ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: УНУК СРПСКЕ ЖРТВЕ У ЈАСЕНОВЦУ? ТО ЈЕ ВЕЛИКОСРПСКА АГРЕСИЈА!

Фото: intermagazin.rs

Александру Вучићу, унуку једне жртве, хрватска влада је забранила да се поклони сенима свих невиних жртава Србоцида, као и геноцида над Јеврејима и Ромима, почињеног од хрватске државе 1941-1945.

Шта на то рећи, осим можда – у Загребу ништа ново?

Јер зар није један од Туђманових перјаника и председника Хрватске, Стјепан Месић, већ почетком деведесетих година прво у Швајцарској и Аустрији, даље 10. маја 1992. у Сиднеју пред хрватском (претежно усташком) емиграцијом и потом 15. децембра 2006. у Хрватској академији знаности и умјетности јасно потврдио континуитет између НДХ и данашње Хрватске?

Хрватски политичари, иначе, вероватно воде на светској листи камелеона, као што његов парадни пример упечатљиво демонстрира, јер он се са много добре воље и суздржаности може само означити као комунистичко-неоусташки псеудодемократа.

Но једна ствар им је свима заједничка:

„Зашто хрватска политичка, црквена и интелектуална елита непрекидно и неуморно живе ову балканску верзију „Лажи о Аушвицу“, дакле игнорисање и порицање Србоцида и злочиначког карактера Павелићеве државе, и тиме увек изнова падају на испиту основне људске савести и свести, на испиту елементарне етике и морала?

Моја претпоставка могућег одговора заснива се на једном сазнању, које се намеће сваком истраживачу хрватско-српских односа кроз историју (и Србоцида), наиме, да је србофобија један изузетно битни елемент националне хомогенизације и можда најбитнији, нажалост изузетно негативно поседнути фактор националне еманципације Хрвата.“

 

Горњи цитат потиче из мог прилога (наслов: „У Хрвата ништа ново“) за књигу „Десет одговора Стјепану Месићу“, коју је 2007. иницирао, уредио и објавио часни српски издавач Златомир Лазић (Гамбит Јагодина).

Рецензенти су били Смиља Аврамов и академик Владо Стругар, референти Дејан Медаковић, Владислав Јовановић, Василије Крестић, Борисав Јовић, Мирко Зуровац, Мила Алечковић Николић, Михајло Марковић, Момир Булатовић и Предраг Р. Драгић Кијук.

Да сам се при овом пројекту нашао у изузетно квалитетном „друштву“ потврдио је неколико дана по излажењу књиге загребачки „Глобус“, осувши дрвље и камење на „новопробуђене великосрпске националисте и агресоре“.

Колико су ови врли заточници историјске истине и бранитељи хрватског суверенитета били у праву може се проверити на пар извода из прилога Предрага Р. Драгића Кијука овој књизи, „Председник у геноцидном кључу“:

 

„У склопу ревизије резултата Другог светског рата, коју спроводе САД, посттитоистичка Југославија је морала да буде потопљена, па је право на сепаратизам превладало над правом и обавезом очувања државне заједнице. На том таласу настала је и неофашистичка држава Хрватска, на челу са садашњим председником Стјепаном – Стипом Месићем. Тако је и било могуће да комунистичке авнојевске границе југословенских република – одлуком америчке политичке администрације – буду признате као границе нових држава. Разуме се, процес рушења суверене СФРЈ, уз помоћ правне еквилибристике Робера Бадинтера, изведен је по правилима сукоба са нормама међународног правног поретка – наговештавајући еру права моћи као замену за моћ права.

Због неприхватања улоге колатералне штете у распаду друге Југославије (СФРЈ), Србе је казнена политика новог америчког и европског поретка прво сатанизовала, потом обручила економским, културолошким и политичким ембаргом и најзад бомбардовала пројектилима са осиромашеним уранијумом, спроводећи од 1991. над њима геноцид, екоцид и етноцид. Принципијелна у непронципијелности, евроамеричка алијанса, баш зато, нити и један од спроведених модела (државни принцип изнад етничког принципа) неће уважити када је у питању суверенитет државе Србије, односно, српског национа, који је једини и у прву, монархистичку, и у другу, комунистичку Југославију унео државотворни статус.
Последично, подржани су и награђени сви антисрпски покрети, без обзира на шовинистичко, клерократско и ксенофобично порекло. У том смислу, не само што такозвани случај хрватког председника Месића не представља никакав преседан, већ се и уклапа како у давну осуду Срба на политичку смрт (В.Ђорђевић: „Die serbische Frage“, Штутгарт-Берлин-Лајпциг, 1909), тако и у савремену ревизионистичку политику, којом се размешта војна сила на оним европским просторима, где је после Другог светског рата није било. Несумњиво, представници новог поретка су озбиљно прихватили Хитлерово наслеђе, најилустративније исказано у његовој поруци Херману Нојбахеру децембра 1943. године: „Ми не смемо никада дозволити да на Балкану постане премоћан један народ са осећањем политичке мисије. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу“.

Међу обелодањеним Месићевим изјавама (крајем 2006.) односно деловима из говора одржаним деведесетих година у Швајцарској и Аустрији, те 1992. у Сиднеју, посебно је транспарентан његов став о Павелићевој НДХ, сателитској Хитлеровој творевини: „… траже од Хрвата – ајде, идите клекнути у Јасеновац… Ми немамо пред ким шта клечати! Ми смо два пута побиједили… Ми смо побиједили 10. травња (априла) кад су нам Силе осовине признале Хрватску и побиједили смо послије рата, кад смо се нашли опет с побједницима, за побједничким столом“.

Величање квинслишке и марионетске Независне Државе Хрватске (коју су усташе прокламовале 10.04.1941.) још једном потврђује шта су савремени Туђманови политичари имали за идеал стварајући, 1991. другу НДХ. Месићева изјава тачно одражава доминантно политичко уверење у Хрватској које је, после првог круга вишестраначких избора (22. април 1990.) и другог круга (6. мај), довело на власт странку ХДЗ (41,5% гласова) а комунистичког генерала Фрању Туђмана за председника Председништва Хрватске

Тачније, од 1990. хрватске влати отпочињу са терорисањем српске популације: демолирање станова и радњи, отпуштања са посла, скрнављења православних гробишта, минирање кућа и вандалски упади у српске православне храмове. Већ од априла 1991. следе синхронизоване антисрпске демонстрације (Сплит, Задар, Шибеник), пуцњава по српским кућама (маја 1991 у Загребу је пуцано на кућу Душана Цулића а децембра побијена породица Зец), минирања и паљења објеката чији су власници Срби (на кућу Вељка Млинара, у Карину, бачен експлозив крајем априла 1991; у Вуковару минирана угоститељска радња Живорада Пејчића 3. маја 1991) али и убиства Срба: 1. маја 1991. Стеван Инић из села Бршадин; 2. маја 1991. Васо Пећар из Полаче, код Книна; 4. маја 1991. Миодраг Нађ у селу Сотин…

(…)

У периоду буђења неонацизма, римокатоличког фундаментализма, одржавања референдума о отцепљењу Хрватске (19. мај 1991), свеприсуства баласта фашизма у Хрватској, која је за време Другог светског рата своју биографију градила на овој иделологији и концентрационим логорима превасходно за Србе, потом Јевреје и Цигане – Стипе Месић није излагао супротне ставове. Као припадник хрватских шовиниста из 1971. и 1991. он је у свему спроводио и подржавао програм Хрватске демократске заједнице. За њега је Хрватска имала опсесивну моћ, баш као што је и Југославија представљала опсесивну мржњу. У Швајцарској је то, „у виц-махерском расположењу“ овако објаснио: „Тито је као Хрват створио Југославију а ја сам је као Хрват рушио“. Веома слично је мислио и Вјекослав Макс Лубурић (алиас генерал Дрињанин) који је своју расистичку филозовију сажео у опредељењу: „Наш је став јасан, рушити сваку Југославију. Рушити је с Русима и с Американцима, с комунистима и некомунистима“. Зато и не чуди што се у одбрану Месићевог моралног испада укључио велечасни Живко Кустић, фанатизовани гласноговорник са Каптола и идеолог „Гласа концила“: „Остаје истина“ – вели Кустић – „да су Хрвати двапут сломили Југославију“ (1941. и 1991).

(…)

У времену туђмановско-месићевске ренесансе, хрватска политика је ревновала евроамеричком тренду и давала свој допринос сатанизацији Срба. Хрватски медији су се, од 1990. опет обрачунавали са „власима, хајдуцима, опанчарима, Цинцарима, разбојницима, брадоњама, Циганима и балванашима“. Месић је, 1991-1992, назначавао приоритетни циљ нове, демократске Хрватске: „Наш приоритет је да истјерамо четнике из Хрватске“, па зато у том рату „не треба остављати свједоке и не треба узимати заробљенике“. Са идејом рушења Југославије за ХДЗ је војска још увек јединствене државе, ЈНА, аутоматски постала „југочетничком“ или „србочетничком“. Такво расположење је било пресудно што су, на пример, Хрвати 21. септембра 1991. масакрирали 13 резервиста ЈНА на коранском мосту, код Карловца.

(…)

Очито, четници су из комунистичког арсенала пребачени у глобалистички арсенал, са предзнаком универзалног зла. Али, залудна је ова „демократска“ акција, јер српски четници у Другом светском рату нигде нису оформили Јасеновац за Хрвате, нити су имали изграђен систем концентрационих логора – па тај испит комунистичке уравниловке (четници = усташе) није положила ни Брозова а сва је прилика да неће положити ни глобалистичка идеологија. Штавише, повампирени фашизам, ксенофобија, верски максимализам и србофобија – изнова су Хрвате суочавали са историјском истином. Наиме, српски четници у Хрватској нису у Другом светском рату представљали формације за рат са идеолошким непријатељем, већ самоиницијативно удружен народ у одбрани испред хрватског усташког ножа. Ако Месић у примислима свог пежоративног односа, чашћавајући Србе разним епитетима, мисли на четничке формације Драже Михаиловића тек онда има проблема са историјском истином; војска генерала Михаиловића је у Другом светском рату била званична војска Краљевине Југославије, и у тој војсци је било и Хрвата и Словенаца до краја рата. Овај командант првог покрета отпора у Европи немачком нацизму, завршио је као колатерална штета у идеолошко-политичким нагодбама између савезника (Енглеска, Америка, Русија). Сличност са политичком патологијом и нагодбама током и пред крај Другог светског рата је евидентна, разлика је једино у колатералној штети коју данас не оличава појединац већ свукупни српски народ.

(…)

Култни Месићев однос према победи „10. травња“, односно усташкој НДХ, општи је став хрватске политичке интелигенције, посебно после архивирања црвене империје. Падом комунизма, хрватској политичкој елити се учинило да је створен маневарски простор за приказивање сателитске Павелићеве државе као антикомунистичке творевине. Истозначно, позитиван став о НДХ понављаће у својим наступима и Фрањо Туђман а најсажетије биће изречен приликом предизборног периода (24. фебруара 1990) на првом Сабору ХДЗ у дворани „Ватрослав Лисински“ у Загребу. „Независна држава Хрватска није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“.

(…)

Инспиратор привржености тероризма, диверзија и револуционарних метода је Вјекослав Макс Лубурић (алијас генерал Дрињанин, иако историографији познат као пуковник), господар Хрватског народног отпора. У оквиру Усташке надзорне службе (УНС), која је по Л. Хорију – М. Бросцату уређена по узору на Главни Уред државне безбедности Трећег Рајха („Усташка држава Хрватска 41-45.“, Београд, 1994, стр.131), један од најутицајнијих је био управо Вјекослав Лубурић, „заповједник Усташког обранбеног здруга“ и организатор концентрационих логора. Према белешкама полицијског намесника немачке амбасаде у Загребу, Лубурић је описан ако велики садиста, егзекутор, послушан Поглавнику и спреман на све. Од јуна 1941. он је заповедник свих логора, па зато треба озбиљно узети у обзир његову изјаву (од 9. октобра 1942) да се само у логору Јасеновац „смакао више лица него Отоманско царство у дугој окупацији европских земаља“ (E. Paris, „Genocide in Satellite Croatia 1941-1945″, изд. American Institute for Balkan, 1962, pp. 132).

(…)

Као што је Фрањо Туђман стварао другу хрватску државу на идеологији НДХ, тако је и Стипе Месић своју политичку каријеру остварио подржавањем усташке идеологије. То је једини разлог што је Месић убеђен да су Хрвати „побиједили 10. травња“ (1941). Уосталом, то потврђују не толико успостављене везе ХДЗ и хрватске политичке емиграције, која је Павелићеву НДХ доживела као круну тисућљетњег напора хрватског народа, колико „успјешне каријере“ хрватске емиграције у структури нове хадезеовске државе, макар је то емиграција заробљена политичким тестаментом антисрпске и мародерске прве НДХ. Да је Месић на таласима усташке идеологије градио своју нову демократску биографију сведоче и чињенице којима је оправдавао некрофилску политику Павелићевих домољубаца.  На трибини у Швајцарској, 1992, он децидно каже: „Усташе су били они који су жељели хрватску државу… А ако је било злочина, био је то рат у којему су ратовали сви против свих“

Месић је алергичан на помињање масовног истребљења Срба и „зверског крсташког рата“ који је спроводила прва НДХ – као што не помиње ни завршено етничко чишћење Срба 1995. у новој, његовој НДХ,  које су Хрвати овога пута извршили не уз прећутну сагласност немачких нациста, већ дириговану лобистику евроамеричких глобалиста. Чак и када критикује поставку Меморијалног музеја у Јасеновцу (новембар 2006.), он паушално излаже свој антифашистички став, педантно заобилазећи да именује конкретне кривце и да у име хуманистичког мемента изнесе изнесе застрашујуће бројке о невино пострадалим у првој НДХ. Штавише, искористиће сваку прилику да уопшти фашистички (?!) злочин над нехрватима (Срби, Јевреји, Цигани) чији број увећавају српски националисти.

Прећуткивање истине о усташким злочинима није пуко интелектуално прекомпоновање идеолошке творевине НДХ (као што то не може бити ни прекомпоновање НАТО фаланге у институцију војне хумане мисије), но већи злочин од почињеног злочина. Нема и не може бити никакве сумње да „талас покоља које су усташе диктатора Павелића покренуле у прољеће – љето 1941. у складу с програмом етничко-вјерске чистоће, подстичу стални позиви на расну мржњу, које шири Поглавникова пропаганда, а често и проповједаонице католичке цркве“ (Марко Аурелио Ривели, „Надбискуп геноцида“, Никшић, 1999, стр. 121). Месићева одбрана НДХ као историјске тежње хрватског народа, коме се независнос први пут назирала „сломом Југославије 1941″ значи више од релативизовања злоћудности прве НДХ.  Својим кокетирањем са усташтвом он, заједно са идеолошким истомишљеником Туђманом, постаје саучесник свих заступника разних верзија „лажи о Аушвицу“.

Све ове чињенице клонирани хрватски интелектуалци и глобалистички просвећени варвари поништавају, како би неоусташку творевину комунистичког генерала Фрање туђмана (кога су, због крилатице: „Поносан сам што моја жена није ни Српкиња ни Жидовка“, његови истоделатници прогласили новим оцем хрватке нације) оденули у демократско рухо. Тај напор евроамеричке политичке секте усмерен је само једном циљу: оправдању обрачуна и сатанизације Срба од стране „међународне“ заједнице и оправдању бесправног бомбадовања Срба 1995. и 1999. године. Али, то је и разлог што амерички идеолози, као и њихови сателити, нису могли да избегну сукоб са историјом.  Зато се и може закључити: јасеновачки синдром у првој поливини XX века и етничко чишћење Срба у другој половини XX века не може прикрити нити и једна идеологија, па ни хадезеовска, шенгенска или петагонска.“

 

Толико, дакле, од Пеђе Кијука, као представника групе аутора ове књиге, које је загребачки „Глобус“ означио као „новопробуђене великосрпске националисте и агресоре“.

Шта још рећи о забрани хрватске владе Александру Вучићу, унуку једне жртве, да се поклони сенима свих невиних жртава Србоцида, као и геноцида над Јеврејима и Ромима, почињеног од хрватске државе 1941-1945?

Осим наравно – у Загребу ништа ново?

Можда их питати да ли могу себи да замисле, да пољска влада забрани председнику Израела, да као приватна особа посети Аушвиц и поклони се сенима својих предака, невиних жртава Холокауста?

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ