Владимир Умељић: ПРОДАЈЕ СЕ ЈУГОСЛАВИЈА, ПОЧЕТНА ЦЕНА ЈЕ…

Овај наслов у београдској „Политици“ од 20.02.2024, поводом оглашавања лицитације за истоимени хотел у Београду, могао би глатко да се појавио на почетку последње деценије прошлог века, када је Запад кренуо у рушење Југославије на српску штету.

Није згорега подсетити се с времена на време дотичног поступка, нарочито сада када се врло слични рецепт показује неуспешним, па и за Запад поразним у односу на Русију.

Подсетимо се, дакле, улоге Запада тј. земаља окцидентално-европске културолошке традиције (данас „НАТО-демократије“) при последњим балканским ратовима у време насилног распада друге Југославије на крају XX века. Овде се поред осталог указује и на чињеницу континуитета политике Запада према Истоку кроз читав XX век, на истом геополитичком простору, са истим локалним актерима и са истом базичном релацијом пријатељ/непријатељ као 1914. и 1941.

Следствени примарни извори савремене историје потичу скоро искључиво са Запада, што би требало да аргументативно предупреди могућу критику у смислу субјективно мотивисане („просрпске“, „антизападне“ и сл.) пропаганде, јер сада фактички Запад говори о самом себи.

Уводно, ко је заправо иницирао и започео (потом контролисао и на крају одлучио) те последње балканске ратове?

Локалним актерима на нивоу водећих (а пре свега политичких) елита са свих зараћених страна у бившој Југославији се, наравно, не може одрећи припадајућа одговорност, али као прво је за промислити, да се очеви историје врло ретко налазе у малим народима и као друго, да су те ратове несумњиво одлучиле „НАТО-демократије“.

Погледајмо шта кажу тадашњи примарни извори са Запада о овим догађањима, о комплексним (овде глобалним) интересима, чији приоритет нипошто не би смео да се потцени, о стратешким факторима и тактичким потезима, о „бацању првог камена“ и следственој лавини тј. о „сопственој динамици догађаја“.

Овде се ставља следећа тачка гледишта на аргументовану дискусију:

Иницијална каписла избијања оружаних сукоба је било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поновно уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република од стране „НАТО-демократија“.

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans–Dietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније. Дефиниција правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.[1]

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још – ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република).

То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џејмс Бејкер (James Baker) је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“.[2]

Једнострани акционизам Немачке (иницијално и Ватикана) у деведесетим годинама XX века се значи легитимно може означити као планска „примена дипломатске силе“, као отворено опредељивање за једну конфликтну страну и за стављање како савезника, тако и противника пред свршен чин.

На први поглед ризична калкулација Берлина се међутим убрзо показала исправном, јер је свесно провоцирана ескалација сукоба у Југославији у смеру рата била у суштини и врло очигледно добродошла САД и НАТО-савезу, чији се експанзионизам од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, од нестанка тзв. биполарног света перманентно и непревидиво потенцирао.

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар (Javier Pérez de Cuéllar) упозорио је нпр. већ 15. децембра 1991. „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.[3]

И званични посредници САД и ЕУ за Југославију, Лорд Карингтон (Peter Carrington) и Сајрус Венс (Cyrus Vance), упозорили су на непримереност „самосталних и појединачних признања”[4]. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар упозорио је још једном 16. децембра 1991., да су „прерана и селективна признавања штетна“[5], итд.

Напоменимо још, да су пре паљења оне иницијалне каписле (проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске), које је резултирало ратовима на Балкану, биле неопходне вишегодишње систематске припреме за овај пројекат. Погледајмо стога ко је заправо вршио те припреме?

Јер етаблирано јавно мњење на Западу, као што је познато, апострофира искључиво „агресорску и злочиначку великосрпску идеологију“, као јединог узрочника тј. кривца ове последње балканске трагедије.

Још неколико података:

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…)

Познато је и да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак, да обзнани независност Хрватске (иницијална каписла избијања оружаних сукоба).“[6]

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме НАТО-напада на остатак Југославије 1999.[7]:

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачичеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор (подвучено од стране овог аутора) политике на Балкану.“[8]

За подсећање – дотични Крајачић је већ у шездесетим годинама XX века врло експлицитно и јавно заступао свој став у односу на Србе: „Било је и тада, свакако, одступања од те комунистичке „интернационалистичке, братствено-јединствене“ форме заташкавања усташке прошлости. Када је нпр. 3. јула 1966. године, отваран један спомен-парк на терену некадашњег концентрационог логора Јасеновац, високи хрватски комунистички функционер, бивши шеф југословенске и хрватске тајне службе, и тада актуелни председник хрватског парламента, Сабора, И. С. Крајачић, поздравио је српску делегацију речима: „Мало вас смо, својевремено, овде побили!“ „Кажњен“ је, искључиво, повлачењем са положаја председника хрватског Сабора.[9]

Погледајмо још како је један хрватски аналитичар 2008. видео ову изузетно занимљиву историјску фигуру. Миро Симчић такође потврђује горе наведени став и наводе Цумаха (Andreas Zumach) и Енбома (Erich Schmidt Eenboom) (ослањајући се делимично на последњег) о улози немачког БНД при разбијању друге Југославије, а тиме индиректно и континуитет немачке (наравно и хрватско-националистичке) политике кроз читав XX век, без обзира на класичну и у суштини одавно превазиђену поделу на „десну“ или „леву“ идеолошку оријентацију њених носилаца:

„Иван Стево Крајачић. Послије оснивања ОЗН-е 1944. године, постављен је за њезиног начелника, а на тој се дужности налазио и послије рата, до 1946. године, када је, у чину генералпуковника, преведен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова Хрватске. На тој се дужности налазио до 1953. године, од 1953. до 1963. био је потпрједседник Извршног већа Сабора Хрватске и члан Савезног извршног већа, и предсједник СУБНОР-а Хрватске од 1959 до 1961, а од 1963. до 1967. налази се на дужности предсједника Сабора Хрватске.

Иницијалне припреме „помирења усташа и комуниста“ извео је Иван Крајачић Стево (…) Он је, наиме, припремио 150 југославенских путовница већ на почетку осамдесетих година прошлог стољећа и с њемачком тајном службом, као и у договору с усташким екстремистима подијелио их значајним члановима хрватске националистичке емиграције.

Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…) Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе. На почетку је само пасивно про-матрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.

Еенбоом држи да је Крајачић заправо био увјерени хрватски националист и сепаратист. Послије рушења маспока 1973. године створио је снажну мрежу сурадника, а БНД је у Хрватској створио своју мрежу с више од сто агената. Циљаним запошљавањем Крајачић је на крајње спретан начин увукао своје људе у цивилну и војну обавјештајну службу, у дипломацију и различите структуре власти.

Његови су кадрови били Јосип Манолић и Јосип Бољковац, први министар унутрашњих послова у Туђмановој влади. Манолић је вратио Совјетима 1983. године своју радијску станицу којом је десетљећима био повезан са совјетским тајним службама. Манолић и Бољковац наслиједили су Крајачићеву мрежу и његов пројект осамостаљења Хрватске с БНД-ом. Еенбоом спомиње и друга имена, од којих су нека актуална и данас.

Прије свега Туђмана, који је по његовим ријечима, од идеолога хрватске самостојности Бруне Бушића украо рјешења и послије их продавао као своја. Ту је још Стипе Месић, Јосип Перковић, али и особе из опозиције, примјерице, Дражен Будиша и Звонимир Чичак.[10]

Првобитну немачку тајну службу после Другог светског рата, која ће се касније преименовати БНД, основала је окупациона сила САД већ у јуну 1945. а ЦИА ју је званично и директно преузела 1. јула 1949., две године после сопственог оснивања. Ту службу је водио Хитлеров високи обавештајац и витез римокатоличког Малтешког реда[11], генерал Рајнхард Гелен / Reinhard Gehlen, а водећа места су – са знањем и сагласношћу Американаца, који су и о томе водили статистику[12] – великим делом заузели бивши припадници Хитлерових тоталитаристичких елита, нацистичких партијских и државних, полицијских и војних организација Гестапоа, СС, СД, СА, Вермахта и Абвера.[13]

Тај исти Гелен је (под шифрованим агентским именом „Др. Шнајдер“) водио БНД, од 1. априла 1956. сада и званично под само немачком јурисдикцијом, у новој демократској Немачкој све до 1968. године.

То му није сметало да се и даље стара о својим злочиначким „ратним друговима“, да нпр. помогне најближем сараднику Адолфа Ајхмана, два пута у одсуству на смрт осуђеном СС-Хауптштурмфиреру Alois Brunner-у, да побегне од руке правде у Сирију, као и да здушно помаже убеђеном неонацисти Gerhard Frey-у да после рата етаблира своју екстремно десничарску организацију (политичку партију „Deutsche Volksunion“), као и надрегионалне новине истог идеолошког опредељења „National-Zeitung“.[14]

Малтешки витез Гелен није, наравно, заборавио ни своју матичну организацију, те је ревносно снабдевао и Ватикан резултатима своје шпијунаже. То је спроводио преко свог полубрата Јоханеса Гелена / Johannes Gehlen-a (шифровано агентско име „Đovani“), који је у Ватикану радио као секретар једног од директора Малтешког ордена.[15]

Примедба: Није, наравно, нити ново, нити у међувремену чудно да се Ватикан и (стари/нови) нацисти испостављају као компатибилни и савезнички фактори идеологије власти и финансијског профита. И нацисти су, наиме, као и хрватске усташе (као што су то уосталом и „НАТО-демократије“ данас) били чеда културолошке традиције окциденталног дела Европе, коју је више од 1.500 година есенцијално формирао Ватикан.

Подсетимо се стога само редукционистички раних веза између њих:

Хитлерови критичари унутар нацистичке организације су већ пре 1933. потајно преименовали сопствену партију (NSDAP, као скраћеница за „National-Sozialistische Arbeiterpartei Deutschlands“) у „Националну заштитичку трупу најсветијег папе“ (NSDAP, сада као скраћеница за „Nationale Schutztruppe des Allerheiligsten Papstes“).

Сам Хитлер је почео да тражи близину строго римокатолички детерминисаних политичара убрзо после отпуштања из затвора 20. XII 1924., где је доспео после неуспелог покушаја „Минхенског пуча“. Он одлази код баварског председника владе Хајнриха Хелда (Heinrich Held), бившег челника Партије Центра и потом утемељивача Баварске народне партије, признаје „грешку покушаја насилног освајања власти“, нуди сарадњу и добија од Хелда обећање, да ће нацистичка партија опет бити допуштена и њен лист „Völkischer Beobachter“ поново смети да излази. Тако је и било.

Хитлер потом изјављује: „Не трпим нападе на цркву! Доћи ће време, када ће папа поздравити заштиту цркве од стране национал-социјализма! Поглед Светог оца на свет не дозвољава никакве коректуре!“ На то га је његов сопствени саборац од првог дана, гаулајтер Артур Динтер (Artur Dinter) отворено оптужио: „Само слепи још не виде, да је Хитлерова партија постала једна језуитска партија, која под народном заставом прави послове за Рим!“

Хитлер је после демократског гласања народних представника у Рајхстагу, а опет уз одсудну помоћ римокатоличких странака – једногласна подршка Партије Центра (председник је у то време био католички прелат Ludwig Kaas) и Баварске народне партије (тадашњи председник Ритер фон Лекс) – успео да прође са својим „Законом ванредних овлашћења“ (Ermächtigungsgesetz“), којим је фактички суспендовао устав, укинуо демократију и увео тоталитаризам у државу.

То значи да су строго римокатолички детерминисане политичке партије есенцијално помогле Адолфу Хитлеру, како да – после изласка из затвора – а. поново региструје, легализује своју странку, да последично легално учествује у изборима и уђе у Рајхстаг, тако и б. да потом изнутра разори и поништи демократију у Немачкој. То су, несумњиво, били саодлучујући каузални фактори нацистичког освајања власти и есенцијални кораци ка Другом светском рату и великим геноцидима у европском XX веку.

Обе стране су додуше тврдиле, да убрзо потом закључени конкордат није са тим имао никакве везе. Случајност или не, неколико недеља после тога био је свечано потписан тај важни уговор (за Ватикан најважнији у међународном праву) између нацистичке Немачке и Ватикана, којим је Хитлеров међународни престиж напречац значајно увећан а на основу кога римокатоличка црква од тада, па до данашњег дана од немачке државе добија више милијарди евра годишње.

Само на основу тог и даље важећег конкордата убира Савезна Република Немачка, годину за годином и до данашњег дана, црквени порез за Ватикан од својих римокатоличких грађана. Та сума је нпр. 2001. износила 4,5 милијарде € (2012. шта више 5,2 милијарди[16]), а уз то долазе државне субвенције за римокатоличку и протестантску цркву у висини од више милијарди евра.[17]

Колико се, дакле, (данашњих) стотина милијарди евра у последњих осамдесет година слило у касе Ватикана, захваљујући беспримерном злочинцу Адолфу Хитлеру? Да ли је Голдхагеново питање наивно, смешно или чак бесмислено – да ли је уопште замисливо њега екскомуницирати из римокатоличке цркве?

Следило је стравично време Другог светског рата, још стравичнијих великих геноцида XX века и значајног ћутања Ватикана. Потом је дошла пропаст Хитлеровог „Хиљадугодишњег рајха“ и његових савезника, после чега ватиканским „Пацовским каналима“ хиљаде немачких и хрватских ратних и геноцидних злочинаца успешно беже од руке правде.

Зашто би, дакле, Ватикан у другој половини XX века избегавао или чак одбацивао сарадњу (у сопствену корист) са једним истакнутим Хитлеровим генералом, искусним шпијуном и верним витезом сопственог Малтешког реда, који је у међувремену – са благословом САД – ето постао врховни шпијун и у новој демократској Немачкој?

А чињеница да је исти очигледно остао убеђени нациста и у том смислу и даље активно делао, без сумње није (како раније, тако ни тада) представљала некакву препреку дотичној сарадњи. Јер иста је и сад стајала у оквиру диахроне „борбе за (западне) цивилизацијске вредности“, актуелно редефинисаних у „демократију, слободу и људска права“.

Из горњег излагања је видљиво следеће,

а. као прво, у односу на Немачку:

‒ Немачки нацисти и хрватске усташе, са свим својим капацитетима (тајним службама, медијима и осталим), заједнички су радили у четрдесетим годинама XX века на успешном разбијању прве Југославије а под заставама сопствених тоталитаристичких аутократија, служећи се њиховим вокабуларом и њиховим насилним средствима.

‒ Немачки нацисти и хрватске усташе (сада званично „бивши“, али исти људи), као и њихови наследници на истим највишим државно-управним, партијско-политичким, итд. позицијама, са свим својим капацитетима (тајним службама, медијима и осталим), заједнички су радили у другој половини и на крају XX века на успешном разбијању друге Југославије а под заставама сопствених демократија, служећи се њиховим вокабуларом и њиховим насилним средствима.

‒ Континуитет ове сарадње – исти људи (и њихови наследници на истим позицијама), исти циљ и исти резултати – непревидиво подржава поставку о континуитету немачке државне политике на Балкану кроз читав XX век, закључно са последњим балканским ратовима у бившој Југославији.

б. И као друго, у односу на Ватикан:

‒ Непревидив је и исти политички став, као и активност Ватикана у односу на Балкан кроз читав XX век. И на крају овог столећа римокатоличка црква је, заједно са Немачком, одмах активно преузела изузетно важну, иницијалну и пратећу дипломатску улогу при сецесији југословенских република, али не само то. Поменимо овде и чињеницу, да су хрватски сепаратисти на пр. већ 1991. добили од Ватикана један „кредит у висини од 30.000.000 ДМ, „као подржавајућу помоћ њиховој борби за веру, слободу и демократију.“, дакле још релативно дуго пре остваривања успеха ватиканско-немачке иницијативе, да се католичке југо-републике Хрватска и Словенија признају као самосталне државе и да се тиме неповратно поништи до тог тренутка важећи међународно-правни статус Југославије, као опште признате државе и једног од оснивача Уједињених нација.[18]

‒ Ватикан је, што је вишеструко доказано, и 1941-1945. активно подржавао сецесију Хрватске од прве Југославије и употребљавао исти вокабулар у односу на тадашњу хрватску државу, само свакако без употребе речи „демократија“. То у дотично време није било актуелно, јер је само условно припадало вокабулару римокатоличке хијерархије. Условно значи, да је 1941. нпр. један хрватски црквени великодостојник (бискуп Акшамовић) обзнанио, да Хитлеров нападачки рат у суштини није ништа друго, већ само још један „крсташки поход против неверника на свим (значи – и на оним против демократског Запада, подвучено од стране аутора) бојним пољима“ и молио се Богу да „да правда и истина победе, за које се данас у Европи бори 350 милиона наших савезника, да завршетком рата победи света католичка црква (…) За нас Хрвате је зов ’За дом спремни!’ најмилији од свега (…) За Немце је зов ’Хајл Хитлер!’ исто тако свет (…) То је све добро и племенито“.[19] А хрватски католички свештеник и теолог Фрањо Кралик се 18. маја 1941. године изражавао још експлицитније: „Ако би нам политика чврсте руке понекад засметала, сетимо се да је иста изазвана овим великим обрачуном са трулим западноевропским демократијама, иза којих стоје највећи злочинци од постанка света – светско јеврејство и слободни зидари…“ (подвучено од стране аутора).[20]

То појашњава и чињеницу да је наиме у време последњих балканских ратова на крају прошлог столећа дошло до промене само дневно-политичке парадигме у до тада у међународним односима суздржаној Немачкој, са само помирљиво, покајнички и пацифистички конотираним вокабуларом, па и понашањем, делањем.

Тај период „одрастања“ послератне Немачке се сада види у новом светлу, као једна прелазна и пролазна, као опортуна тактичка етапа на далекорочном стратешком (и експанзивном) путу древне културолошке традиције сад уједињеног Запада.

Немачка активност у тадашњој Југославији, наравно, по логици ствари није могла да остане непозната САД тј. њиховим тајним службама (у најмању руку ЦИА), али по данашњем степену сазнања, Вашингтон је тек накнадно поново преузео своју лидерску улогу Запада у „Пројекту Балкан“ (в. доле).

Погледајмо, пре тога, још хронолошки како је горе апострофирано „неповратно распиривање фитиља на балканском бурету барута“ од стране немачке политике било језички иницирано и праћено у медијима:

‒ „Süddeutsche Zeitung“, 5. IX 1991: „Геншер прети националистима у Србији!“

‒ „FAZ“, 5. IX 1991: „Геншер изјављује да Немачка не држи ничију страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

‒ Геншеров говор у УН, 25. IX 1991, ZDF-Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославије, тај поставља у питање основу заједничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

‒ „Handelsblatt“, 6. XI 1991: „Геншер врши притисак на партнере, да се води једна много тврђа политика према Србији, од оне за коју ће се ЕГ (потом ЕУ) по могућству сада одлучити.“

‒ „FAZ“, 7. XI 1991: „Геншер захтева од ЕГ-партнера да што пре донесу делотворне санкције против Србије и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словеније. Геншер истовремено одбацује српске инсинуације, да је Немачка једна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изјављује, да су сви ти досадашњи ЕГ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

‒ DPA-Basisdienst, 29. XI 1991: „Геншер је, по завршетку једног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на једну иницијативу „Свете столице“ унутар КСЗЕ (ОЕБС), при којој се Ватикан залаже за признавање република, које теже независности, још пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

‒ „Welt am Sonntag“, 1. XII 1991: „Геншер изјављује: „Југославија не постоји више!“

‒ AFP, 6. XII 1991: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаје појединачно Хрватску”.

‒ „DPA-Basisdienst“, 15. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње, да би једно признање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „Немачка политика не прија ЕГ. Геншер изјављује: „То неће бити неко појединачно, неко само немачко признање, јер ће нам друге државе следити.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „ЕГ-партнери и посредници за Југославију Лорд Карингтон и Сајрус Венс упозоравају на штетне последице признавања.“

‒ „FAZ“, 16. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње и изражава се против једног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 17. XII 1991: „По питању признавања, ЕГ је за длаку избегла један фијаско. Геншер изјављује: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар Кол изјављује: „Ово је један велики успех немачке политике.“

‒ Reuters, 17. XII 1991: „Савезни канцелар Кол изјављије, да ће се влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше југословенске републике признају.“

Горњи подаци дакле указују, још једном, на реалну могућност тј. шта више на високу вероватноћу, да је после одговарајућих систематских и вишедеценијских припрема (БНД, локални хрватски сецесионисти и усташка емиграција), једном вешто и циљано бачени камен у једну пословично сензибилну европску регију (прво Ватикан, потом Ватикан и Немачка), тада већ изазвао лавину „сопствене динамике догађаја“, која се потом показала корисном у смислу убрзавања реализације већ вероватно одавно конципираних (глобалних) како немачких и америчких, тако и НАТО-интереса.

Грађански рат у Хрватској је на то почео а једна од консеквенци је била, да су потом и босански муслимани, и босански Хрвати прогласили (већ са босанским Србима потписани) Лисабонски уговор о мирној кантонизацији Босне и Херцеговине неважећим, грађански рат се распламсао и на овој територији.[21]

Водеће елите Запада су истовремено путем медија започели једну масивну психагошку кампању дифамирања и дехуманизације циљне групе предвиђених губитника при овом пројекту: Срби су одмах проглашени проузроковачима рата и агресорима.

При томе је чињенично стање, да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну војну епизоду напада словеначких паравојних снага на тадашњу савезну армију Југославије, која међутим није резултирала неком значајном ратном ескалацијом) хрватске паравојне формације биле те, које су већ 31. марта 1991. на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије.[22] То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац:

„У то време је југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“[23]

Разумљиво је, да су САД а) по природи ствари (императив континуитета предвођења блока западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике и б) да је политичко-економски и војни лоби у америчком естаблишменту у овом развоју ситуације, у међувремену открио (или накнадно само препознао) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на једној НАТО-конференцији 2000. у (сада НАТО-словачкој) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаје, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему је немачки учесник те конференције и члан немачког парламента Вили Вимер известио немачког Савезног канцелара Шредера:

„Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.
4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије” алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила мора да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер, члан немачког парламента, потпредседник парламентарне ОЕБС-групе“[24]

Овим тематизовањем финалног НАТО-напада на остатак Југославије („Косово-рат” против Србије и Црне Горе) 1999, при коме су западне земље дакле прекршиле фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, наилазимо на зачуђујућу отвореност САД, на непосредну потврду империјалистичког карактера западног „Пројекта Балкан“.[25]

У то време су САД, дакле, опет биле преузеле лидерску улогу у савезу „НАТО-демократија“, интересантно је међутим да је активна улога поново уједињене и оснажене Немачке (чињеница да је „послератна демократска Немачка у међувремену постала изузетно значајни тј. водећи политички/економски/војни/културолошки фактор ЕУ односно европског дела „НАТО-демократија“) пред сам почетак „Косово-рата“ 1999. још једном врло демонстративно и упечатљиво избила у први план.

Наведимо овде још једну манифестацију, која образложава ту констатацију.

У Берлину, у седишту председника немачке државе, одржана је 3-4. VI 1998. једна важна политичко-стратешка конференција, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог (Roman Herzog) и важни немачки министри, тадашњи председник ЕУ-комисије Жак Сантер (Jacques Santer), као и тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана (Javier Solana), већ и највиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата као и НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, као и изасланици и посматрачи из САД (нпр. „Grand Signore“ америчке дипломатије Хенри Кисинџер/HenryAlfred Kissinger), Турске, Украјине, Израела, па чак и из Русије, итд. Тему конференције је детерминисао један немачки стратешки папир, који је апострофирао Европу као долазећу „светску силу“.[26]

Два једина српска представника на овој конференцији били су један владика Српске православне цркве и представник једне невладине организације Срба дијаспоре и матичних земаља.[27]

Овај немачки стратешки папир, дакле, предвиђао је да ће „привредна снага велике ЕУ ускоро превазићи привредну снагу САД“ а да политички „велика ЕУ мора да има водећу улогу и да уводи ред у свом регионалном окружењу“, као и да „учествује у увођењу реда у светским размерама“, јер „овај наш свет није никакво игралиште цивилних сила“, итд.[28]

Једна фундаментална уводна теза овог папира носи несумњиви печат (од стране Ватикана есенцијално детерминисане) културолошке традиције средње и западне Европе тј. једног базичног става и њених данашњих наследника, и настављача („НАТО-демократије):

„У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет а друга се протеже од делова бивше Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“[29]

Непревидиво је, дакле, да се овом другом „засебном цивилизацијском целином“, која се ето налази „у непосредном суседству Европе“, самосвојно редефинишу словенски православни народи и читава њихова (европска) историја, традиција и култура се изопштава, и ставља у контекст једног „европског суседства“.

Европа се, дакле, доследно редукционистички редефинише и изнова постулира као само један окцидентално-културолошки супстрат овог континента. То је, још једном, непревидиво једна есенцијална и миленијумска поставка Ватикана – Европа престаје тамо, где престаје сфера утицаја римокатоличке цркве.

И ова субјективна, селективна и без сумње само интересно условљена интерпретација међународног права је била још једна врло упечатљва и успешна демонстрација „узурпиране власти над дефиницијама стварности“ од стране актуелних светских моћника Индикативно је, да иста није изазвала никакву реакцију независних, плуралистичких и критичких медија у западним демократијама О овим епитетима, види доле)).

Последица примене двоструких стандарда је поред осталог условила, да се један велики део до тада најбројнијег државотворног народа у Југославији (Срби) сада нашао у положају националних мањина у новоствореним државама („наследних непријатеља“), јер само том делу популације је било одрекнуто то исто и иначе по природи ствари недељиво право на самоопредељење, да ли дакле и даље желе да остану у државном оквиру своје националне матице.

То је била још једна упечатљива демонстрација новог чињеничног стања, да су се сада по први пут у историји на истој страни нашли сви наследници и носиоци културолошке традиције Западне и Средње Европе, коју је више од 1.500 година есенцијално детерминисао Ватикан, на једној те истој страни, (НАТО-демократије).

Закључно, погледајмо неколико јављања западних медија у време НАТО-агресије на остатак Југославије 1999:

Доње исказе су ауторизовали, поред осталих, немачки парламентарци, као и тадашњи немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел, пар пута и тадашњи сенатор а данас председник САД Џозеф Бајден, француски председник Жак Ширак, британски Маргарет Тачер и Тони Блер, па и врли хуманистички уметник Сер Питер Устинов.

„У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено.”[30]

„Хрвати, који су цивилизовани део Европе, немају ничег заједничког са српским примитивизмом, са Балканом.“[31]

„Цивилизовани хришћански свет треба да стане на пут оријенталном варварском деспотизму и југосрпском необољшевичком милитаризму!“[32]

„Откако је окончан Други светски рат, још никада Немци нису били толико јединствени у свом непријатељству према Србији.“[33]

„Србију морамо да бацимо на колена!”[34]

„Гнусна неман великосрпског експанзионизма, као и пангерманских амбиција Трећег Рајха, храни се истим еугенистичким теоријама!“[35]

„Крајности српске бестијалности… силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега… Српска варварства…“[36]

„Босна 1992-1995: Геноцид над преко 300.000 Муслимана и систематско силовање преко 100.000 Муслиманки од стране хришћанских Срба!“[37] (исламски извор)

„Срби су наређивали босанским Муслиманима да силују животиње.“[38]

„Срби су хранили псе Муслиманима!”[39]

„Српски ратни злочини, налик на нацистичке, били су непобитан аргумент у доказивању потребе неке врсте војне опције.”[40]

„Српске акције у бившој Југославији су готово горе од Стаљина и Хитлера!“[41]

„Било ко да се надао како догађаји попут нацистичког геноцида над Јеврејима никада не могу да се понове, горко се разочарао после догађаја у бившој Југославији.”[42]

„Експерименти на људима поново се врше, као у време Трећег Рајха под Менгелеом (Josef Mengele). Српски лекари су имплантирали псеће ембрионе у босанске жене!”[43]

„Србија не може да се реформише. Она би требало да буде војно окупирана, попут Немачке после Другог светског рата, и денацификована!“[44]

„Милошевић је успешно искористио манију гоњења од које су Срби патили током читаве своје историје”.[45]

„Срби… То је људска животиња у најгорем издању!“[46]

„Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.”[47]

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!”[48]

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“[49]

„Срби су копилани!”[50]

„Срби… То је данас један болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју.“[51] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”[52]

„Слобине (тадашњи српски председник Милошевић, прим. аутора) животиње су увреда за човечанство. Они заслужују да буду устрељени попут дивљих паса!”[53]

„Срби су прљаве убилачке животиње… Они… крше споразуме… силоватељи … обично су пијани од ракије… хладни су и сурови окупатори… имају чудне навике, налик на животињске…“[54]

„Срби су раса, Срби су мрзитељи-експерти!“[55]

„Срби, пси и творови са балканског ђубришта!”[56]

„То нису људи, то су људождери!”[57]

„Како се чује, један српски етнички полицајац ушао је у кућу Албанца и затекао породицу како једе за столом. Наводно, питао је има ли меса? Када су одговорили да нема, заклао је њиховог сина, раскомадао га и бацио делове тела на сто пред родитеље, рекавши им: „Сада једите, ево вам месо.”[58]

„НАТО-бомбе на Србе су оправдане!”[59]

„НАТО-бомбардовање Србије је неопходно, јер је на Косову у правом покољу побијено 800.000 људи!”[60]

„Ми смо намерно поставили Србима превисоко лествицу, да би могли да се равнају по томе. Њима треба мало бомбардовања, и то је оно што ће и добити!”[61]

„Овај рат је први рат Уједињене Европе!”[62]

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства!”[63]

„Главно је да смо ми победили а он (тадашњи српски председник Милошевић, прим. аутора) изгубио.“[64]

Препустимо једну врсту закључка једном немачком политичару, који никада није био члан унисоног хора Запада. Недавно сам имао прилику да прочитам књигу овде већ једном цитираног Вилија Вимера „Досије Москва“ и желим да цитирам само неколико његових констатација, које указује на континуитет неразумне, агресивне и надасве опасне политике Запада:

„Све до рата НАТО-а против Југославије било је могуће да се са ауторитетом говори о „Западној заједници истих вредности“. Међутим, она је низом ратова од Авганистана до Малија претворена у прах и пепео. Па ипак, било је потребно, а и могуће, да се ово покопано наслеђе ископа и тако поново поврати на светлост дана. На основу актуелних глобалних политичких прили ка 1990. постало је јасно да се Запад мора променити“.

„Још у новембру 1990. била је усвојена „Париска 51 повеља“ као „Документ о европском миру“. После десет година више није важио документ у коме је била записана. Тако је био створен услов за рат против државе Савезне Републике Југославије, оснивача Уједињених нација.“

„У шта се, међутим, претворила Европа, најбоље се видело по до данас нерасветљеном масакру са више од сто жртава приликом пуча на Тргу Мајдан, који су извеле оне снаге које је Запад усмеравао против легитим но изабране владе Украјине. Више од управо реченог не морамо ни да говоримо о томе, у којој мери је Запад издао сопствене вредности и тиме уништио људима наду коју су глобално полагали у нас.“

„Последњих година свако би морао да потврди, осим ако не би хтео да види, да је плурализам мишљења отеран на маргину и да се поводом питања безбедности замахује батином једноумља чији је циљ изазивање нових ратова. (…) Дотле су нас дотерали новински коментари и приватних и јавних листова. Пре свакога рата који води НАТО и у коме учествује и Немачка, све нас су опсенари и мајстори трикова из НАТО-а довели у стање да следимо једну те исту линију мишљења.“

 

„Продаје се Југославија, почетна цена је…“ неважна, јер њу плаћају други, јуче Срби а данас? Сутра?

[1] DPA-Basisdienst, 29. XI 1991.

[2] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995.

[3] DPA-Basisdienst, 15. XII 1991.

[4] AFP, 16. XII 1991.

[5] FAZ, 16. XII 1991.

[6] Упореди: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[7] Клаус Кинкел је постао познат по својој врло отвореној и децидираној изјави за јавност 1992: „Србију морамо бацити на колена!“ тј. својим блокирањем предлога једне „Интернационалне конференције о правима Албанаца на Косову и Метохији и Срба у Хрватској“, у предвечерје „НАТО-рата“ против остатка Југославије 1999, на „Bertelsmann International forum“, Берлин, 1998, својом изјавом „Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“ (Упореди: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 3-4. juli 1998).

[8] Упореди: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995.

[9] Osmica, br. 541, s. 38, 9. VIII 1990, Beograd.

[10] Miro Simčić, „Žene u Titovoj sjeni”, VBZ, Zagreb, 2008. стр.236-243. Примедба: Овде наведени хрватски политичари са краја прошлог века припадају листом првој гарнитури, елити сепаратиста и твораца нове независне хрватске државе (осим Чичка и Будише, који се декларишу као „демократски и критички опозиционари у невладиним организацијама“, NGO-s).

[11] Малтешки ред је основан 1048. и дефинитивно потврђен/легализован од папе 1113. Од 1834. је његово седиште у Риму (Palazzo di Malta u Via dei Condotti 68 i Villa Malta na Aventinu, Piazza dei Cavalieri di Malta 4). Ernst Staehle: Die Malteserritter – Schild der Christenheit im Mittelmeer – (Geschichte der Johanniter und Malteser, Band 3) A – Gnas: Weishaupt – Verlag, 1. Aufl. 2002. Члан овог римокатоличког реда је био на пр. и Franz von Pappen, једно време заменик Адолфа Хитлера.

[12] Америчке тајне службе су забележиле, да је још 1970. између 25-30% свих припадника BND потицало из редова Гестапоа, СС-јединица, итд. Упореди: CIA-Akte Gehlen, freigegeben ab 2001. Biografic Scatch on General Reinhard Gehlen, Nazi War Crimes Disclosure Act. de.wikipedia.org/wiki/Reinhard_Gehlen.‎ Даље: The CIA’s Gehlen Organization as a refuge for Hitler’s secret police. In: TBRNews.org, Issue 8. Dalje: James H. Critchfield, „Partners at Creation. The Men Behind Postwar Germany’s Defense and Intelligence Establishments“. Naval Institute Press, Annapolis MD, 2003.

[13] Упореди: Reinhard Gehlen, „Der Dienst. Erinnerungen 1942–1971“. von Hase & Köhler, Mainz u. a. 1971. Даље: James H. Critchfield „Partners at Creation. The Men Behind Postwar Germany’s Defense and Intelligence Establishments“. Naval Institute Press, Annapolis MD, 2003.

[14] Otto Köhler, „Unheimliche Publizisten. Die verdrängte Vergangenheit der Medienmacher“. (= Knaur 80071 Politik und Zeitgeschichte). Vom Autor für diese Ausgabe vollständig überarbeitet, ergänzt und aktualisiert. Droemer Knaur, München, 1995.

[15] Упореди: Saskia Henze, Johann Knigge, „Stets zu Diensten. Der BND zwischen faschistischen Wurzeln und neuer Weltordnung“. Unrast Verlag, Hamburg u. a. 1997. Даље: Mary Ellen Reese, „Organisation Gehlen. Der kalte Krieg und der Aufbau des Deutschen Geheimdienstes“. Rowohlt Verlag, Berlin, 1992. Dalje: Norbert Frei (Hrsg.), „Karrieren im Zwielicht. Hitlers Eliten seit 1945“. Campus-Verlag, Frankfurt am Main, 2001.

[16] Stern Nr. 41, Hamburg, 2. X 2013.

[17] FOCUS online, Money, München, 1996-2013.

[18] „Junge Welt“, Wochenendbeilage, Berlin, 14. I 2012.

[19] Glasnik Sv. Ante, br. 18, s. 154-155, 1941.

[20] „Katolički tjednik“, 18. V 1941, Zagreb.

[21] Исто, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[22] Упореди: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. II 2009.

[23] Исто, упореди и: „Feral“, Split, avgust 2007.

[24] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 2. V 2000. willy.wimmer@bundestag.de

[25] Упореди: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda ‒ was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai ‒ Juni 1999; Упореди даље: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008.

[26] „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“, ausgearbeitet durch: Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München, 1998.

[27] То смо били Преосвећени владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије и ја, као представник Светског сабора Срба. Извештај о овој конференцији сам објавио у: V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann  Forum, Berlin, 03-04. Juli 1998.

[28] Исто, „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“…

[29] Исто, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage…

[30] „Main Echo”, Aschaffenburg (Nemačka), 31. August 1991.

[31] Otto von Habsburg, Le Figaro, Paris, 15. VIII 1991.

[32] Frankfurter Allgemeine Zeitung, Frankfurt, лето 1992.

[33] Die Zeit, 19. III 1993.

[34] Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, Берлин, 27. V 1992.

[35] „Ethics and Freedom“, амерички сајентолошки часопис за људска права, 1992.

[36] Амерички сенатор Џозеф Бајден, говор у сенату, 3. VIII 1993.

[37] Islam 101, New Hijra Year Book of Islamic and Middle Eastern Law/Brill, 10. 01. 2008, 1 Muharam 1429 AH

[38] Anne Warburton „The Times“, London, 1. I 1993.

[39] „The Times”, London, 7. VIII 1992.

[40] The Washington Post, 8. II 1992.

[41] Маргарет Тачер, једно време председница британске владе, San Francisco Chronicle, 26. VIII 1992.

[42] Nemački sudija Gunter Krentz, The New York Times, 27. IX 1997.

[43] Стефан Шварц, посланик Хришћанско-Демократске Уније у немачком парламенту, Die Tagesthemen, ARD, januar 1993.

[44] Mark Wheeler, британски академик у ТВ-емисији: „Питање недеље: Може ли Србија сама да се реформише?“, BBC, London, maj 1999.

[45] The Washington Post, 31. III 1993.

[46] Atlanta Constitution”, Atlanta USA, 24. XII 1992.

[47] Sir Peter Ustinov, „The European“, London, 10. VI 1993.

[48] Амерички сенатор Џозеф Бајден, CNN, 1. VIII 1992.

[49] Француски председник државе Жак Ширак, на састанку шефова ЕУ-земаља, Париз, јуни 1995.

[50] Политички коментатор Morton Kondracke, CNN, 1996.

[51] Генерал Jean Cot, француски командант UNPROFOR-a у Босни, „Defense nationale”, јуни 1997. Париз.

[52] Tamara Honor, „The European“, London, 1998.

[53] „The Sun“, London, 14. IV 1999.

[54] Амерчики аутори Eric Stover и Gillis Pervess у књизи: The Graves: Srebrenica and Vukovar, New York, 1998.

[55] „The Newsweek“, New York, 12. IV 1999.

[56] Роберт Фрејзер, заменик америчког преговарача за Балкан, Ричарда Холбрука. Према Холбруковом сведочењу, Фрејзер је ово изговорио дан пре своје погибије на босанској планини Игман, 18. августа 1995.

[57] „TV France“, Paris, 2. III 1999.

[58] Виторио Згарби, водитељ италијанског приватног „TV-Kanaal 5“ (власник: Силвио Берлускони), април 1999.

[59] Чикашки римокатолички кардинал Бернардин, „Chicago Sun-Times”, 7. IX 1995.

[60] „Der Standard“, Wien, 7. IV 1999.

[61] US-State Department, o „mirovnim pregovorime“ u francuskom gradu Ramboullet, koje je NATO ponudio srpskoj strani, posle čega je usledio napad zapadne alijanse na Srbiju i Crnu Goru. Citirano prema: Jim Jatras, izlaganje na Institututu Cato, Washington, u jesen 1998.

[62] Jack Lang, Predsednik Komisije za spoljne poslove Nacionalne Skupštine Francuske, TV „France 2”, 17. V 1999.

[63] Тони Блер, британски премијер, Лондон, при крају НАТО-бомбардовања Србије и Црне Горе 1999.

[64] Tony Blair, britanski premijer, „Question Time“, BBC, London, 11. VII 1999.