ЗАХАР ПРИЛЕПИН: РУСИЈА ЈЕ АНГАЖОВАЛА 80 ПОСТО ЈЕДНОГ СЕЛА И СУСЕДНИХ ЗАСЕЛАКА

(Захар Прилепин) Фото: Sputnik/ Владимир Астапкович

У украјинским медијима – још један налет еуфорије за лаковерне и кретене.

Слинећи, цитирају: „Русија је за рат у Украјини ангажовала 80 посто својих копнених снага“. Ово је изјавио генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.

„Сад је више од 80 одсто руских копнених снага укључено у рат у Украјини“, рекао је он. „Тако да је, наравно, оно што се тамо дешава значајно за укупну способност Русије да представља било какву претњу било којој земљи чланици НАТО-а.“

И даље: „Поздрављамо подршку без преседана, позивамо на још већу подршку и позивамо да се дубље истраже резерве како би се наставило достављање Украјини онога што јој је одмах потребно“, рекао је Столтенберг.

Укратко, хајде да се још мало напрегнемо, па ће се Русија урушити.

А сад ћу вам рећи неколико страшних војних тајни које нису никакве јебене тајне.

Још у оно време, кад сам пар година служио у војсци ДНР, ми смо, по прећутном договору, у свим јавним разговорима тврдили да у војсци ДНР служи 26 хиљада људи.

Да будем искрен, не знам колико их је било по списковима, али према нашим најскромнијим проценама, ни десет, ни, вероватно, чак пет хиљада, никада није стајало на првој линији фронта.

Уз све то, с друге стране, њихова ешалонирана одбрана била је прилично озбиљна, ту су дефинитивно имали 50 хиљада људи под оружјем. А официјелно – 100 хиљада.

Наравно, ми смо знали да је Русија иза нас и да треба издржати цео дан и целу ноћ – и тада би се одмах појавило милион бурјатских тенкиста и башкирских коњаника.

Да смо знали да их тамо можда нема толико, можда бисмо се мало више забринули.

Сад нам се овде све време говори да Русија има групацију од 100.000 на украјинском фронту, или 150.000, и, вероватно, она негде заиста постоји.

А генерални секретар НАТО-а још је гори – већ је избројао 80 одсто копнених снага.

Али током ових шест месеци, обилазећи десетак градова и места на свим линијама фронта, док смо их заузимали или непосредно након заузимања, чак сам и визуелно приметио једну већ познату ствар.

Да, наравно, разуме се да постоји артиљерија, авијација, везе, медицина и све врсте других служби, има и извиђача, ту су и ровови на самом фронту – али и поред тога, како год да упаднеш на прифронтовски или фронтовски градић, где и даље освајају суседну улицу – у најбољем случају, другог дана ћеш схватити да је целокупни персонал овде 200 људи, па у најбољем случају 400.

Онда погледаш мапу и почнеш да бројиш колико таквих градова има на целој овој огромној линији додира, а ту их сигурно можеш пребројати на прсте две руке.

Па помножиш осам градова са 200 или 400.

Не, помислиш, тако не може бити. И идеш даље.

И кад дођеш у следеће насеље, тамо затекнеш исту чету, друга чета је на фронту, а треће чете уопште нема, јер је рањена и налази се на лечењу.

Наравно, може се претпоставити да све трупе одмарају у позадини, али одеш у позадину – а тамо нема никога. Понегде у граду има полиције, и хвала им на томе.

Ако ми неко једном шапне на уво да заправо 10 хиљада људи јуриша на непријатељске положаје, ја се, знате, нећу превише изненадити.

Дакле, овај генерални секретар је или луд, или, што је вероватније, заврће наивне Европљане због нових достава оружја, а украјинско друштво због још једног таласа регрутације: хајде да притиснемо, па ће Русња побећи на Урал.

А Русња је у међувремену окупила 10 хиљада мужика и рекла: „Ево, момци, укратко – треба земљу да освојимо.“

Мужици: „Па добро, има ли тамо много народа?“

„Ма срање, 30 милиона.“

„У реду.  А у којој су они земљи?!

„Тамо… идите… Момци! Хеј! Заборавих да кажем! 30 милиона и плус плаћеници!“

„Ко?“

„Нема везе! Видимо се ускоро! Чекамо победу!“

Наравно, ја претерујем.

Наравно, у степама и шумама може се скривати толико људи да ти се смрачи.

Али, знате, овде је пре неки дан у једном правцу, у једном веома важном градићу, од свих 80% руске копнене војске стајало… 200 људи.

И кад су почели проблеми, испоставило се да ни у шуми ни у степи нема више никога.

Онда је, наравно, стигло још мужика и више није било 200, већ 400 људи, па 600.

Али…

Ту више човек не зна да ли да се смеје генералном секретару НАТО-а, или да заплаче.

 

(Превео: Ж. Никчевић)