Владимир Умељић: ОПОМЕНЕ ИЗ ИСКУСТВА СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

Владимир Умељић

На предстојећем Сајму књига, пажњу привлачи један врло захтевни (и ни у ком случају рутински) пројекат издавачке куће „Прометеј“, Нови Сад, наиме, објављивање две мултидисциплинарно конципиране и комплементарне научне студије историчара, православног филозофа и књижевника Владимира Умељића, једна са научно-историјским тежиштем а на тему геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945, насловљена са: „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.)“ и једна језичко-филозофска: „Истина у свету релативизма и нихилизма или како се влада људима“.

Oвде нешто скраћени и модификовани увод студије „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.)“, за коју је уводну научну рецензију написао један члан САНУ а промотор на Сајму књига ће бити један професор Београдског универзитета (промоција у недељу, 22.10.2023. у 15.00). 

Како аутор наводи, он овде уводно представља „неколико теоретских размишљања о (не)људској компоненти злочина геноцида, о релацији злочинац/жртва, без чијег разумевања је безизгледно покушати предупређивање понављања злочина“. 

Ословљава се и морбидни феномен релативизације и порицања злочина геноцида, који је у рукопису означен као накнадни и потенцијално завршни геноцидни чин, по принципу: 

„Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“. 

 

„Прошлост никад није мртва. Она шта више није ни прошла.“

(Вилијам Фокнер)

 

Геноцид/народоубиство представља најтежи злочин, који историја човечанства познаје. Тиме се квалификује не само његова масовност у смислу – по правилу енормног – броја жртава (али и одговарајуће великог броја починилаца овог недела), већ и изузетно висок степен крајње нечовечног планирања, организовања и реализовања овог, дословце увек бестијалног убилачког цунамија, који би се тешко дао доказати при било којој другој форми масовног убиства (ратни злочини, фратрицид, итд.).

Јер при геноциду се ради о систематском лишавању живота читавих национално и/или етнички, верски и/или „расно“ сродних популација и то без обзира на узраст и пол припадника циљне групе жртава, што захтева једну значајну промену, једну револуцију у начину мишљења, говора и делања починитеља злочина.

Поразна је чињеница да су непосредни извршиоци ових монструозних злочина могли да тако безмерно подлегну управо патолошком упливу својих врхушки, својих надређених социјалних ауторитета, да прихвате са њихове стране идеолошки редефинисану стварност и постану безосећајни мучитељи и масовне убице.

Ради се о пуштању из боце злог духа ксенофобичног расизма и безмерне искључивости у односу на „оне друге“, и припремању социјалне већине на стварност, у којој „више расе“ имају право и шта више дужност да „очисте и спасу човечанство“ од заосталих и „мање вредних“, штетних и угрожавајућих „подљуди“.

То је онај диахроно индуковани менталитет живљења расизма, антисемитизма, антисловенизма, итд. али и искључиво на сопствени профит оријентисаног става, што је увек подразумевало дехуманизацију свих „оних других“, који је дуже од једног миленијума био есенцијални саставни део културолошке традиције Запада, извршио масовна уништавања аутохтоног становништва у колонијама и временом постао довољно вирулентан, да средином 20. века изроди и велике геноциде у Европи – Холокауст над Јеврејима, Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Непревидива чињеница је, наиме, да починитељи свих великих геноцида средином 20. века у Европи примарно припадају окцидентално-европској културолошкој традицији, док ниједан народ-жртва ових злочина не припада примарно тој традицији и сваки од њих је увек био од стране водећих елита и следствено социјалних већина третиран као „страно тело“ и „реметилачки фактор“, без обзира на њихове доприносе истој.

Време геноцида је једна врста „ванредног стања“ у социјално-психолошком погледу и једна битна детерминанта тог времена је једно – на први поглед парадоксално – стање духа: Идеолози, иницијатори и наредбодавци геноцида дуго времена раде на редефинисању циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизације а с циљем мотивисања, спуштања „прага надражаја“ предвиђене циљне групе починитеља геноцидних радњи, ради представљања предвиђених (планираних) криминалних и нехуманих поступака према жртавама „потребним“, „примереним“, „неизбежним“.

Привидно парадоксално при овоме је чињенично стање, да се само група планираних починитеља злочина више или мање духовно униформише и (макар и темпорарно) суштински дехуманизује, док жртве остају оно што јесу, наиме нормални људи (без знакова навода).

Другим речима, предвиђени извршилац злочиначког наума мора да се привремено ретардира на ниво атавистичког хуманоида из пред-етичког, пред-моралног и пред-цивилизацијског времена, што се (још један парадоксон) образлаже управо нужном и „наметнутом“ одбраном етичких, моралних и цивилизацијских вредности.

Јер, статистички гледано, већина непосредних починитеља геноцида су „нормални“ људи а тешко да ће један нормални човек тек тако, изнебуха пожелети или учинити зло својој мајци, брату, сину или супрузи, али заправо ни њему непознатим људима, закључно са старцима, женама и децом.

Потребан је, дакле, изузетно висок степен кондиционирања и преокретања сваке емпатије, хуманистичких принципа, морала и етике у њихову супротност, тако да иначе „нормални“ човек за време вршења злочина у својим жртвама види само „заостале, мање вредне, штетне и угрожавајуће подљуде“.

Па били они црквени великодостојници или просјаци, ратари или академици, уметници или занатлије, или пак одојчад и шта више још нерођена деца, још увек у мајчиној топлоти, испод њеног срца.

При суђењу нацистичком „чиновнику смрти“ Адолфу Ајхману у Јерусалиму, Хана Арент је зачуђено констатовала „баналност зла“ тј. колико је и овај марљиви организатор геноцидног убиства милиона европских Јевреја у суштини био само један просечни малограђанин, једна свакодневна појава из било ког медиокритетски насељеног предграђа, која ради свој нормални посао и викендом подсеца руже у башти, коси марљиво траву и слаже се са суседима да је време променљиво, да су порези високи а да је раније све било боље.

И Хрватица Марија Јосипова Обајдин је била једна „нормална“ жена у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. Она је после рата изјавила за судски протокол 30. јануара 1947:

„У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (…) Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила јама, у коју су усташе потрпале убијене Србе. Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети.

Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу, и више није показивала знакове живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир…“

Карактеристична је и изјава једног некадашњег бојовника хрватске државе 1941-1945. из Коренице, Хрвата по имену Мато Шљарић, који је по завршетку рата пред судом у Госпићу 1948. дао исказ о свом учешћу у Србоциду.

Он је после трезвеног навођења својих убистава, после равнодушног набрајања жена и деце, које је клао својом секиром или изранављених девојчица, које је живе бацао у њихове гореће куће, исто тако трезвено завршио своју изјаву реченицом: „А потом сам дошао кући и радио свој сељачки и ковачки посао…“

И он је био један „нормални“ починитељ геноцида.

То, свакако, не значи да су непосредни почииитељи злочина исто тако били само још једна врста беспомоћних жртава својих врхушки јер интернализација, усвајање спољних утицаја, никада није потпуно, слобода избора увек остаје више или мање очувана (Норберт Елијас). То пре значи, да је примерено говорити о једној (асиметричној) интеракцији теоретичара и практичара геноцида.

Масивно октроисана геноцидна идеологија кореспондира, наиме, у редовима циљне групе свесно, полусвесно и/или подсвесно са свим оним „заједно са колевком“ добијеним, са историјом, традицијом, (не)важећим етичко-моралним критеријумима, (не)важећим социјалним нормама и конвенцијама, са свим оним што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“, менталитет (= идентитет) и сл. Касније уз то долази „присила групе“ и закључно, сваки развој догађаја добија раније или касније своју сопствену динамику.

Све то погодује науму њених носилаца.

У конкретном случају и једни и други уз то, увек су могли да се позову на основну детерминанту своје културолошке традиције, која је својевремено дефинисала не само етику и морал, већ истовремено ауторизовала „Свету инквизицију“ и „лов на вештице“, и столећима јавно и громогласно ликовала, хвалила и славила масовне масакре противника при религиозним ратовима, закључно са старцима, женама и децом.

Може ли се замислити бољи „алиби“, осећај „исправног вршења дужности“, „слеђење вишем циљу“ и само „чиста савест“ геноцидних злочинаца при њиховом истоветном третирању јеврејских, ромских и српских жртава у време Холокауста, Порајмоса и Србоцида? Чему следи само рационално (поново нормално): „Послије сам накопала крумпир“, односно „А потом сам дошао кући и радио свој сељачки и ковачки посао“?

Застрашујуће, злокобно је да се то „нормалној“ социјалној већини, али тиме и непитаној, нормалној социјалној мањини (предвиђеној циљној групи жртава злочина) увек може поновити.

Србоцид хрватске државе 1941-1945. је једини велики геноцид европског 20. века, који се од стране потомака починитеља злочина (врло значајни део хрватске и босанско-муслиманске научне и опште јавности) и не само од њих систематски и консеквентно релативизује односно пориче, што се с правом може сматрати последњим геноцидним чином.

Овде као пример реч (= дело) једног високог хрватског клерикалног интелектуалца и ватиканског функционера, Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of  Law, по имену Иво Омрчанин, који једва десет година од краја Другог светског рата и Србоцида тврди, да су заправо Срби починили један геноцид над Хрватима:

„… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945, када су Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живели у својој Независној Држави Хрватској. Суседни Срби, међутим, којима су Хрвати кроз дугу историју увек помагали, објавили су Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији начин (…) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао потпуно неспремне…“

Геноцидни карактер ове речи (= дела) и тиме покушане, самосвојне и интересно мотивисане редефиниције стварности од стране Ива Омрчанина не испољава се само у дубоко неморалној и фактички саучесничкој апологетици Србоцида 1941-1945. (принцип „Држите лопова!“).

Суштинска опасност оваквог вербалног делања (редефинисања историје односно стварности) лежи пре свега у одржавању латентног геноцидног потенцијала у једном друштву (= опасност понављања злочина).

Мултидисциплинарни приступ овом основном, фундаменталном питању, значи самој егзистенцији, чињеници постојања, присуства дефиниционих параметара овог злочина, која се перманентно доводи у сумњу, показао се и у овој студији корисним и делотворним.

Србоцид хрватске државе 1941-1945. с правом носи то име, то јесте био геноцид.

Корисност мултидисциплинарног поступка показала се и у односу на следеће, колико важно толико и сензибилно питање броја жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945, које је отворено и стога поседује негативни потенцијал и „храну“ за све порицатеље злочина, иако то питање није одлучујуће, јер квантитет злочина не детерминише стравични квалитет овог капиталног недела.

Тако угледни немачки историчар Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) у једној хрватској научној публикацији карактерише трајуће и врло недостојно лицитирање бројем жртава:

„Оно што деснорадикални, неонацистички кругови у Њемачкој и другим неким земљама, означавају као ’лаж о Аушвицу’ за националистичке су кругове у Хрватској ’лажи о Јасеновцу’ односно ’јасеновачка бајка’. У оба случаја ради се о томе да се бројчано неегзактни и мањкаво документирани злочин багателизира у својим димензијама до непрепознатљивости или у потпуности порекне. И у једном и у другом случају ријеч је о чишћењу дотичне ’националне’ прошлости, при чему се масовна убојства објашњавају као пуке клевете и повијесни фалсификати.“

Мултидисциплинарни приступ, међутим, указује и на чињеницу да се наука, упркос мањкавости не наравно статистичке методе, већ њених резултата (недовољно података = недовољан резултат, као када нпр. један фармаколошки концерн тврди да је његова вакцина универзално делотворна а испробао ју је на само 100 људи), може приближити сазнању о могућем, односно вероватном броју жртава. Упркос чињеници да је Србоцид хрватске државе 1941-1945. исто тако један „бројчано неегзактни и мањкаво документирани злочин“.

При чему статистика, наравно, мора да и даље ради свој посао.

Неизоставно је, као и увек, поћи од свеукупности верификованих историјских извора и ништа не говори против тога, напротив, да се потом у разматрање недогматски  укључи математичка теорија вероватноће, равноправна „сестра-близнакиња“ статистике. Утолико равноправна, јер заједно с њом чини научну област математичке стохастике.

То значи да би без обзира на евидентни и објективно условљени мањак података, и следствену „хендикепираност“ статистике, било могуће доћи до научно утемељеног вероватног броја жртава.

Тада би се и мучна, недостојна дискусија о „највише око“ 100.000, као и о „најмање око“ 1.000.000 жртава Јасеновца испоставила као оно што јесте – као непотребна, некорисна, контрапродуктивна, излишна.

При чему се код ових других увек могу препознати ако не строго научни, оно часни, етички мотиви, наиме страх од огрешења заборава у односу на невине жртве, сасвим у смислу речи Јована Дучића: „Умриjети то ниjе ништа, али бити заборављен, то jе наjсвирепиjа одмазда смрти над животом“.

Морал, етика и емпатија нису додуше строго научни фактори, али јесу битни хуманистички параметри, чије одсуство обесмишљава и науку, деградира је на ниво само још једног отуђеног продукта неких и нечијих партикуларних интереса. Другим речима, када наука престане да служи човеку, тада се поништава и свака људска цивилизација, која заслужује то име.

Али, још једном, дотична дискусија би могла да се испостави и као циљано одвлачење пажње од основног, дословце фундаменталног питања негирања и саме егзистенције овог конкретног злочина геноцида у хрватској држави 1941-1945, да се дакле „злочин багателизира у својим димензијама до непрепознатљивости или у потпуности порекне“.

Јер (каткад шта више као примарни мотив) и пуристичко заклињање у сингуларно и неприкосновено важење статистичких података може да се покаже као параван за праву намеру, као перфидно маскирање суштинског циља, наиме порицања и саме чињенице Србоцида, чему непревидиво тежи један број, тј. једна одређена и само идеолошки усмерена врста „дискутаната“ и њихових тутора.

Сви ти профили и њихов наум су, исто тако, примерено, подробно и аргументовано тематизовани у овој студији. Видећемо да се међу њима, нажалост, налазе и понеки „највиши српски ауторитети“ за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама), да ли зато јер то свесно и намерно чине или јер су допустили да буду инструментализовани и злоупотребљени.

Овако или онако, њихово делање је крајње неодговорно и штетно.

Искази преживелих жртава Јасеновца, највећег концентрационог логора у Југоисточној Европи из времена Другог светског рата, који није био под нацистичком јурисдикцијом, већ искључиво у области одговорности хрватске државе 1941-1945, од изузетне су важности и вредности за науку, за историографију, психологију, социологију, политикологију…

Јер када мртва уста невиних проговоре, она говоре, сведоче само истину.

Закључно, и овај рукопис је настао у нади, да ће оставити један добар траг из злог времена, да ће се довољан број људи, без обзира на нацију или религију, на професије, академске титуле и званичне функције, осетити ословљеним и мотивисаним да сазнају а потом да и даље шире историјску истину о великим страдањима 1941-1945. на простору Балканског полуострва, превасходно у служби принципа „Никад више!“.

У односу на покушаје релативизовања и порицања злочина геноцида, желим још да подсетим на опомену академика проф. др Милорада Екмечића, којом је подвукао хуманистички императив ширења и одбране историјске истине (у рецензији коју ми је ставио на располагање за моју прву студију о Србоциду хрватске државе 1941-1945. на српском језику, објављену у Београду 2004.):

„Историјску истину свету не доноси само аутор својом храброшћу истраживања и јавног казивања, него и судбина текста који пролази кроз јавно мњење свога времена (…) Европска историјска наука не може остати равнодушна на овакву појаву гушења историјске истине (…)“

Искуствено гледано – може. Али не вечито.

?>