Уосталом, одавно се већ зна да је корупција, по којој је Бугарска надалеко позната, плата којом локално становништво плаћа локалну колонијалну управу, пошто њено издржавање никада не пада на плећа метрополе.

С тим у вези, писац ових редова никада не може заборавити свој разговор из 2012. године с Драгом Косом, тек именованим иностраним саветником Агенције за борбу против корупције, и његову потпуну незаинтересованост за случај прогона с посла једног асистента због указивања на до данас судски неокончану највећу корупционашку аферу у Србији свих времена – аферу „Индекс“. Први интуитивни утисак, да испред мене стоји НАТО обавештајац коме је искључиви циљ да под видом борбе против корупције успостави систем који ће онемогућити ресуверенизацију Србије (која је немогућа уколико Запад институционално контролише све токове новца), потврдило је касније кретање у служби овог бившег словеначког полицајца.

Пре доласка у Србију Драго Кос је био председник Групе Савета Европе за борбу против корупције (GREKO), потом међународни комесар за борбу против корупције у Авганистану, а данас је по заслузи инострани члан украјинског комитета за надзор над борбом против корупције (NAKO) и саветник агенције за борбу против корупције тзв. Косова. Ликови какав је Драго Кос данас нам продају причу о малигном руском утицају у политици балканских држава, о опасностима зависности од руског гаса и нафте и наводној међународноправној обавези пружања подршке територијалном интегритету „пропале државе“ Украјине.

standard.rs, Печат