Владимир Умељић: УСКРШЊИ МАРШЕВИ ЗА МИР У НЕМАЧКОЈ

У Немачкој се већ деценијама и деценијама у време ускршњих празника по грегоријанском календару одржавају „Маршеви за мир“. Овог пута су захтеви десетина хиљада демонстраната у више градова широм земље били и остали моментални престанак ратних активности, даљег лиферовања оружја, као и почетак мировних преговора, како у односу на кризу у Украјини, тако и на Блиском истоку.
Одговор водећих политичара је одмах дошао, али само на захтев о Украјини.

Тај (очекивани) одговор је исто тако моментално стигао од савезног канцелара Шолца (СПД), његовог заменика Хабека (Зелени), као и од шефа опозиционе ЦДУ Мерца, итд. и био сложно проширен у најутицајнијим медијима.
Заједнички тенор је једногласно гласио – ми наравно дубоко разумемо чежње и тежње људи ка миру, али само не тако једнострано, људи, јер ви тиме само помажете Путину, његовој бруталној и ничим изазваној инвазији, његовом безобзирном и флагрантном кршењу међународног права.
Плурализам политичара и медија?

Или је исувише поједностављено сагледати у њима само разноимене солисте и оркестре, који свирају исту мелодију, идентичну музику коју су, како и приличи професионалцима, довољно пута вежбали и пробали, тако да се индивидуалност при изласку пред публику испољава у варијацијама, боји тона, у аранжману?

Јер нигде се не обзнањује нпр. став странке Саре Вагенкнехт, који подржава те захтеве.
И ни у једном од главних медија се не појављује ни најкраћа напомена о ширењу НАТО-а на Исток и долажењу на границе Русије, о Минским уговорима за мирно решење, које су потписали Украјина и Русија а гарантовали Немачка и Француска, и који никада нису били испуњени, већ само злоупотребљени у циљу добијања времена за наоружавање режима Зеленског.

И исто тако нигде се не јавља иначе врло очигледна асоцијација, која се једноставно сама по себи намеће, наиме, када је народ својевремено у источној Немачкој изашао на улице и побунио се против комунистичке политике властодржаца, ови су одмах изјавили „да их је народ разочарао“, што су сви ударни медији обзнанили, а на шта им је Бертолт Брехт само логично и консеквентно саветовао „да изаберу себи неки други народ“.
Сигурно, позитивно је и демократски да народ данас сме да изађе на улице и демонстрира против политике сопствене Владе а без да полиција извлачи пендреке, заврће руке и уши, хапси и изводи пред суд, то се не може довољно високо ценити. Не ради се значи о било каквом и само непримереном стављању знака једнакости између комунистичких диктатура и данашњих западних демократија
Но мења ли то нешто на једногласју политике и медија управо у тим демократијама?

Јер када истовремено Савету безбедности УН стигне захтев о расправи поводом двадесетпете годишњице бруталне и безобзирне, флагрантне и изразито противправне агресије НАТО-пакта на остатак Југославије 1999, западне силе спречавају већ стављање предлога на дневни ред и јавну дискусију уз одмахивање руком и примедбама, да је то „прошлост, коју треба препустити историчарима“.
Ко је дакле овде једностран, једноуман (и лицемеран, циничан), овогодишњи ускршњи демонстранти у Немачкој или њихови „плуралистички“ политичари и медији?

Шта вреди другачије мишљење, ако га политика и медији, додуше без пендрека и уз много љубазних речи једноставно игноришу? Другим речима и намерно потенцирано, помаже ли колико, када се батина увије у злаћану хартију или на челичну песницу навуче свилена рукавица?
Свакако, још једном, слобода говора и скупова је драгоцена (и надоносна).
Али у актуелном јавном мњењу Немачке и Запада Путин мора да буде дословце за све крив, тако да су медијима вредни јављања и такви апсурди, као нпр. да он „мучи своје заробљенике пуштајући им музику америчког кантаутора Јон Бон Џовија“ Тја…
То правило се углавном поштује, не Руси, већ Путин, исто као што је својевремено то (у принципу) био Милошевић а не Срби. Мада је тада много чешће недостајала „злаћана хартија тј. свилена рукавица“.

Тако нпр. на Бертелсмановом форуму у предвечерје агресије на остатак Југославије 1999, када је упечатљиво једногласје доносилаца одлука, о коме су Лењин и Стаљин само могли да сањају, поред осталог несумњиво потврдило чињенично стање, да је Европска заједница у овој регији политичко а НАТО војно крило Запада.
Да би се избегли неспоразуми, не говори се овде о Хамасу, Талибанима или Хизболаху, већ о њиховој „међународној заједници истих вредности“. Не ради се значи о терористима, већ о политичком, војном и финансијском конгломерату држава са зацртаним демократским правилима игре. Али и са идентичном заједничком идеологијом.

Но када нпр. Џулијан Асанж објави снимак на коме америчке војне снаге убијају десетине цивила у Ираку, поред осталог и два репортера Ројтерса, онда њему прети 175 година затвора, теоретски и смртна казна у САД.
Али дотле – данас Путин а не Руси, тада Милошевић а не Срби. Мада не увек
Тада је на Бертелсмановом форуму предлог, који сам изнео, наиме да се уместо предстојећег напада организује једна „Међународна конференција о правима Албанаца у Србији и Срба у Хрватској“, добио отворену подршку тадашњег ЕУ-представника за Балкан Фелипе Гонзалеса, као и посматрача Хенрија Кисинџера и Виктора Черномирдина.
На то је домаћин, немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел одмах устао и врло иритирано обзнанио, просветио све присутне: „Срби су највећи губитници досадашњих догађања и они ће и даље губити!“
Срби, дакле, а не Милошевић.

Но њега, ранијег шефа немачке тајне службе БНД, није било тако тешко учинити нервозним, тако му се још пре тога десило и омакло објављивање правог циља Немачке тј. Запада: „Србију морамо бацити на колена!“
Не дакле спасавати косметске Албанце од „геноцида“, већ Србе од њихове тврде кичме.
А кад смо већ код геноцида, њихова агресија на остатак српских земаља 1999. није, додуше, имала мандат УН, дакле иоле међународно-правни легитимитет, али управо ту сада покушавају да некако донесу декларацију о „српском геноциду у Сребреници“, о оном трагичном и жалосном осветничком чину после претходног масакрирања хиљада српских цивила у тој области, чије преименовање у „геноцид“ од стране Запада и исламских земаља је амерички професор Едвард Херман назвао „највећим тријумфом пропаганде у овим балканским ратовима“ („Тhe ‘Srebrenica massacre’ is the greatest triumph of propaganda to emerge from the Balkan wars“).

Сасвим по правилу Џорџа Орвела: „Ко контролише прошлост, тај контролише садашњост и будућност“. Тако да се та освајачка НАТО-инвазија накнадно, ретроактивно легитимише у складу са својим крајње циничним именом „Милосрдни анђео“ а масивно разорена структура земље, пар хиљада убијених цивила, међу њима преко стотину деце, дефинитивно прогласи „колатералном штетом“ и – да се оправда безочно отимање српске јужне провинције, Свете земље Косова и Метохије, и прогласи једним легалним, демократским и надасве хуманитарним чином.
Сигурно, непримерено је подлегати (великом) искушењу, гајити црно-белу представу стварности и стављати знак једнакости између „НАТО-демократија“ с једне и комунизма и тероризма с друге стране.

Но само је легитимно на основу ових искустава означити њихове водеће елите као бескрупулозне поклонике сопствене моћи, империјалне а то значи криминалне поглаваре, заступнике селективног права и протагонисте двоструког морала, који по потреби иду преко лешева, увијајући при том батину у злаћану хартију и навлачећи свилену рукавицу на челичну песницу.
Сматрати их гробарима истине и правде и, сходно томе, идеала демократије.

Демонстранти и при овогодишњим ускршњим „Маршевима за мир“ у Немачкој, напротив, не жале труда да устану у одбрану тог идеала и већ чињеница да они то могу и смеју, без да им прете пендречења, хапшења и суђења, представља показатељ да још увек живи нада, да није све изгубљено.
Другим речима, да ће и актуелни западни политичари и медији једног дана постати „прошлост, коју треба препустити историчарима“.