Владимир Умељић: РУСИЈА DELENDA EST!

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

Катон (234-149. пре Христа) је завршавао сваки свој говор у римском сенату речима „Картагина мора да буде разорена!“ („Carthago delenda est!“), све док сенат 150. пре Христа није гласао за његов предлог и римске легије у Трећем пунском рату сравниле Картагину са земљом.

Да ли због све успешнијег развоја проучавања генетике или напредовања на пољу математичке физике (Ајнштајново предвиђање путовања кроз време), тек понекад се стиче утисак да је ратоборни Катон данас, преко 2.000 година касније, вишеструко клониран на Западу и да велики број тамошњих политичара живи за прилично патолошки сан: „Русија delenda est!“

Када међутим одустанемо од (примамљивих) спекулативних искушења генетике и математичке физике, реално је да они колико чежњиво, толико и узалудно сањају слабашни ехо римске антике, као што је то нпр. 1864. чинио и виртембершки политичар Лудвиг Пфау у односу на Пруску краљевину или лондонски лист Saturday Review 1890. у односу на читаву Немачку.

 

Оно што је Катон громогласно и неуморно изјављивао, то се на Западу пре шапуће и постаје гласније само у временима, када руска војна машинерија зашкрипи, почне да стагнира и да барем наизглед посрће, као што је то тренутно случај у Украјини.

Погледајмо неколико базичних детерминанти овог сукоба.

Као прво, Русији је (а надајмо се и Западу) апсолутно јасно, да она једноставно не сме да изгуби рат, јер се дословце ради о њеном опстанку.

Као друго, смело би да буде јасно, да Русија поседује потенцијал да прегази Украјину упркос максималној помоћи тј. активном и интензивном учешћу удруженог Запада на страни мајданског режима у Кијеву.

Као треће, чињеница да се то до данас није десило и да украјинске трупе у међувремену значајно напредују на фронту, говори за то да Русија никада није следила опцију „Украјина delenda est!“, већ заиста превасходно гледала да олабави тј отклони све опаснији „загрљај“ НАТО-пакта од својих граница.

Како дакле схватити актуелну фазу сукоба а без размишљања, односно сањарења у смислу „моје песме, моји снови“? Овом последњем, сигурно, припада и став „Русија delenda est!“, јер се нити у њеном руководству, нити у народу не дају приметити било какви знаци депресивне тежње ка (државном и националном) самоубиству.

Само у том случају би, наиме, опција уништења највеће државе на свету била реална.

Постоји, наравно, теоретска могућност да је тренутни успех (Запада и) Украјине последица слабости конвенционалних војних снага Русије. То, додуше, није исувише вероватно, али није искључено и било би изузетно лоше, опасно, јер тиме и активирање нуклеарног потенцијала постаје вероватније (још једном – Русији је, а надајмо се и Западу, апсолутно јасно да она једноставно не сме да изгуби рат, јер се дословце ради о њеном опстанку).

Било би, међутим, погрешно искључити једну другу могућност, која додуше звучи спекулативно, али није мање вероватна и уз то је много надоноснија, наиме, да је руско повлачење и „поклањање“ Украјини хиљада војничких живота, који би несумњиво били цена насилног продора ка Херсону, последица разговора и преговора на релацији Вашингтон-Москва, који се по сваком закону вероватноће све време и далеко од очију јавности воде.

Јер наравно да је и руском руководству јасно да Запад не може себи да дозволи отворени пораз и дефинитивно „губљење образа“, да су значи за један прихватљиви компромис потребни уступци обе стране.

У том случају, ове „украјинске победе“ би биле један елемент тог концепта.

Криза ће се, наиме, тек тада решити, када САД и Русија постигну договор (или је доведу до ултимативне ескалације) и на тој чињеници сво „катонско“ хушкање Пољске, (некадашње Велике) Британије, балтичких земаља и, наравно, бандеровско-мајданског клана у Кијеву не може ништа да промени.

Да не испустимо из вида и чињеницу, да водеће земље ЕУ – Немачка, Француска, Италија, Шпанија – вежбају додуше НАТО-солидарност, али наравно не превиђају куда их води ова америчко-британска авантура, наиме, ка економском слабљењу и политичком маргинализовању, ка народном незадовољству и растућем опадању поверења у своје водеће елите.

Пут ка компромису и смиривању тензија ће, сигурно, бити далеко комплекснији и мукотрпнији, него што би то било пре него што је Запад организовао и спровео „Мајдански пуч“, тешко међутим да има неку озбиљну алтернативу.

Ради се о:

 

  • чланству Украјине у ЕУ (за Русију вероватно прихватљиво, за Украјинце пожељно);
  • чланству Украјине у НАТО-пакту (за Русију апсолутно неприхватљиво, за Украјинце вероватно не неки приоритет);
  • о територијама (врло сензибилно питање и вероватно део цене, коју ће Кијев на неки начин морати да плати, јер је уз подршку Запада арогантно игнорисао уговор из Минска), при чему Крим уопште не стоји на диспозицији;
  • о обнови Украјине с једне и укидању санкција Русији с друге стране, итд.

 

Ако се дакле покаже да ће ова (оптимална) опција заживети и довести до прекида ратних операција, све стране ће наравно прогласити своју победу, највећи добитници ће међутим бити Украјинци, који ће се избавити из улоге шаховских пиона и престати да непитано крваре за туђе интересе.

Истовремено, све што води миру је за поздравити, али нико не сме да се заварава, да је тиме постигнут некакав „вечити мир“ између Запада и Истока, но и свако примирје је добродошло, и свако мирољубиво такмичење између различитих система вреднсоти је неупоредиво боље од рата.

Овако или онако, прерано је ликовати и сахрањивати Русију, одвратно је и нереално шапутати „Русија delenda est!“, као што је непримерено и прорицати да ће Украјина ето за дан-два положити оружје.

Кључ за решење кризе лежи у Вашингтону и Москви. На истој висини очију.

Јер Запад мора да прогута пилулу горког сазнања да се већ сад налази у једном мултиполарном свету, као и да у свим предстојећим конфронтацијама, које је својом безобзирном ароганцијом и силом саиницирао или подјарио, са Кином, иранским атомским програмом, исламистима и атавистичким режимом у Авганистану, итд. не може да опстане против Русије, већ само са њом.

И са свим другим учесницима. На истој висини очију.

?>