Шмекерски и на крају – отишао је Синиша Михајловић у дану паузе на Мундијалу, пред завршни викенд. Да не буде тужна вест док се играју највеће фудбалске утакмице.
Родно Борово село у Хрватској, потпуно сравњено и спаљено, док су из њега побегли и пси и птице, видео је те ратне 1991. године, баш када се Црвена звезда захваљујући њему попела на кров Европе и света.
Вратио се у Борово село 2015. године, пошто је три ноћи заредом у Италији сањао завичај и породичну кућу коју су му минирали, а у њој метком пробушили на зиду његову слику из детињства.
Тај метак је испалио Стипе, Синишин пријатељ од малих ногу кога је доживљавао као брата. Срео га је после рата у Загребу 2000. године и Стипе му је признао да је кућу запалио, али да му је породицу спасио. Синиша му је опростио.
Живео је и подигао своју породицу са петоро деце у Италији, на Западу, а поносно је увек дизао три српска прста и као тренер Србије 2012. године инсистирао на томе да сви фудбалери морају да певају националну химну уколико желе да играју.
Левицом је цепао мреже и давао голове преко живог зида за Борово, Војводину, Звезду, Рому, Сампдорију, Лацио и Интер, а данас се од њега опрашта целокупна политичка десница на власти у Италији, али и опозициона левица.
Синиша Михајловић није глуматао доброту и хуманост, али је широким срцем давао и шаком и капом, па чак и кад се 2005. године у манастиру у Сремским Карловцима венчао са италијанском водитељком Аријаном са којом има петоро деце, а постао је и деда, све поклоне су преусмерили у Дом за незбринуту децу у тој вароши.
Миха је био лаф и кад се потуче на терену и кад пљуне противника јер га подсећа на СС војника из партизанских филмова, и када са Декијем Станковићем доведе фудбалске громаде Вијерија и Андријана да у Београду пред киоском брзе хране поједу по пљескавицу са пуно лука.
Звездин бомбардер је то остао и када је играо за италијанске клубове па није хтео да изађе на терен за Лацио против својих црвено-белих јер би, како је признао, могао само да постигне аутогол или да скриви понеки пенал.
Синиша је насмејан дизао песницу, тренирао клубове, проналазио таленте и погађао рашље гола чак и кад је сазнао за опаку болест са којом се, као са свим животним ривалима, мушки порвао.
Занемела је Маракана 24. априла 1991. године у 27. минуту. А онда експлодирала. Синиша Михајловић се залетео и из слободног ударца поцепао мрежу Бајерна поред голмана Аумана који није могао фудбал ни погледом да испрати.
У последњем минуту те фудбалске ноћи кад се небо отворило изнад 100 хиљада људи на Маракани, Синиша је шутнуо лопту која се одбила од Аугенталера и неким чудом закопрцала у мрежи.
Десила се историја српског фудбала, Црвена звезда је ушла у финале Купа шампиона и постала првак Европе пошто је и Михајловић у пенал завршници, на стадиону Свети Никола у Барију 29. маја 1991. године, погодио мрежу.
Уочи овог Светог Николе. 2022. године, у болници у Риму, Синиша Михајловић је склопио своје увек насмејане очи и отишао у вечиту легенду као борац, победник, људина, румени деран, патриота, коврџави шалабајзер, прзница, добричина, римски господин, фајтер, кавгаџија.
Некоректни мангуп за којим плаче цела фудбалска Европа.
Имала је Србија једног великог Синишу Михајловића.
Нема како другачије да се назове Национални стадион у Сурчину него по његовом имену.
