Владимир Умељић: СЛЕПИ СЛИКАР И ГЛУВИ КОМПОЗИТОР (2. део) ИЛИ СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

Бетовен је, као што је познато, и даље практиковао своју музичку генијалност, када га је снашла пошаст губљења слуха. У наше време, тај усуд је стигао поп-звезде Ерика Клептона, Роџера Далтрија, Нил Јанга, Фил Колинса…

Али – слепи сликар?

Како би изгледао резултат, да је Леонардо да Винчи изгубио вид и потом покушао да наслика Мона Лизу или Тајну вечеру? Или да је Микеланђело у истој ситуацији покушао да изваја свог Давида, односно да својим фрескама прекрије кровни свод Сикстинске капеле?

Како би изгледао свет, када би одређени политичари, који су ионако далеко од генијалности, јер обхрвани политичким слепилом, заиста добили прилику да га обликују по свом науму?

Када је троје слепих требало да опишу магарца на основу опипавања (друга верзија говори о пет слепих и једном слону), тако једно народно приповедање, за једног су то биле дугачке уши, за другог мишићави труп а за трећег дуги жилави реп.

И ниједан од њих није желео да одступи од свог мишљења, пардон, убеђења.

То подсећа на данашњу „коалицију вољних“, коју предводе Велика Британија, Француска и Пољска, која не престаје да удара у ратне бубњеве и да најављује скоро слање својих „мировних“, „сигурносних“, итд. НАТО-трупа на Исток, ка Русији, следећи неразумној утопији свих досадашњих агресора са Запада, да ће се закључно граничити са Јапаном, Кином и острвом Тонга.

И то, наравно, само привремено, док не преузму и те територије.

Свако и данас, као и увек до сада у историји, (верује да) види свој део слатког колача за победнике (уши, труп или реп) а нико не чује зујање дронова, експлозије ракета и бомби на сопственој територији, не види умирање и разарање, инвалиде и сирочиће, осиромашење и беду, који следе сваком рату.

Таквих примера, условљних ароганцијом и игноранцијом, као и по правилу декаденцијом, има много у историји, да ли када су казањски Татари својевремено „просветили“ цара Ивана Грозног својом мудрошћу: „Казањ велики, Москва мала!“, како је велики Ајзенштајн у свом грандиозном филму то овековечио, и били збрисани са лица земље; да ли надмоћна ћесарска Аустро-Угарска 1914, када је напала малу Србију и стрмоглавила се подвијеног репа у бежанију или пак „Велики дуче“ Мусолини, који је самоуверено упао у Грчку и само га је нацистички Вермахт спасао од тешког пораза; да ли Америкаци у Вијетнаму или НАТО (још једна „коалиција вољних“) у Авганистану… итд… итд…

Али сада би се радило о сопственим територијама, инфраструктури и становништву, не о трећим земљама и туђинима, који су за њих увек представљали само статистичке вредности, само „колатералну штету“!

Трогодишња Милица Ракић… убијена 1999. НАТО-бомбом, док је седела на својој ноши… Данас би била 29 година млада…

Не, за њу, за још једну српску „колатералну штету“ на брдовитом Балкану није било предвиђено место у свету, који обликују западни политички и волстритски „слепи сликари“, то није било у плановима Вашингтона, Брисела, Берлина… а ни Холивуда, Дизниленда, Бродвеја и Фоли Бержера.

Исто као ни за ђаке у Крагујевцу 1941. Народски речено – иста мета, исто одстојање.

Оскари и Цезари се добијају за приказивање каубоја, који једним метком убијају сто Индијанаца или за Бетмена и Џемс Бонда, односно за Капетана Америку, који побеђује безбројне космичке монструме и избавља човечанство.

Или за Барбику, која у најмању руку важи као реинкарнација Марије Магдалене.

Исто важи и за ону српску дечицу, која у паклу Јасеновца, том храму зла геноцидне хрватске државе 1941-1945, вриште и моле кољача, острашћеног извршиоца Србоцида: „Чико, немој да нас кољеш!“ а овај одговара: „Не бојте се, чика ће то полако.“, како је сведочила преживела мученица овог логора смрти Нирвана Бочина.

Није лако бити хришћанин и окренути други образ, док у руци издише сопствено дете. Но ко је крив тој деци, ко је крив неком малом крагујевачком гимназијалцу Јовану, јер се ето није звао Џон, Жан, Ђани, Јоанис, Хуан или Јохан, као остали културни и цивилизовани људи?

Али Срби, стара злопамтила, увек узвраћају, тако је настало нпр. „Српско срце Јоханово“ Веселина Џелетовића, роман заснован на истинитој причи о трговини органима отетих Срба на Косову и Метохији и на потресном сведочанству о мучењима и убиствима истих у злокобној „Жутој кући“ у Албанији на крају 20. века, коју је НАТО-инвазија на остатак српских земаља, хтела/не хтела, изродила.

Реч је о Немцу коме је пресађено српско срце. Аутор романа лично је упознао дотичног Јохана, коме је било пресађено срце Јованово, а које је купио на црном тржишту органа да би преживео.

Аутор је навео да је Немац после успешне трансплантације почео да има чудне снове, да сања непознате пред‌еле, људе и човека са капом, преврнути чамац и схватио да мора пронаћи онога, ко му је спасао живот:

„Када је дошао на Косово и Метохију, тада је видио дете човека, чије је срце носио. Тај сусрет је био потресан. Јохан је приметио малишана у дворишту, које је ограђено бодљикавом жицом.

На метар од њега шавови од операције су хтели да попуцају, срце искочи.

Да ли је срце препознало дете, или нека његова аутосугестија или Божија промисао, ми то никада нећемо сазнати, али од тога момента Немац добија необјашњив нагон да увек изнова види малишана.

Он је рекао да је у току три године долазио више пута на простор Косова и Метохије само да види д‌ечака, али када је његова мајка извршила самоубиство, Јохан је добио још један необјашњив нагон, наиме, да усвоји д‌ечака, што је и учинио, када је прешао у православље.“

Није искључено да би Јован и без примене нечовечног насиља оставио у аманет, подарио после одласка из овоземаљског своје спасоносно срце и Џону, Жану, Ђанију, Јоанису, Хуану, а можда и они њему, ко зна?

Но то насиље се десило и тако дакле изгледа свет, када у сопствену моћ заљубљени политичари, који су ионако далеко од генијалности, али обхрвани политичким слепилом, заиста добију или конструишу, створе могућност да га обликују по свом науму, али – помирити се с тим?

Не, наравно, а при образложењу овог става би од велике помоћи смела да буде једна аналогија, која се тиче све актуелније вештачке интелигенције. Бог је створио човека према Свом лику, како нам Свето писмо каже, није значи и не може да буде случајност, ко, како и где ствара и развија ту вештачку интелигенцију, која је по природи ствари лишена било какве човечности, осећања, емпатије, савести, икаквог смисла за етику и морал.

Јер и она се ствара по сопственом лику њених твораца.

„Слепи сликари“, дакле, при томе само усавршавају своје сопствено „ја“, чине га ефикаснијим, независнијим,, отпорнијим, имунијим на све што је људско – да ли је то следећа фаза еволуције homo sapiensa?

Не, то је следећа фаза самоусавршавања „слепих сликара“, без ах! тако штетних људских слабости и неке само контрапродуктивне болећивости. Па били они бескрупулозни политичари или њима слично устројени франкенштајнски научници, берзански шпекуланти, медијски махери, макијавелистички мислиоци…

Нема сумње, њима се не сме препустити одлучивање о стварности, о свету и принципима међуљудских односа, јер једино исправно је да Јован, Џон, Жан, Ђани, Јоанис, Хуан и Јохан сами одређују шта ће бити са њиховим срцима.

И да једна трогодишња Милица има право да доживи двадесетдевету годину живота.

А у конкретном, актуелном случају, не сме се препустити предводницима „коалиције вољних“ из Западне Европе да одлучују, да ли ће континент поново горети на ломачи рата и, по могућству, нестати у облаку радиоактивне прашине.

Јер они иду даље, само Немачка је планирала повећање војног буџета у следећим годинама за 500 милијарди евра, САД је повећала за „само“ 5,7% и стигла до скоро једног билиона долара годишње, Пољска 2025. одваја 4,7% свог годишњег брутосоцијалног продукта, око 41 милијарде евра.

Русија прати овај морбидни „баланс страха“ и троши 149 милијарди долара (2024.), што представља повећање за 38% у односу на претходну годину. Кина пак повећава издатке за наоружање за 7,2% на око 231 милијарду евра.

Примерено је назвати ову трку, при којоj учесници плаћају билионе долара и евра, морбидном, већ када се подсетимо да свака два минута у свету умире једно дете од глади и болештина. Али она се зову Тајо, Талха, Амбулаје, Јамине, Шами, Амари, Џамал, Ахмед, Фатима, Ким, Кан, Конг, Чун, Педро, Диего, Ајуна, Ксимена, Кандела, Марисол…

И све то само, јер мала група слепих жели да убеди остатак света у своју оштровидост. Мада додуше није искључено да се ради о преамбициозним, али апсолутно неталентованим глувим композиторима, који бркају своје дромбуље са харфама, таламбасе са флаутама а своје ратне трубе са пастирским свиралама.