ЗА ШТА СЕ ЧЕШКИ ПРЕДСЕДНИК ЗЕМАН ИЗВИНИО – ЗА „ВЕЛИКОСРПСКУ АГРЕСИЈУ“ ИЛИ ЗА ТРЕЋИ ПОХОД ЗАПАДА НА ИСТОК У XX ВЕКУ?

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Погледајмо улогу „НАТО-демократијa“, пре свега Немачке (уз тесну сарадњу са Ватиканом) и САД, у последњим балканским ратовима при распаду друге Југославије и то превасходно (скоро искључиво) на основу њихових сопствених извора.  

То значи да овде фактички Запад говори о самом себи.

Основно питање је претпоставка континуитета политике ове геополитичке целине према Истоку кроз читав XX век, са идентичним – глобалним и локалним – учесницима као и 1914. и 1941.

Оно што, међутим, на крају XX века није било исто као у време светских ратова, то је

 

а. чињеница да су се сада по први пут у историји на једној те истој страни нашли сви наследници и носиоци културолошке традиције Западне и Средње Европе, којима несумњиво припадају и САД. То значи, иступили су по први пут заједно са Немачком (глобални фактор учешћа у дотичним збивањима).  

б. Последица повратка Немачке „у крило матице“ је пак дијаметрално супротно детерминисање балканских актера (локални фактор учешћа у дотичним збивањима) од стране Запада. Сада су наиме само Срби били (и остали) негативни фактор, непријатељ.

 

 

„Србију морамо бацити на колена!“

(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, 1992.)

 

„Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“

(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, 1998.)

 

Ко је заправо дугорочно планирао, припремао, иницирао и започео (потом контролисао и на крају одлучио) те последње балканске ратове?

Локалним актерима на нивоу водећих (а пре свега политичких) елита са свих зараћених страна у бившој Југославији се, наравно, не може одрећи припадајућа одговорност, али као прво је за промислити, да се очеви историје врло ретко налазе у малим народима и као друго, да су те ратове несумњиво одлучиле „НАТО-демократије“. Исто тако, неоспорно је да су се у току ратова дешавали бројни злочини, као и да се починитељи и жртве – у различитој мери – налазе на свим сукобљеним странама.

Погледајмо, међутим, шта кажу тадашњи примарни извори са Запада о овим догађањима, о комплексним (овде глобалним) интересима, чији приоритет нипошто не би смео да се потцени, о стратешким факторима и тактичким потезима, о „бацању првог камена“ и следственој лавини тј. о „сопственој динамици догађаја“.

Покушајмо при томе да се дистанцирамо од на Западу доминантне – по сваком закону вероватноће не баш исувише веродостојне – полазне и завршне црно-беле слике („Великосрпска агресија“) и да барем донекле допринесемо реконструкцији каузалног ланца у његовој европској и светској димензији, који је са своје стране водио ка ратним сукобима, без да наравно изгубимо из вида

‒ да је сваки глобални интерес и тада нашао себи (не)компатибилни локални интерес[1],

‒ да је значи у сваком случају дошло до асиметричне поделе одговорности свих учесника, као и да

‒ већ та констелација поставља сваку црно-белу представу стварности („лоши момци“ Срби, „добри момци“ сви остали) у врло озбиљно питање.

Овде се, дакле, ставља следећа тачка гледишта на аргументативну дискусију:

Иницијална каписла избијања оружаних сукоба је било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поново уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила, у извесном смислу присилила остале „НАТО-демократије“ на  – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република.

 

Шта говори у прилог ове поставке, која дефинитивно не одговара „мејнстрим“-слици догађаја (на Западу)?

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans-Dietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније. Дефиниција правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.[2]

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још – ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република). То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џејмс Бејкер (James Baker) је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“.[3]

Једнострани акционизам Немачке (иницијално и Ватикана) у деведесетим годинама XX века се значи легитимно може означити као планска „примена дипломатске силе“, као отворено опредељивање за једну конфликтну страну и за стављање како савезника, тако и противника пред свршен чин. На први поглед ризична калкулација Берлина се међутим убрзо показала исправном, јер је свесно провоцирана ескалација сукоба у Југославији у смеру рата била у суштини и врло очигледно добродошла САД и НАТО-савезу, чији се експанзионизам од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, од нестанка тзв. биполарног света перманентно и непревидиво потенцирао.

Обратимо сада кратко пажњу на, при овим активностима континуирано редефинисање стварности од стране актера, које је психагошки намењено – кроз перманентни „informational overkill“ у медијима – интернализујућој публици тј. сопственом, европском и светском „јавном мњењу“ и служи замагљивању, потискивању и жељеном/намераваном непрепознавању тј. превиђању узрочно-последичног ланца збивања:

‒ Немачка се при овом немачко-ватиканском „пројекту“ одмах позива на једну првобитну и само ватиканску иницијативу („Геншер се по завршетку свог разговора са папом Јованом Павлом II и кардиналом-државним секретаром Соданом позвао на већ постојећу иницијатаву Свете столице у оквиру KSZE (ОЕБС), која захтева признавање Хрватске и Словеније још пре Божића…“[4]

‒ Немачка, после успеха ове сада немачко-ватиканске иницијативе и придобијања министара иностраних послова свих земаља европске заједнице у Мастрихту за њу, поново замагљује и потискује узрочно-последични ланац из свести интернализујуће публике, стављајући хронолошки почетак ових догађаја на ову, више-мање невољно донесену одлуку земаља европске заједнице („Немачки канцелар Хелмут Кол најављује да ће се влада Савезне Републике Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова европске заједнице о признавању…“[5]).

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар (Javier Pérez de Cuéllar) упозорио је нпр. већ 15. децембра 1991. „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.[6]

И званични посредници ЕУ и САД за Југославију, Лорд Карингтон (Peter Carrington) и Сајрус Венс (Cyrus Vance), упозорили су на непримереност „самосталних и појединачних признања”[7]. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар упозорио је још једном 16. децембра 1991., да су „прерана и селективна признавања штетна“592, итд.

Напоменимо још само, да су пре паљења оне иницијалне каписле (проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске), које је резултирало ратовима на Балкану, биле неопходне вишегодишње систематске припреме за овај пројекат.

Погледајмо стога ко је заправо вршио те припреме?

Јер етаблирано јавно мњење на Западу, као што је познато, апострофира искључиво „агресорску и злочиначку великосрпску идеологију“, као јединог узрочника тј. кривца ове последње балканске трагедије. Тај став је подупрт концертираном  медијском офанзивом дехуманизовања противника: „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“, односно „Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”, па чак и „Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.”

Још неколико података:

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…) Познато је и да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак да обзнани независност Хрватске (иницијална каписла избијања оружаних сукоба).“[8]

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова:[9]

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачичеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор (подвучено од стране овог аутора) политике на Балкану.“[10]

За подсећање – дотични Крајачић је већ у шездесетим годинама XX века врло експлицитно и јавно заступао свој став у односу на Србе: „Било је и тада, свакако, одступања од те комунистичке „интернационалистичке, братствено-јединствене“ форме заташкавања усташке прошлости. Када је нпр. 3. јула 1966. године, отваран један спомен-парк на терену некадашњег концентрационог логора Јасеновац, високи хрватски комунистички функционер, бивши шеф југословенске и хрватске тајне службе, и тада актуелни председник хрватског парламента, Сабора, И. С. Крајачић, поздравио је српску делегацију речима: „Мало вас смо, својевремено, овде побили!“ „Кажњен“ је, искључиво, повлачењем са положаја председника хрватског Сабора.[11]

Погледајмо овде како је један хрватски аналитичар 2008. видео ову изузетно занимљиву историјску фигуру. Миро Симчић такође потврђује горе наведени став и наводе Цумаха (Andreas Zumach) и Енбома (Erich Schmidt Eenboom) (ослањајући се делимично на последњег) о улози немачког БНД при разбијању друге Југославије, а тиме индиректно и континуитет немачке (наравно и хрватско-националистичке) политике кроз читав XX век, без обзира на класичну и у суштини одавно превазиђену поделу на „десну“ или „леву“ идеолошку оријентацију њених носилаца:

„Иван Стево Крајачић. Послије оснивања ОЗН-е 1944. године, постављен је за њезиног начелника, а на тој се дужности налазио и послије рата, до 1946. године, када је, у чину генералпуковника, преведен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова Хрватске. На тој се дужности налазио до 1953. године, од 1953. до 1963. био је потпрједседник Извршног већа Сабора Хрватске и члан Савезног извршног већа, и предсједник СУБНОР-а Хрватске од 1959 до 1961, а од 1963. до 1967. налази се на дужности предсједника Сабора Хрватске. Иницијалне припреме „помирења усташа и комуниста“ извео је Иван Крајачић Стево (…) Он је, наиме, припремио 150 југославенских путовница већ на почетку осамдесетих година прошлог стољећа и с њемачком тајном службом, као и у договору с усташким екстремистима подијелио их значајним члановима хрватске националистичке емиграције.

Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…) Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе. На почетку је само пасивно про-матрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.

Еенбоом држи да је Крајачић заправо био увјерени хрватски националист и сепаратист. Послије рушења маспока 1973. године створио је снажну мрежу сурадника, а БНД је у Хрватској створио своју мрежу с више од сто агената. Циљаним запошљавањем Крајачић је на крајње спретан начин увукао своје људе у цивилну и војну обавјештајну службу, у дипломацију и различите структуре власти.

Његови су кадрови били Јосип Манолић и Јосип Бољковац, први министар унутрашњих послова у Туђмановој влади. Манолић је вратио Совјетима 1983. године своју радијску станицу којом је десетљећима био повезан са совјетским тајним службама. Манолић и Бољковац наслиједили су Крајачићеву мрежу и његов пројект осамостаљења Хрватске с БНД-ом. Еенбоом спомиње и друга имена, од којих су нека актуална и данас. Прије свега Туђмана, који је по његовим ријечима, од идеолога хрватске самостојности Бруне Бушића украо рјешења и послије их продавао као своја. Ту је још Стипе Месић, Јосип Перковић, али и особе из опозиције, примјерице, Дражен Будиша и Звонимир Чичак.[12]

Првобитну немачку тајну службу после Другог светског рата, која ће се касније преименовати БНД, основала је окупациона сила САД већ у јуну 1945. а ЦИА ју је званично и директно преузела 1. јула 1949., две године после сопственог оснивања. Ту службу је водио Хитлеров бивши високи обавештајац и витез римокатоличког Малтешког реда[13], генерал Рајнхард Гелен / Reinhard Gehlen, а водећа места су – са знањем и сагласношћу Американаца, који су и о томе водили статистику[14] – великим делом заузели бивши припадници Хитлерових тоталитаристичких елита, нацистичких партијских и државних, полицијских и војних организација Гестапоа, СС, СД, СА, Вермахта и Абвера.[15]

Тај исти Гелен је (под шифрованим агентским именом „Др. Шнајдер“) водио БНД, од 1. априла 1956. сада и званично под само немачком јурисдикцијом, у новој демократској Немачкој све до 1968. године.

То му није сметало да се и даље стара о својим злочиначким „ратним друговима“, да нпр. помогне најближем сараднику Адолфа Ајхмана, два пута у одсуству на смрт осуђеном СС-Хауптштурмфиреру Alois Brunner-у, да побегне од руке правде у Сирију, као и да здушно помаже убеђеном неонацисти Gerhard Frey-у да после рата етаблира своју екстремно десничарску организацију (политичку партију „Deutsche Volksunion“), као и надрегионалне новине истог идеолошког опредељења „National-Zeitung“.[16]

Малтешки витез Гелен није, наравно, заборавио ни своју матичну организацију, те је ревносно снабдевао и Ватикан резултатима своје шпијунаже. То је спроводио преко свог полубрата Јоханеса Гелена / Johannes Gehlen-a (шифровано агентско име „Đovani“), који је у Ватикану радио као секретар једног од директора Малтешког ордена.[17]

Примедба: Није, наравно, нити ново, нити у међувремену чудно да се Ватикан и (стари/нови) нацисти испостављају као компатибилни и савезнички фактори идеологије власти и финансијског профита. И нацисти су, наиме, као и хрватске усташе (као што су то уосталом и „НАТО-демократије“ данас) били чеда културолошке традиције окциденталног дела Европе, коју је више од 1.500 година есенцијално формирао Ватикан.

Подсетимо се стога само редукционистички раних веза између њих: ‚Хитлерови критичари унутар нацистичке организације су већ пре 1933. потајно преименовали сопствену партију (NSDAP, као скраћеница за „National-Sozialistische Arbeiterpartei Deutschlands“) у „Националну заштитичку трупу најсветијег папе“ (NSDAP, сада као скраћеница за „Nationale Schutztruppe des Allerheiligsten Papstes“). Сам Хитлер је почео да тражи близину строго римокатолички детерминисаних политичара убрзо после отпуштања из затвора 20. XII 1924., где је доспео после неуспелог покушаја „Минхенског пуча“. Он одлази код баварског председника владе Хајнриха Хелда (Heinrich Held), бившег челника Партије Центра и потом утемељивача Баварске народне партије, признаје „грешку покушаја насилног освајања власти“, нуди сарадњу и добија од Хелда обећање, да ће нацистичка партија опет бити допуштена и њен лист „Völkischer Beobachter“ поново смети да излази. Тако је и било. Хитлер потом изјављује: „Не трпим нападе на цркву! Доћи ће време, када ће папа поздравити заштиту цркве од стране национал-социјализма! Поглед Светог оца на свет не дозвољава никакве коректуре!“ На то га је његов сопствени саборац од првог дана, гаулајтер Артур Динтер (Artur Dinter) отворено оптужио: „Само слепи још не виде, да је Хитлерова партија постала једна језуитска партија, која под народном заставом прави послове за Рим!“[18]

Хитлер је после демократског гласања народних представника у Рајхстагу, а опет уз одсудну помоћ римокатоличких странака – једногласна подршка Партије Центра (председник је у то време био католички прелат Ludwig Kaas) и Баварске народне партије (тадашњи председник Ритер фон Лекс) – успео да прође са својим „Законом ванредних овлашћења“ (Ermächtigungsgesetz“), којим је суспендовао устав, укинуо демократију и увео тоталитаризам у државу. То значи да су строго римокатолички детерминисане политичке партије есенцијално помогле Адолфу Хитлеру, како да – после изласка из затвора – а. поново региструје, легализује своју странку, да последично легално учествује у изборима и уђе у Рајхстаг, тако и б. да потом изнутра разори и поништи демократију у Немачкој. То су, несумњиво, били саодлучујући каузални фактори нацистичког освајања власти и есенцијални кораци ка Другом светском рату и великим геноцидима у европском XX веку (Холокауст, Порајмос, Србоцид).[19]

 

Зашто би, дакле, Ватикан у другој половини XX века избегавао или чак одбацивао сарадњу (у сопствену корист) са једним истакнутим Хитлеровим генералом, искусним шпијуном и верним витезом сопственог Малтешког реда, који је у међувремену – са благословом САД – ето постао врховни шпијун и у новој демократској Немачкој?

А чињеница да је исти очигледно остао убеђени нациста и у том смислу и даље активно делао, без сумње није (како раније, тако ни тада) представљала некакву препреку дотичној сарадњи. Јер иста је и сад стајала у оквиру диахроне „борбе за (западне) цивилизацијске вредности“, актуелно редефинисане у „демократију, слободу и људска права“. Из горњег излагања је видљиво следеће,

а. као прво, у односу на Немачку:

‒ Немачки нацисти и хрватске усташе, са свим својим капацитетима (тајним службама, медијима и осталим), заједнички су радили у четрдесетим годинама XX века на успешном разбијању прве Југославије а под заставама сопствених тоталитаристичких аутократија, служећи се њиховим вокабуларом и њиховим насилним средствима.

‒ Немачки нацисти и хрватске усташе (сада званично „бивши“, али исти људи), као и њихови наследници на истим највишим државно-управним, партијско-политичким, итд. позицијама, са свим својим капацитетима (тајним службама, медијима и осталим), заједнички су радили у другој половини и на крају XX века на успешном разбијању друге Југославије а под заставама сопствених демократија, служећи се њиховим вокабуларом и њиховим насилним средствима.

‒ Континуитет ове сарадње – исти људи (и њихови наследници на истим позицијама), исти циљ и исти резултати – непревидиво подржава поставку о континуитету немачке државне политике на Балкану кроз читав XX век, закључно са последњим балканским ратовима у бившој Југославији.

б. И као друго, у односу на Ватикан:

‒ Непревидив је и исти политички став, као и активност Ватикана у односу на Балкан кроз читав XX век. И на крају овог столећа римокатоличка црква је, заједно са Немачком, одмах активно преузела изузетно важну, иницијалну и пратећу дипломатску улогу при сецесији југословенских република, али не само то. Поменимо овде и чињеницу, да су хрватски сепаратисти нпр. већ 1991. добили од Ватикана један „кредит у висини од 30.000.000 ДМ, „као подржавајућу помоћ њиховој борби за веру, слободу и демократију.“, дакле још релативно дуго пре остваривања успеха ватиканско-немачке иницијативе, да се католичке југо-републике Хрватска и Словенија признају као самосталне државе и да се тиме неповратно поништи до тог тренутка важећи међународно-правни статус Југославије, као опште признате државе и једног од оснивача Уједињених нација.[20]

‒ Ватикан је, као што је познато, и 1941-1945. активно подржавао сецесију Хрватске од прве Југославије и употребљавао исти вокабулар у односу на тадашњу хрватску државу, само свакако без употребе речи „демократија“. То у дотично време није било актуелно, јер је само условно припадало вокабулару римокатоличке хијерархије. Условно значи, да је 1941. на пр. један хрватски црквени великодостојник (бискуп Акшамовић) обзнанио, да Хитлеров нападачки рат у суштини није ништа друго, већ само још један „крсташки поход против неверника на свим (значи – и на оним против демократског Запада, подвучено од стране аутора) бојним пољима“ и молио се Богу да „да правда и истина победе, за које се данас у Европи бори 350 милиона наших савезника, да завршетком рата победи света католичка црква (…) За нас Хрвате је зов ’За дом спремни!’ најмилији од свега (…) За Немце је зов ’Хајл Хитлер!’ исто тако свет (…) То је све добро и племенито“.[21] А хрватски католички свештеник и теолог Фрањо Кралик се 18. маја 1941. године изражавао још експлицитније: „Ако би нам политика чврсте руке понекад засметала, сетимо се да је иста изазвана овим великим обрачуном са трулим западноевропским демократијама, иза којих стоје највећи злочинци од постанка света – светско јеврејство и слободни зидари…“ (подвучено од стране аутора).[22]

‒ Начин изражавања и именовања својих циљева од стране римокатоличких достојанственика (прилагођавање психагошког редефинисања дотичних – непревидиво истих – циљева новом времену) је, дакле, несумњиво (р)еволуирао од времена Другог светског рата до времена последњих балканских ратова. Сада, наиме, „победа истине и правде, те да завршетком рата победи света католичка црква“ није више била прижељкивана за Хитлерову коалицију а против „трулих западних демократија“, већ за те исте ( и сада не више „труле“ „НАТО-демократије“), за коначно уједињени Запад.

 

Горе изнесене чињенице, дакле, образлажу иницијалну поставку, да је претпостављени континуитет политике Немачке (и Ватикана) и на крају XX века једна озбиљна теза, која заслужује и шта више захтева даљу дискусију.

Тај период „одрастања“ послератне Немачке се сада види у новом светлу, као једна прелазна и пролазна, као опортуна тактичка етапа на далекорочном стратешком (и експанзивном) путу древне културолошке традиције сад уједињеног Запада.

Немачка активност у тадашњој Југославији, наравно, по логици ствари није могла да остане непозната САД тј. њиховим тајним службама (у најмању руку ЦИА), али по данашњем степену сазнања, Вашингтон је тек накнадно поново преузео своју лидерску улогу Запада у „Пројекту Балкан“ (в. доле).

Погледајмо, пре тога, још хронолошки како је горе апострофирано „неповратно распиривање фитиља на балканском бурету барута“ од стране немачке политике било језички иницирано и праћено у медијима:

‒ „Süddeutsche Zeitung“, 5. IX 1991: „Геншер прети националистима у Србији!“

‒ „FAZ“, 5. IX 1991: „Геншер изјављује да Немачка не држи ничију страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

‒ Геншеров говор у УН, 25. IX 1991, ZDF-Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославије, тај поставља у питање основу заједничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

‒ „Handelsblatt, 6. XI 1991: „Геншер врши притисак на партнере, да се води једна много тврђа политика према Србији, од оне за коју ће се ЕГ (потом ЕУ) по могућству сада одлучити.“

‒ „FAZ“, 7. XI 1991: „Геншер захтева од ЕГ-партнера да што пре донесу делотворне санкције против Србије и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словеније. Геншер истовремено одбацује српске инсинуације, да је Немачка једна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изјављује, да су сви ти досадашњи ЕГ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

‒ DPA-Basisdienst, 29. XI 1991: „Геншер је, по завршетку једног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на једну иницијативу „Свете столице“ унутар КСЗЕ (ОЕБС), при којој се Ватикан залаже за признавање република, које теже независности, још пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

‒ „Welt am Sonntag“, 1. XII 1991: „Геншер изјављује: „Југославија не постоји више!“

‒ AFP, 6. XII 1991: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаје појединачно Хрватску”.

‒ „DPA-Basisdienst“, 15. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње, да би једно признање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „Немачка политика не прија ЕГ. Геншер изјављује: „То неће бити неко појединачно, неко само немачко признање, јер ће нам друге државе следити.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „ЕГ-партнери и посредници за Југославију Лорд Карингтон и Сајрус Венс упозоравају на штетне последице признавања.“

‒ „FAZ“, 16. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње и изражава се против једног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 17. XII 1991: „По питању признавања, ЕГ је за длаку избегла један фијаско. Геншер изјављује: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар Кол изјављује: „Ово је један велики успех немачке политике.“

‒ Reuters, 17. XII 1991: „Савезни канцелар Кол изјављије, да ће се влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше југословенске републике признају.“

Горњи подаци дакле указују, још једном, на реалну могућност тј. шта више на високу вероватноћу, да је после одговарајућих систематских и вишедеценијских припрема (БНД, локални хрватски сецесионисти и усташка емиграција), једном вешто и циљано бачени камен у једну пословично сензибилну европску регију (прво Ватикан, потом Ватикан и Немачка), тада већ изазвао лавину „сопствене динамике догађаја“, која се потом показала корисном у смислу убрзавања реализације већ вероватно одавно конципираних (глобалних) како немачких и америчких, тако и НАТО-интереса.

Грађански рат у Хрватској је на то почео а једна од консеквенци је била, да су потом и босански муслимани, и босански Хрвати прогласили (већ са босанским Србима потписани) Лисабонски уговор о мирној кантонизацији Босне и Херцеговине неважећим, грађански рат се распламсао и на овој територији.[23]

Истовремено је путем медија почела једна масивна психагошка кампања дифамирања и дехуманизације циљне групе предвиђених губитника при овом пројекту: Срби су одмах проглашени проузроковачима рата и агресорима.

При томе је чињенично стање, да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну војну епизоду напада словеначких паравојних снага на тадашњу савезну армију Југославије, која међутим није резултирала неком значајном ратном ескалацијом) хрватске паравојне формације биле те, које су већ 31. марта 1991. на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије.[24] То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац:

„У то време је југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“[25]

Разумљиво је, да су САД а) по природи ствари (императив континуитета предвођења блока западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике и б) да је политичко-економски и војни лоби у америчком естаблишменту у овом развоју ситуације, у међувремену открио (или накнадно само препознао) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на једној НАТО-конференцији 2000. у (сада НАТО-словачкој) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаје, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему је немачки учесник те конференције и члан немачког парламента Вили Вимер известио немачког Савезног канцелара Шредера:

„Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

  1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
  2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
  3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.
  4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
  5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије” алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
  6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
  7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
  8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
  9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
  10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
  11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила мора да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер, члан немачког парламента, потпредседник парламентарне ОЕБС-групе“[26]

Овим тематизовањем финалног НАТО-напада на остатак Југославије („Косово-рат” против Србије и Црне Горе) 1999, при коме су западне земље дакле прекршиле фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, наилазимо на зачуђујућу отвореност САД, на непосредну потврду империјалистичког карактера западног „Пројекта Балкан“.[27]

Закључно, Запад очигледно ништа није научио из историје, па ни из катастрофалних светских ратова. Немачка је, напротив, очигледно извукла поуке из својих пораза у светским ратовима и овог пута довела уједињени Запад на своју линију, и није чудо да је успела да на Балкану ревидира све резултате светских ратова, наравно, на српску штету.

Флоскуле о „једнакости, партнерству, недељивим људским правима и сл.“ су само нова именовања за стари циљ хегемоније над читавим светом. Цена за то је енормна, јер тиме су и остале велике државе (нпр. Кина) дословце осуђене да мисле и делају на исти начин.

Да ли ће човечанство преживети ту сулуду трку, показаће будућност.

[1] И у Јужној тј. Централној Америци су се партикуларно борили домаћи становници за интересе својих шпанских освајача против Инка, Маја и Ацтека; поједина староседелачка племена Северне Америке су крварила за интересе насилних европских дошљака и помагала да се покоре друга староседелачка племена; припадници Гурка-народа су ратовали за Британце у Индији и по читавом свету; поједини аутохтони народи у Африци су служили у војним формацијама освајача из Западне и Средње Европе и ратовали против других аутохтоних народа, итд. Другим речима – divide et impera.

[2] DPA-Basisdienst, 29. XI 1991.

[3] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995.

[4] Исто, DPA-Basisdienst, 29. XI 1991.

[5] Reuters, 17. XII 1991.

[6] DPA-Basisdienst, 15. XII 1991.

[7] AFP, 16. XII 1991. 592       FAZ, 16. XII 1991.

[8] Упореди: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[9] Клаус Кинкел је постао познат по својој врло отвореној и децидираној изјави за јавност 1992: „Србију морамо бацити на колена!“ тј. својим блокирањем предлога једне „Интернационалне конференције о правима Албанаца на Косову и Метохији и Срба у Хрватској“, у предвечерје „НАТО-рата“ против остатка Југославије 1999, на „Bertelsmann International forum“, Берлин, 1998, својом изјавом „Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“ (Упореди: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 3-4. juli 1998).

[10] Упореди: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995.

[11] Osmica, br. 541, s. 38, 9. VIII 1990, Beograd.

[12] Miro Simčić, „Žene u Titovoj sjeni”, VBZ, Zagreb, 2008. стр.236-243. Примедба: Овде наведени хрватски политичари са краја прошлог века припадају листом првој гарнитури, елити сепаратиста и твораца нове независне хрватске државе (осим Чичка и Будише, који се декларишу као „демократски и критички опозиционари у невладиним организацијама“, NGO-s).

[13] Малтешки ред је основан 1048. И дефинитивно потврђен/легализован од папе 1113. Од 1834. је његово седиште у Риму (Palazzo di Malta u Via dei Condotti 68 i Villa Malta na Aventinu, Piazza dei Cavalieri di Malta 4). Ernst Staehle: Die Malteserritter – Schild der Christenheit im Mittelmeer – (Geschichte der Johanniter und Malteser, Band 3) A – Gnas: Weishaupt – Verlag, 1. Aufl. 2002. Члан овог римокатоличког реда је био на пр. и Franz von Pappen, једно време заменик Адолфа Хитлера.

[14] Америчке тајне службе су забележиле, да је још 1970. између 25-30% свих припадника BND потицало из редова Гестапоа, СС-јединица, итд. Упореди: CIA-Akte Gehlen, freigegeben ab 2001. Biografic Scatch on General Reinhard Gehlen, Nazi War Crimes Disclosure Act. de.wikipedia.org/wiki/Reinhard_ Gehlen.‎ Даље: The CIA’s Gehlen Organization as a refuge for Hitler’s secret police. In: TBRNews.org, Issue 8. Dalje: James H. Critchfield, „Partners at Creation. The Men Behind Postwar Germany’s Defense and Intelligence Establishments“. Naval Institute Press, Annapolis MD, 2003.

[15] Упореди: Reinhard Gehlen, „Der Dienst. Erinnerungen 1942–1971“. von Hase & Köhler, Mainz u. a. 1971. Даље: James H. Critchfield „Partners at Creation. The Men Behind Postwar Germany’s Defense and Intelligence Establishments“. Naval Institute Press, Annapolis MD, 2003.

[16] Otto Köhler, „Unheimliche Publizisten. Die verdrängte Vergangenheit der Medienmacher“. (= Knaur 80071 Politik und Zeitgeschichte). Vom Autor für diese Ausgabe vollständig überarbeitet, ergänzt und aktualisiert. Droemer Knaur, München, 1995.

[17] Упореди: Saskia Henze, Johann Knigge, „Stets zu Diensten. Der BND zwischen faschistischen Wurzeln und neuer Weltordnung“. Unrast Verlag, Hamburg u. a. 1997. Даље: Mary Ellen Reese, „Organisation Gehlen. Der kalte Krieg und der Aufbau des Deutschen Geheimdienstes“. Rowohlt Verlag, Berlin, 1992. Dalje: Norbert Frei (Hrsg.), „Karrieren im Zwielicht. Hitlers Eliten seit 1945“. Campus-Verlag, Frankfurt am Main, 2001.

 

[18] Упореди: Dietrich Bronder in „Bevor Hitler kam“, 2. Auflage, Genf, 1975.

[19] Упореди: Hans-Ulrich Thamer: Beginn der nationalsozialistischen Herrschaft, in: Nationalsozialismus I. Von den Anfängen bis zur Festigung der Macht (Informationen zur politischen Bildung, Nr. 251), Neuauflage 2003.

[20] „Junge Welt“, Wochenendbeilage, Berlin, 14. I 2012.

[21] Glasnik Sv. Ante, br. 18, s. 154-155, 1941.

[22] „Katolički tjednik“, 18. V 1941, Zagreb.

[23] Исто, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[24] Упореди: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. II 2009.

[25] Исто, упореди и: „Feral“, Split, avgust 2007.

[26] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 2. V 2000. willy.wimmer@bundestag.de

[27] Упореди: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda ‒ was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai ‒ Juni 1999; Упореди даље: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008.

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.