Запад не може да сакрије страх од пораза: Пробијена „неосвојива линија“ Кијева

© AP Photo / Evgeniy Maloletka

Ненадано, пад Авдејке постао је најкоментарисанији догађај на Минхенском безбедносном форуму. Колективни Запад суочен је са новим развојем ситуације и то се више не може сакрити.

Раније је планирано да се теми Украјине посвети највећа пажња на скупу у Баварској. Уочљиво је то по темама дискусионих панела и позваним предавачима. Но, овакав расплет тада, приликом планирања, очигледно није очекиван.

Учесталост коментара и анализа о епилогу дуге битке са „брзим крајем“ у невеликој донбаској вароши, као и број процена из „обавештених извора“ изношених након конференције потврђује ову тезу. Као уосталом и прозивке о одговорности за овакав расплет.

Пробијена „неосвојива линија“

Ко је крив? Бајден или Конгрес? Зеленски или Залужни? Или можда европске земље које недовољно и невољно наоружавају Кијев?
Ово јесте суштинска разлика у односу на претходне поразе у Маријупољу, Лисичанску или Бахмуту. Руске снаге померају линију фронта са „система утврђених упоришта“ ка степи услед чега ће остварити тактичку предност.

Пробијена је кијевска „мажино линија“ одржавана читаву деценију и проглашавана „неосвојивом“.

Нужно је осмишљавати нову стратегију, а у условима брзог трошења ресурса, недостатка времена, те промењених политичких околности то уопште није једноставно. Истовремено, стиче се утисак и о појави страха од пораза. Јер, ресурсни потенцијал се осетно „истањио“ било да се ради о људима или средствима, фактор време више „игра“ за Русе, САД и ЕУ чекају избори у условима прогресивне унутрашње дестабилизације, док се на међународном плану одржавају релације успостављене у пролеће 2022. године што указује на одређени континуитет (а што се у односу на сукоб у Украјини посматра кроз матрицу – колективни Запад против глобалне већине!).

Украјина није способна за нову контраофанзиву, питање је колико спремности има и за активнију дефанзиву. САД нису способне да у свој (гео)политички блок привуку неку од кључних незападних држава, питање је и колико су способне да бране позиције у Европи или на Блиском истоку. У случају пораза, подразумева се, уследиће и последице. Колике и за кога?

Шеф кијевске дипломатије позвао је европске земље да их активније подрже нагласивши: „Када грађанин Европе прочита да се Украјина повукла из Авдејевке, треба да схвати једну једину чињеницу: Русија се приближила неколико километара његовој властитој кући. Сваки напредак који Русија оствари у Украјини приближава руско оружје дому Европљанина из средње класе.“

Ово је аргументација скоро па идентична оној коју је користио Владимир Зеленски током обраћања Европском парламенту фебруара 2022. године када је поручио: „Докажите да сте заиста Европљани. Тада ће живот победити смрт и светлост ће победити таму.“

„Уметнички дојам“ више не пролази

Наратив како се у Украјини брани Европа темељно је грађен и дуго експлоатисан, пуне две године, са нагласком да је то борба добра против зла, светлости против таме. Што би Милка Бабовић рекла преносећи дешавања са такмичења у уметничком клизању – за „уметнички дојам“ чиста десетка.

Међутим, проблем се појавио у томе што овде „уметнички дојам“ игра малу улогу, пошто је промашена целокупна „категорија“ обавезних елемената.

Ако су још првих месеци након ескалације кризе приче о добру и злу или светлости и тами производиле какав ефекат, протоком времена домети наратива су копнили. Отуда и последње обраћање „Европљанима из средње класе!“ Управо тим „Европљанима из средње класе“ све теже је објаснити чему финансирање сукоба против Русије и уопште шта се њих тиче оружани конфликт у некој релативно далекој земљи!

Између осталог, то постаје све теже пошто након обелодањивања нових и нових информација о генези сукоба и узроцима конфликта „Европљанину из средње класе“ више баш и није јасно ко је ту добар, а ко зао, шта је светлост, а шта тама. Те нове и нове информације долазе са разних страна, то су рецимо и ставови Роберта Кенедија Млађег!

Због овога је страх од пораза почео да се увлачи међу учеснике и посматраче форума у Минхену. Последице од тог могућег пораза свакако ће уследити, можда и заиста катастрофалне, то већ зависи од развоја ситуације и политичких околности које је тешко предвидети, али оне ће бити најстрашније управо по оне политичке кругове који стоје иза оваквих конференција.

Последице пораза нису првенствено и директно опасност за „Европљанина из средње класе“, нису таква опасност ни за европске државе – њих Русија нема разлога да напада, али јесу опасност за једну политичку матрицу као такву.

Шта „бране“ Запад и Украјина

У Украјини се не брани Европа, не брани се ни „Европљанин из средње класе“, оно што колективни Запад ради заједно са Владимиром Зеленским јесте одбрана неолибералног концепта као идеолошке потке која се употребљава за одржавање једне империјалне амбиције.

А управо такав приступ – потпуна и некритичка примена неолибералног концепта већ је угрозила Европу по разним основама, већ је оставила последице на живот „Европљанина из средње класе.“

Протести у европским земљама показују колико је противљење овом концепту, како је упитно његово даље одржавање и спровођење. Зато је промашена „категорија“ којој се обраћа, због тога домет „уметничког дојма“ слаби.

У Украјини се брани агресивна геополитика усмерена ка „тврдој контроли“ римленда. Бране се интереси мултинационалних компанија које узимају све што се узети може, од обрадивог земљишта до критичне инфраструктуре. Бране се профити лоби група окупљених око „енергетских џинова“ и војно-индустријског комплекса. Брани се безобално доштампавање стотина милијарди долара сваке године, који се упумпавају у систем захваљујући овом конфликту. Брани се одржавање актуелне политичке елите која нема одговоре на бројне друге кризе…

Планиране расправе у Минхену о томе како одбранити оно што треба бранити отишле су другим током након догађаја у Авдејевки. Забринутост се није могла сакрити. Зато се стиче утисак о појави страха од пораза.

Колико има људског капитала, средстава, времена и политичке стабилности да се нова стратегија осмисли и имплементира? То је велико питање и за неолибералну елиту. Насупрот досадашњим плановима, у наредним месецима све организације које служе за одржавање неолибералног поретка биће приморане на инмпровизације, од НАТО, преко ЕУ до Г7. Могуће и на неке исхитрене и непромишљене потезе током импровизација. Превелики је улог, а стара стратегија постаје неупотребљива.

sputnikportal.rs, Душан Пророковић
?>